Fenomen popularnosti stripa: U Jugoslaviji je od 1971 - 81. prodato 716 miliona primeraka



Za deset godina po glavi Jugoslovena štampano je trideset naslova stripova ili roto-romana, koji su prodani u tiražu od 716.730.500 primeraka! ... Porezi "na glupost" samo povećavaju tiraže, jer niske cene ne osiromašuju čak i plitak učenički džep... Zadatak knjige u regalu je da lepo izgleda, a ne da bude čitana - za to vreme roto romani se čitaju kao na pokretnoj traci... Zašto omladinci čitaju literaturu namenjenu pionirima? ... Dečaci žive sa junacima krimi-fantastike koji "se bore sa zločincima i ludim naučnicima i spasavaju civilizaciju od propasti i od ropstva"... Devojčice gutaju herc romane već od desete godine

Dovoljno je reći "Mirko, pazi metak", pa da dobijete odgovor "Hvala ti Slavko". Naravno, pre odgovora Mirko je eskivirao metak, bacio se u stranu i još u vazduhu pucao u omrznutog neprijatelja kome je to bio poslednji metak u životu.

Stripovi o Mirku i Slavku se više ne štampaju, ali još uvek kruže, nalaze se u zbirkama pasioniranih skupljača stripova.


Prošle godine, pred Novu godinu, izašao je kalendar za đake, a na prvoj strani je pisalo:

"U igri i školi, dragi naši đaci, sa vama su uvek Diznijevi junaci".

Slogan odgovara istini, osim u jednom detalju: Diznijevi junaci koji su nekad žarili kod isvih uzrasta, kako piše na prvoj strani "Zabavnika" - od sedam do 77 godina, danas oduševljavaju mališane iz obdaništa i sentimentalce koji se uz njih podsećaju svoje mladosti. 

Danas haraju Džems Bondovi, japanske, nindže kung fu borci, betmeni, supermeni, ljudi pauci, ludi naučnici, Barbarele željne krvi i seksa.

Kad smo već pomenuli Diznija, opet je prisutan kod svih uzrasta, ali u nešto izmenjenom vidu: čedna Mini i Belka vođene veštim rukama crtača u ilegali, postaju raspusne ženke, a Miki, Šilja i Hromi Daba nezasiti seksualni manijaci.

Paralelno sa zastrašujućim razvojem strip industrije, razvija se i industrija takozvanih roto romana. To su ljubavne sveščice, krimi priče, detektivske bajke. Iza zvučnih engleskih imena iznad naslova krimića kriju se naši ljudi, a najpoznatiji među njima je Novosađanin Mitar Milošević, otac čuvenog Luna, kralja ponoći.

Mitar Milošević je naš najplodniji i najčitaniji pisac, pa je svaki njegov krimi roman štampan u tiražima koji se kreću između 300.000 i 400.000 primeraka! Zastrašujući brojevi, koji Bulatovićeve "Ljude sa četiri prsta" i njihovih 100.000 primeraka čine pomalo smešnim.


Školski strip-dželati



Fenomen stripa i roto štampe u nas je dugo godina ostajao po strani. O njemu su se brinuli izdavači i štampari, na veliku radost kupaca. Tek nedavno se pojavilo prvo ozbiljnije istraživanje o uticaju stripa i njegovoj rasprostranjenosti. Uradili su ga Marija Nikšić i Vojislav Marković iz Saveza kulturno-prosvetnih zajednica Jugoslavije. 

Pre ovog istraživanja, u mnogim školama su pravljene iznenadne racije na stripove.

Sistem: izvadite sve iz đačkih torbi, stavite na klupu!

Ogromne količine stripova i roto romana su iznošene u školsko dvorište, prodavane kao stara hartija ili javno paljene.

Tako će mnogi nastavnici ostati zapamćeni kao strip-dželati, umesto da su malo pažljivije pokušali da proniknu u đačku psihologiju i otkriju zašto deca čitaju stripove.

Tada bi se pred njima otvorio čudesan svet: današnje generacije žive u teleks ritmu.

Slika pokazuje celu ekspoziciju, a reč dopunjuje ono što bi pisac rekao posle tri kucane strane uvoda u repliku.

Shvatili bi da današnja generacija pulsira na jedan drugi način i da će otimačina paljenja stripova samo učiniti da na sledeći čas učenici dođu sa dva stripa.

Jedan će biti žrtveni jarac, stavljen naivno na vidljivo mesto, a drugi dobro sakriven.

Kada prođe racija, vadi se iz tajnog kanala strip ili roto roman i počinje čitanje na času.

Kako je Đorđe Balašević pogrešio kada je pevao o tome da je prošlo đačko vreme, zakoni i teoreme, stripovi ispod klupe! 




Neki novi klinci ih danas gutaju više nego sve generacije pre njih zajedno.

Evo zastrašujućih podataka do kojih su došli autori istraživanja o stripu i roto romanu.

Ne mislimo na zastrašujući uticaj stripa, već na produkciju.

Od početka 1971. godine, pa do kraja 1981. godine u roto tehnici je objavljeno 11.611 naslova romana i stripova! 

Sve to je prodato u tiražu od 716.730.500 primeraka!

Igrajmo se dalje brojevima, a ovi brojevi dopuštaju ogromne mogućnosti kombinovanja.

Na svakog Jugoslovena u tih deset godina dođe po trideset naslova ili tri godišnje.

Kada se zna da veliki broj ljudi uopšte ne čita romane i stripove, posebno na selu, jasno je da postoji ogromna armija gutača ovog štiva na koju dolazi i po pedeset naslova godišnje!

Koliko to košta onoga koji ne može bez stripa ili roto romana?

Pre dvanaest godina, prosečna cena je bila dvesta starih dinara, a 1981. godine iznosila je tri hiljade starih dinara.

Čak i onaj koji je čitao svake nedelje novi strip nije mogao osiromašiti, jer je skuplja bioskopska ulaznica od podebljeg stripa ili krimića.


Birokratija podstiče stripadžije



Evo i svežeg podatka, koji se odnosi na prošlu godinu u kojoj je na kupovinu ove literature potrošeno 1,43 milijarde novih dinara. Ili: 143 milijarde starih dinara! Na ovom polju stabilizacija nije potrebna. Naravno, mislimo samo na ekonomsku stabilizaciju, jer je uvek potrebna estetska, etička i slične stabilizacije.

Zlatno vreme stripova i roto romana bilo je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, otkad i potiču prvi podaci u istraživanju. 

U Kragujevcu je 1971. godine održan Kongres kulturne akcije na kome je doneseno pregršt zaključaka koji su se direktno odrazili i na industriju stripova i roto romana.

Na žalost, kako to kod nas obično biva, akcija kreće samo u jednom - administrativnom smeru, na isti način na koji se vodi borba i protiv šunda u narodnoj muzici.

Zalepljen je porez na sumnjiva izdanja, ali to nije ništa bitnije uticalo ni na kvalitet ni na količinu.

Podaci o 716.730.500 primeraka, koji slede posle određivanja poreza, potvrđuju jedan takav zaključak, a evo i podatka o tome da je prošle godine prodato 69.767.200 primeraka stripova i roto romana.

Gde su pogrešili oni koji su krenuli u borbu protiv šunda u ovoj oblasti?

Težak je put, ali je bio jedini ispravan: protiv stripa i roto romana se ne može nožem, jer je to neminovnost koju donosi tempo današnjeg života, ali je trebalo unutar te zabavne literature izboriti se za izgrađivanje i ugrađivanje našeg koncepta sistema vrednosti koje odgovaraju socijalističkom samoupravnom društvu.

To je teži, ali jedino ispravan put.

Zabrana uvek vodi u inat, a to je produkt u kome je ovo podneblje svetski prvak, pa i više od toga.

Ogromna produkcija ovog lakog štiva tera na postavljanje mnogo ozbiljnijih pitanja od onih koja smo dosad pokrenuli: da li su veliki tiraži jedna vrsta mišljenja javnog mnjenja, pretežno onog mlađeg, o tekućoj produkciji ozbiljne literature?

Izdavačke kuće kod nas uglavnom ulažu u sabrana dela ili komplete autora.

Takva produkcija dobra je za popunjavanje praznog prostora u regalima, dobra je kao podmetač ispod noge na stolu koji klima, a ako se dobro zavije u najlon kesu, može da posluži umesto kamena u kaci za kupus.


Lepljiva četiri prsta



Humor, šala, komika, što bi rekli današnji klinci. Osnovni problem ozbiljne literature je u tome što je potrebna poveća količina novca da se dođe do nje. Tako bi ovaj literarni kamen za kupus koštao pravo malo bogatstvo.

Pogledajte današnje novine i ponudu sabranih dela i setite se da milion zaposlenih Jugoslovena radi za lični dohodak koji je niži od milion dinara!

Malo poređenje: prošle godine je kod nas štampano 69.767.200 naslova lake, zabavne literature i 12.000.000 naslova ozbiljnih knjiga. 

Za štampanje tih dvanaest miliona naslova društvo je izdvojilo 3,38 milijardi novih dinara.

A koliko je zaradilo?

To se naravno ne zna, jer se knjiga, posebno skupa, teško prodaje.

Da li ste bili na poslednjem sajmu knjiga?

Niste.

E, onda ćemo o tome pričati drugom prilikom, jer stvari nisu tako jednostavne.

Ne zalažemo se mi za laku literaturu nego pokušavamo da otkrijemo njenu popularnost, koja se krije između ostalog i u ceni.

Setimo se samo da je najtiražniji, već pomenuti roman "Ljudi sa četiri prsta" štampan kao džepna knjiga, čija je cena mnogo niža od kožnog ili platnenog poveza.

U izdanju BIGZ-a četvoroprstaši nisu uletali u regale, ali su se preselili u glave čitalaca, što je mnogo draže i izdavaču i Miodragu Bulatoviću.

Druga stvar: veliki tiraži smanjuju cenu.

Zašto onda izdavači roto romana i stripova ne uđu u rizik štampanja klasičnih dela po nižim cenama?

Novosadski "Dnevnik", koji je iznedrio Frederika Eštona, tj. Mitra Miloševića, pokušao je da pokrene roto biblioteku koja bi tržište, već "naučeno" na ovog izdavača, kljukalo klasičnim delima po popularnoj ceni.

Autori istraživanja Marija Nikšić i Vojislav Marković ovako su zabeležili proteste kritičara i pisaca kojima ipak laska život među kožnim koricama:

"Zar na mesarskoj hartiji umnožavati najveće domete umetničkog kazivanja, opremati to u drečeće omote i preko novinskog kioska, punih golotinje naslovnih stranica žute štampe, nuditi jednog Tolstoja?"

Nije njih boleo Tolstoj.

Bolelo ih je saznanje da će njihova dična dela stajati uz lica sa naslovne strane, a poznato je da danas tu privilegiju najpre dobija dobro dupe.

I još nešto: sigurno je reč o nekoj staroj izjavi, jer mesarska hartija danas mazi jednu od najdragocenijih i najskupljih namirnica.

"Dnevnik" nije odustajao od svoje namere.

Ozbiljni pisci i izdavači su mu okrenuli leđa i on je pokušao da sa novim proizvodom priđe onima koji ga inače izdržavaju.

Predloženo je da se na isti način štampa školska lektira.

Pokrenuta je i mala, nezvanična javna rasprava, pa su roditelji počeli da se javljaju pismima redakcijama mnogih listova.

Bili su za ideju "Dnevnika".


Pobeda naslednog prava



Zašto nije realizovana ideja? Zato što su se pobunili izdavači školske lektire, koji dobrim delom žive od nje. Pobedilo je nasledno pravo ovih institucija, a ne zahtev zdrave logike i slobodnog tržišta.

Da li je moguće sada nešto uraditi?

Teško, jer takve akcije se pokreću jednom u deset godina. Kad dobiješ po prstima, potrebno je dosta vremena da se ponovo sakupi snaga za istu "grešku".

Knjiga stavljena u regal živi svoj život u jednom primerku: ima jednog, a možda nijednog čitaoca, jer je njen zadatak da lepo izgleda.

Oni silni milioni stripova i roto romana garantovano su pročitani najmanje par puta. To je literatura koja ide od ruke do ruke, a u školi od klupe do klupe.

Znači, kada bi trebalo da izračunamo koliki su "pročitani tiraži", morali bismo da uzmemo digitron u ruke i pažljivo pročitamo broj, poznatim metodom odvajanja tri po tri cifarska mesta.

Da li se ova literatura, namerno ispred i iza ove reči ne stavljamo znake navoda, može ubrajati u robu masovne proizvodnje čiji je vek trajanja ograničen?

Podatak o mnogostrukom iščitavanju već daje deo odgovora, a saznanje da mnogi imaju biblioteke stripova i roto romana daje novi tok razgovoru.

U jesen, kada učenici na ulice iznesu udžbenike, na improvizovanim tezgama koje se obično nalaze na prašnjavom asfaltu, najbrojniji su stripovi i krimići.

Tako na jedan udžbenik dođe najmanje po deset stripova!

Neki dostižu vrednost veću od polovnih knjiga nekog klasika koje su takođe iznesene na asfalt, a tata i mama neće ni primetiti da ih više nema u regalu.

Obiđite kioske, pa ćete videti da se u izlozima nalaze pohabani romani i stripovi. Paralelno sa prodajom novih izdanja, cveta i prodaja ispod ruke, što je siguran znak traženosti robe.

Dakle: stripovi i roto romani i pored ogromnih tiraža ne mogu se smatrati robom masovne proizvodnje, čija je sudbina u kanti za đubre.

Šta je u produkciji od devet brojeva strip, a šta krimić ili herc roman?

Na stripove otpada 62 odsto, a najveća količina je namenjena deci.

Kako sada protumačiti gest nastavnika koji skuplja stripove i otuđuje ih od malih vlasnika, umesto da porazgovara sa njima i pokuša da ih uvede u svet ovog štiva?

Jedini komentar je: tvrdoglavost, slepilo, nemoć pred izazovom novog!


Neplansko ispiranje mozga



U poslednjih dvanaest godina prodato je četvrt milijarde primeraka stripova za najmlađi uzrast, znači za decu od osam do dvanaest godina! Dobri poznavaoci prilika na tržištu stripa tvrde da je šezdeset odsto ove produkcije još uvek u opticaju, da se čuva, pozajmljuje ili preprodaje kao na buvljoj pijaci!

Evo još jednog čudnog podatka: pre par godina Institut za sociologiju i filozofiju Univerziteta u Ljubljani pravio je istraživanje čiji je cilj bio da se utvrdi uzrast onih koji čitaju stripove.

Na prvom mestu su mladi od 15 do 18 godina, a tek za njima mališani od osam do dvanaest godina.

Kada se stave u realan odnos podaci da je šezdeset odsto produkcije namenjeno najmlađima, a da je uglavnom čitaju oni malo stariji, dolazi se do poraznog saznanja da omladinci u stvari gutaju, za njihov uzrast, infantilnu literaturu!

Još jedan šamar onima koji iz đačkih torbi kao najveće zločince izvlače stripove i pale ih kao obično đubre. To je infantilnost na kvadrat.

Ko i šta čita?

Koliko se interesovanja razlikuju po uzrastima? Šta čitaju dečaci, a šta devojčice?

Dečaci imaju svoje junake.

Njihov čelik se kali u novim uslovima u kojima ih televizija i štampa kljukaju zastrašujućim informacijama o budućnosti sveta. Slike užasa, razaranja, smrti.

Njihovi vršnjaci umiru od gladi i napalm bombi. 

Zar je trebalo očekivati drugi odgovor: njihovi junaci žive u naučno-fantastičnim krimićima i bore se sa zločincima i ludim naučnicima i spasavaju civilizaciju od propasti i od ropstva.

Odgovor i po, koji bi trebalo uputiti svim vladama sveta i terati ih da čitaju tri puta dnevno i da se, bar, stide!

Bežeći od stvarnosti u kojoj se nalaze prave puteve izlaska iz moguće kataklizme; dečaci nasedaju junacima iz mašte koji sve mogu.


Probušena ženska srca



Devojčice danas brzo rastu. Žene su uvek u borbi protiv nedaća imale svoje oružje - ljubav! Kada bi se žene slušale ...

Već od desete godine devojčice počinju sa gutanjem stripova sa ljubavnim doživljajima.

Glavne ličnosti su manekenke ili mladi foto-modeli, koji sevaju očima i obaraju sve muškarce koji nalete na njihov pogled kao na zid čudesnih, nevidljivih magnetnih zraka.

Razvojni put čitateljke ljubavnog stripa izgleda ovako: blago okretanje dr romanima, a zatim uletanje u mrežu herc romana i carstvo Ane Žube, koja ih pravi kao na pokretnoj traci i opasno se približava tiražu najčitanijeg Jugoslovena Mitra Miloševića.

"Vjesnik" je svojevremeno pravio analizu čitanosti herc romana, pa je došao do saznanja da 25 odsto čitateljki, osim ove produkcije, ništa drugo ne uzima u ruke, a 37 odsto čitateljki to čini veoma retko.

Marija Nikšić i Vojislav Marković kažu:

- Kritička analiza sadržaja ljubavnih roto-romana objavljena je u nekim listovima, ali ne i u časopisima za kulturna i društvena pitanja. Mada predstavljaju veoma prisutno i po uticaju prvorazredno zabavno štivo, ovoj vrsti literature nije posvećen nijedan skup društvenih i kulturnih radnika, sociologa i psihologa. Ova tema nije dobila prostor ni u jednom istraživanju naših naučnih institucija.

Dok pred roto ljubavnim romanima kulturnjaci i ostali okreću glavu, izdavači trljaju ruke, pune kase novcem i glave čitalaca sladunjavim, kako Miodrag Bulatović kaže, bezopasnim štivom, koje ima i svoje dobre strane.

Shvatanje kulture i pojava u njoj sputava svaki bliskiji kontakt naučnog prilaza strip i roto fenomenu. Sudbinu herc romana dele i detektivski, vestern i naučno-fantastični romani.


Strah od lažne opasnosti



U velikim tiražima ove produkcije mnogi vide opasnost, konkurenciju i boje se da će se bavljenje njome protumačiti kao prihvatanje poraza. U ovome pre svega prednjače škole, jer jadikovke dolaze prvenstveno iz zbornica u kojima se tvrdi da je borba protiv stripa i roto romana nemoguća.

Klasična greška: niko ne traži borbu protiv ove produkcije već u njenim okvirima traženje pravih vrednosti!

Zanemariti uticaj stripa i roto romana znači isto što i zanemarivanje rok kulture, što škola godinama uspešno radi.

Svetski film, što je pokazao i poslednji FEST, okreće se tradiciji stripa, a tipičan primer je film o klasičnom junaku Konanu. 

Mnogi filmovi se snimaju po principu rada na stripu. Slično kadriranje, tempo, nagli rezovi i luda montaža.

Školski program Televizije Beograd već uvodi emisije o rok poeziji i upoznaje najmlađe sa stripom i naučnom fantastikom.

To je ogroman korak napred, jer dobro se upoznati sa nečim znači otkrivati vrednosti, praviti selekciju.

Kada učenik shvati da postoji dobar i loš strip, dobra i loša krimi priča - posao je završen. Tada će đubre samo otići sa kioska. Produkcija se neće smanjiti, ali će postati kvalitetnija.

Napravićemo parafrazu početka ovog teksta, koja se odnosi na nastavnike po imenu Mirko i Slavko: "Mirko, pazi strip". "Hvala ti, Slavko", kaže Mirko i u letu hvata učenika za gušu, izvlači mu strip iz torbe i kao mrskog neprijatelja, sa osmehom na licu, cepa ga pred zaprepašćenim učenicima. 

Jedan strip je mrtav, a stotine drugih se smeška u đačkim torbama. A treba znati i to da smeškanje može biti radosno, zlobno, pokvareno, iskreno... 

I to se uči.

napisao: Vanja Bulić, obrada: Yugopapir (Dvoje, februar 1983.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)