Vukica Mikača o Vasilisi Radojević: Montenegrina kojoj se ne prašta - ni uspeh, ni pad...




Ćaskajući danima s njom, shvatamo da je ona to čudo neviđeno, lepota poroka, koja stalno izaziva đavola, ali bez svoje volje. Kako ne bi kad prolazeći, onako kršna i ponosna, pravi promaju, zavrće mozgove, cepa asfalt, kamen, a štiklice, za divno čudo, opstojavaju i ostavljaju dubok trag težine (fizičke i intelektualne) svoje vlasnice

Jul 1988: Crnogorci i ostali Jugosloveni, zatim žitelji Italije i Monaka, ovih godina raspravljaju jedne važno, sudbinsko pitanje - da li je Vasilisa super-woman ili super-slikarka! Ona, pak, kaže da su ti koji se bave polemikama o njenom liku i delu super-miševi! Muškarci joj se, inače, likovno ne sviđaju. Smatra da je lepši konj (ili miš?) u trku!

Milion puta smo čuli da se lepoj ženi sve prašta!

Vasilisa Radojević (foto: Vican Vicanović)
Ali, u slučaju crnogorske slikarke Vasilise Radojević, koja živi i stvara u Rimu, ta rečenica mogla bi se upotrebiti jedino inverzivno.

Lepoj ženi se ništa ne prašta: ni uspeh, ni pad, ni osmeh, ni jauk!

Ona to najbolje zna.

Zato bismo Vasilisu, zbog toga i sredine u kojoj je stasala i kojom se (uprkos svemu) ponosi svetom, ističući da je Montenegrina, svuda od Rima do Pariza i Njujorka, mogli smestiti u filmove Živka Nikolića!

Naime, ćaskajući danima s njom, shvatamo da je ona to čudo neviđeno, lepota poroka, koja stalno izaziva đavola, ali bez svoje volje. 

Kako ne bi kad prolazeći, onako kršna i ponosna, pravi promaju, zavrće mozgove, cepa asfalt, kamen, a štiklice, za divno čudo, opstojavaju i ostavljaju dubok trag težine (fizičke i intelektualne) svoje vlasnice!

Ona je i beštija!

Čega god se takne, napravi ga najbolje: crtež, sliku, scenu, kostim i zapljusnu je priznanja, nagrade. 

A tera samo po svome.

Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu je upisala sa šesnaest godina i završila sa svim desetkama, a svađala se sa profesorima.

Specijalizirala je u Rimu na Academia di Belle Arti i ostala, jer je Rim odmah prihvatio, tu nije samo lepota poroka već i umetnik, koji mirnije stvara nego u Crnoj Gori i koga ne posmatraju samo kao praznoglavu lepoticu i ne sputavaju je kao njena sredina, ona kamena, zgrčena.

Ipak, ovoga leta, umesto u Monaku, Vasilisa pravi izložbu na Budvanskoj rivijeri, u Petrovcu, u "Crvenoj komuni", i to zato što je dugo nije bilo u Crnoj Gori, u Jugoslaviji, a Monako može malo da sačeka.

Takva je Vasilisa.

Dolazio je narod u Petrovac da vidi njene slike, nju, ono na njoj, sve od ruža do cipela.

Znala je da će biti tako i da će padati razni komentari, ponajmanje za njen dugogodišnji rimski rad.

Dolazio je narod, k’o na miting i komentarisao:

"Pošto li su joj ramovi?", 

"Viđi, ovđe je samu sebe kopirala i loši su joj nazivi slika!", 

"Bolje bi joj bilo da se slika za novine, no što se maša boja".

"Još se drži, nije propala!",

"Dobro je što ima kičicu u ruci, đe će ovaka ljepota kuvat!"

Ovako se nešto Vasilisi ne bi događalo u Monaku, a ovde bi joj svaki Crnogorac rado njega ... a za brak su one brkate, što dolaze mužu u krevet na zvižduk i spremaju obed bio on tu il’ ne bio! 

Ko te pita ovde za Vasilisin rad? 

Njoj je to jasno, ona je u svojoj sredini "avetinja" i "poluđela", jer se na sve to smeška, jer mora nakon dve neprebolne životne tragedije, urlika i sivih perioda, ponovo da čuva sebe za svoje slikarstvo, koje život znači.

Ne osvrće se, počinje polako da unosi u sebe i dela, življe boje, radi po prvi put akrilik.

Nanizala je uspehe u Rimu, ali tek joj predstoje visine i svet.

Snage, tvrdoglavosti, samopouzdanja, upornosti ima napretek, a i prgava je, borbena. 

To Rim, u koji je otišla linijom većeg otpora, ume da ceni, pogotovo lepu ženu, koja je uz to i talentovana i ima mozak.

Vasilisa je jednom prilikom 1982. godine rekla: "Pitaju me otkud erotika na mojim platnima.
Ne mogu da slikam rat, pustoš i glad kad to nisam doživela. Naša je stvarnost ono što nas
iritira i uzbuđuje. zar to nije i erotika?" 


Najbolji inostrani slikar u Italiji



U njenoj sredini je sve to zlo, uspešni nisu poželjni, treba im napakostiti. U Titogradu su joj bušili gume na "alfi" umesto da budu srećni kad im iz sveta dođe. 

Kao da je Vasilisa razmažena goropad, bezdušna, a ona ostavlja bundu u Italiji, šetajući u kaputiću kroz Titograd i Nikšić, jer zna da ima i onih bez hleba. 

Vasilisa: Snage, tvrdoglavosti, samopouzdanja, upornosti
ima napretek (foto: Vican Vicanović)
Sve to nju dotiče i prenosi na slike na jedan indirektan način, svojim košmarima između sjaja i bede, Rima i Titograda, smeha i krika, gušenja i pucanja.

Ona lepa žena, one lepe žene zarobljene na njenim platnima, često je ona sama, pritisnuta.

U kandžama čudovišnih životinja, prigušenih tonova.

Ona ima kao spas svoju fantaziju i vizije, ali sa podlogom realnosti, iako ponekad deluje nadrealno i ona i njene slike, nekad nerazumno.

Ali, Vasilisa nema nameru da se menja, da upada u komercijalu, taman posla!

Značajno je to što joj u Italiji više kolekcionari kupuju slike nego narod, to je dobar znak, da ne menja put.

Ko bi je sad povezao sa onom Vasilisom, koja se kao starleta smeška sa naslovnih strana, praćaka po crnogorskom moru, šeta miniće, a vodi svoju galeriju u najotmenijoj četvrti Rima?

Šta fali?

Ona može istovremeno da dobije "Pajperovu" nagradu, kao najbolji inostrani slikar u Italiji i da se fotografiše u kostimu na krovu hotela "Rivijera" u Petrovcu!

U fotografisanju ona ne vidi ništa loše, narodu se mora prirediti šou da bi došao da vidi ono što vredi - slike, crteže.

Vasilisa može tako da se ponaša, jer zna koliko vredi i zna da ima alibi kvalitetnog i uspešnog umetnika.

Njen profesor Alesandro Troti, sa rimske Academia di Belle Arti, priznao joj je da je bolji crtač od njega.

Šta više čovek da poželi?

To priznanje nije imalo veze sa Vasilisinom lepotom i onom stvari, kako će zlobnici pomisliti, i opet se vraćamo na početak da se lepoj ženi ništa ne prašta.

O podršci da ne govorim, takvima je lako (je li?), takve mogu same sve da postignu.

Moraju.

Vasilisa se priseća da je jedino baka Petrica uvek podržavala da istraje na svom slikarskom putu i da je razumela zašto voli Dalija, De Kirikovu tišinu, Gojine crteže aždaja iz gluvog doba i "Sahranu grofa od Orgaza" El Greka.

Ovo je nije nikad ostavljalo ravnodušnom, svaki umetnik je izazivao na neki svoj način.

Ne voli statično slikarstvo, ne voli slike koje ne izazivaju emocije. 

Kad slika muziku koju oseti i vidi, ona pukne od zadovoljstva i to se mora videti na slici!

Najgore joj je da posle takvoj slici da naziv!

Zašto uopšte slikar mora da nadeva imena svojim slikama? Zar nije bitan sadržaj i ono što on izaziva?

Davanje naziva slikama Vasilisi deluje patetično, bljutavo. Po njoj, treba gledati i osećati!

Teško se rastaje od svog dela. 

Ponekad i plače, obilazi ih kod novih vlasnika.

Kad joj se delo ošteti, duša je zaboli, ali je ne boli da ga uništi štiklom tokom stvaranja, ako ona njime nije zadovoljna, ako je osrednje!

Mnogi baš takva dela prodaju i naplaćuju ime. To Vasilisa ne može i neće. Radije će uraditi neki kostim i scenu, u Rimu ili Titogradu, nego da proda sliku.

Mile su joj novčane nagrade, a papirnate povelje sa državnim grbovima je ne interesuju, jer ih dobijaju ljudi koji ih ne zaslužuju, one nisu merilo!

U Jugoslaviji se one dobijaju po ključu, a u Italiji se kupuju.

Sva sreća da ona, kad ih je dobila u Rimu, nije imala banke u džepu!

Primećujem da u tom njenom slikarstvu uopšte nema muškarca, ili? Ima ga, reći će, ali u obliku životinje! Muškarac joj se likovno ne sviđa, zar nije lepši konj u trku?

napisala: Vukica Mikača, obrada: Yugopapir (Duga, jul 1988.)


Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)