Govori glumačka generacija '82 (1. deo): Sonja Savić, Svetislav Goncić, Olivera Ježina...




Trema je najprisutnija pred prvi kadar. Stičem utisak da se posle prve klape smanjuje, ali da to zavisi od ekipe u kojoj se nađeš. Recimo, u ekipi filma "Dani od snova", ekipi u kojoj se nije znalo ko pije, a ko plaća kad je o radu reč, verujem da su tremu imali i iskusniji glumci. Haotičan reditelj, haotičan direktor filma koji je sebe smatrao vrhunskim profesionalcem, a u stvari je stvorio haos i nezdrave odnose, stvorili su zategnutu situaciju 

Godina koja je pred nama promovisana je u godinu domaćeg igranog filma. Gordana Bjelica, Olivera Ježina, Sonja Savić, Lada Skender, Dragana Varagić, Svetislav Goncić, Boris Komnenić, Siniša Ćopić i Branko Vidaković još uvek mogu reći da zbog toga nisu oni krivi. 

Godina koja je pred nama, trista i kusur dana, promovisana je u godinu domaćeg igranog filma. Između ostalog, JRT je preuzela obavezu da televizijskoj publici ponudi izbor filmova prikazanih na proteklih dvadesetdevet Festivala jugoslovenskog igranog filma, koji se po tradiciji održavaju u drevnoj pulskoj Areni.

To znači da će ljubitelji malog ekrana, i domaćeg filma, biti u prilici da se jednom nedeljno druže s ostvarenjima domaćih roditelja.

Svaka od proteklih festivalskih godina imala je svoje filmske junake, službene i moralne pobednike, obeležja po kojima je ostala zapamćena. Protekla godina, po skromnom mišljenju potpisnika ovog teksta, neće biti zapamćena samo po trideset filmova prikazanih u Puli (jedan manje nego rekordne 1969. godine), po ukupnim astronomskim sredstvima uloženim u njihovu realizaciju i, uglavnom, prosečnom pojedinačnom sivilu ili očajnom crnilu njihovih umetničkih dometa, ili po smušenim odlukama sklepanog žirija i skandaloznom nedodeljivanju Arene za film (prvi put u istoriji Festivala), već pre svega po činjenici da je to prvi festival na kome su bile zastupljene kinematografije svih republika i pokrajina, solidnim glumačkim ostvarenjima glumaca - debitanata.

Uz nezaobilazne naturščike (Manja Vrenko, Savina Geršak, Maja Odžaklijevska, Dragan M. Nikolić, Aleksandar Jablan, i drugi), filmskoj publici su se prošle godine predstavili i studenti FDU, Lada Skender ("Direktan prenos"), Gordana Bjelica ("Savamala"), Branko Vidaković ("Direktan prenos" i "Savamala"), Siniša Ćopić ("Savamala"), ali i mladi diplomirani glumci Sonja Savić ("Živeti kao sav normalan svet"), Svetislav Goncić-Bule ("Živeti kao sav normalan svet"), Dragana Varagić ("Progon"), Olivera Ježina ("Živeti kao sav normalan svet"), Boris Komnenić ("Direktan prenos"), i tako dalje.

Ladi, Gordani, Branku, Siniši, Sonji i Svetislavu to su prvi filmski kadrovi uz napomenu da je Svetislav televizijskoj publici poznat kao jedan od dečaka iz serija "Salaš u malom Ritu" i "Zimovanje u Jakobsfeldu".

Boris Komnenić je do sada igrao u "Splavu meduze" i "Danima od snova", ali "Direktan prenos" označava njegovu prvu glavnu ulogu.

Slično je i s Draganom Varagić, čija uloga u "Progonu" može da se posmatra dvojako: kao prva glavna uloga i debitovanje po završetku FDU (Za vreme studija igrala je u filmu "Svetozar Marković". Uloga joj je poverena i u novom filmu "Veliki transport").

Oliveru Ježinu smo pre fakulteta videli u "Specijalnom vaspitanju" i "Ludim godinama", dok se za vreme studija jedino pojavila u "Ličnim stvarima" (Olivera: "Na fakultetu je bilo toliko obaveza da mi nije padalo na pamet da radim još nešto drugo").

Treba istaći da se ova generacija mladih glumaca sasvim uspešno snalazi i u televizijskim i pozorišnim zadacima. Šta više, Dragana Varagić je stalni član Narodnog pozorišta i već je ostvarila nekoliko zapaženih uloga...

Sve u svemu, ova nova generacija glumaca, deluje smireno i sigurno, ne precenjuje svoje vrednosti i mogućnosti, iako se radi o mladim ljudima koji već sad, u dvadeset i nekoj godini, dakle na početku ozbiljnijeg životnog ciklusa, iza sebe imaju opipljive dokaze uloženog rada. I, prve nagrade...

Inače, ovaj multiintervju nije nastao kao plod paralelnih razgovora sa svim učesnicima, već je montiran od pojedinačnih razgovora vođenih, letos, za vreme trajanja 29. Festivala jugoslovenskog igranog filma u Puli, i podkraj godine u Beogradu.

Svim sagovornicima nisu postavljena ista pitanja, mada ima slučajnih i namernih podudarnosti.

Za ćaskanje nije utrošeno isto vreme, što je zavisilo od niza okolnosti, pa samim tim i njihove "uloge" nisu iste. Nadam se da mi se to neće zameriti (pogotovo što svi moji sagovornicl tvrde da uloge ne dele na velike i male) ukoliko sam bar delimično uspeo da prodrem u problematiku mladih glumaca, njihova razmišljanja, istine, nemire i zaključke.

Reč imaju glumci debitanti, oni koji znaju, kojima nije komplikovano da objasne i koji osećaju pripadnost...



Na vratima radionice




- Da li ste tokom pohađanja fakulteta dramskih umetnosti, dakle postepeno, i po završetku fakulteta, dakle definitivno, svesni koliko znate ili koliko ne znate?

SVETISLAV GONCIĆ: U svakom slučaju, čak i činjenica da sam glumom počeo da se bavim kao klinac, a pogotovo vreme provedeno na FDU, oformila je u meni platformu da imam nekakav pristup glumi, da počnem da je shvatam ozbiljno i da se njom ozbiljno bavim, da pokušam da u njoj nešto otkrijem.

Svetislav Bule Goncić 
Za sada sam shvatio da je to vrlo, vrlo ozbiljan posao i da u glumi, kao sredstvu izražavanja za razne stvari, može da se uradi jako mnogo.

Koliko mogu da ukapiram, koliko mi uspeva da racionalizujem i pratim ceo svoj proces, ja sam tek uspeo da otvorim vrata i da uđem u radionicu.

E sad, da li ću umeti da rukujem strugom, zavisi od moje volje, ozbiljnosti i snage...

LADA SKENDER: Ne znam koliko je ko svestan činjenice koliko zna ili ne zna... Možda to i nema neke veze sa svešću. Jednostavno, ako ti omoguće da se uključiš u rad i radiš, nešto uradiš ili ne uradiš...

DRAGANA VARAGIĆ: Kad sam se borila s ulogama za koje sam mislila da su jače od mene, nikad nisam razmišljala koliko ne znam. Da sam to činila nikad ništa ne bih mogla da uradim, opteretila bih se mišlju da to stvarno ne mogu. Ostala sam živa, ostala sam na nogama, iako ni sada nemam osećaj da mnogo znam...

BORIS KOMNENIĆ: Kad je film u pitanju, to je vrlo karakteristično... Ja sam, recimo, bio u generaciji koja nije imala baš nikakvih mogućnosti da stiče praktično filmsko znanje, dakle, da vežba s kamerom, s rediteljom...

Nikakve mogućnosti nisu postojale osim ako nisi imao prijatelja reditelja na paralelnoj klasi koji bi te zvao da mu nešto odigraš, u školskom filmu, čisto da mu učiniš uslugu. Inače, neka organizovanija saradnja nije postojala.

Ja sam u film bukvalno uleteo. Prvu ulogu sam dobio odmah posle diplomskog ispita ("Dani od snova"), a da pre toga u životu nisam stao pred filmsku kameru, tako da, govorim o sebi, nisam ništa znao o tom zanatskom delu. Sve se svelo na neka teoretska znanja...




Faza žute mrlje



- S obzirom da u vašem slučaju o nekom iskustvu ne može da se govori, koliko debitant ima vremena i mogućnosti, dakle prostora, da tokom snimanja primenjuje teoretska znanja stečena za vreme studija?

SVETISLAV: E sad, to može da se dvojako shvati, postavi... Ja vremena, mogućnosti i prostora mogu da imam koliko hoću, ako krenem iz toga da želim da određenu stvar uradim za ceo svoj vek, da je uradim kako treba, znači pošteno...

A druga stvar, ako se uleti u ceo taj sistem, kako to ide, uraditi posao, zaposliti se, živeti ovako ili onako, onda ne znam...

Ako se uleti u taj malograđanski štos, onda u svakom slučaju ne gine, ne zatupljivanje već, neki mirniji fazon, nešto što ne samo da bi spustilo nego, verovatno, ne bi dalo nikakvog elana.

U filmu "Živeti kao sav normalan svet", verovatno se potrefilo vreme, imao sam neverovatnu šansu. Miša Radivojević, koji je verovatno u nekom svom pregibanju uspeo da ulovi trenutak i da ukapira da dolaze ljudi koji žele da otvore vrata i žele da nauče da rade za strugom, uspeo je da nas uhvati i da nam da vreme, mogućnost i prostor.

Ja sam to isto tako shvatio. Ako mi se sve to daje, OK, stvar je super, daj da pokušam da taj prostor i osmislim...

BORIS: Sve zavisi od reditelja i cele ekipe. Recimo, ima reditelja koji strahovito studiozno vrše pripreme pred snimanje. Mi smo se, recimo, u "Direktnom prenosu" s rediteljem našli dva meseca pre početka snimanja, dogovorali se, menjali scenario, pitao nas je šta nam u konkretnim rečenicama ne štima, i tako dalje.

Dosta smo zajedno menjali i na samom snimanju. Sve u svemu, tu je postojala mogućnost primenjivanja teoretskog znanja.

Međutim, u filmu "Dani od snova" ja nisam imao vremena da se bakćem oko toga. Više sam se angažovao, konkretno, oko učenja tehničkih stvari. Najmanje od svega sam glumio. Dakle, nisam imao vremena da glumim, nego sam više razmišljao o tome da li me hvata kamera, koliko smem da se pomerim u kadru, da li sam uhvatio reper i slično.

Na kraju krajeva, u takvim situacijama, verovatno se i glumi negde iz malog mozga...

GORDANA BJELICA: Apsolutno nisam imala nikakve mogućnosti da koristim znanja stečena na fakultetu, pogotovo što pre FDU nisam imala baš nikakva iskustva. Pozvali su me posle završene prve godine, a prva godina je azbuka i nema veze s kreiranjem kao ni s realizacijom glumačkih zadataka...

BRANKO BANE VIDAKOVIĆ: U filmu "Savamala", morao sam da se snalazim kako znam i umem. Ja sam se čupao iz peta zato što mogućnosti da primenjujem ono što sam naučio, ali da primenjujem stvarno, da uloga bude super urađena, nije bilo jer sam kao glumac, koji se tek ispilio, ne u zadnjem planu, nego još dalje - u žutoj mrlji.

Niko mi nije pomogao. Bilo mi je užasno teško i neprijatno. Prošao sam sve moguće faze - od stida pa do... Stvarno sam se stideo jer nisam znao šta da radim u kadru i tako dalje. Pitanje je samo tvoje lične snalažljivosti i pitanje je koliko možeš da se u datom trenutku sabereš, stegneš i nešto uradiš.

U "Savamali" su nam, recimo, svakodnevno ponavljali da jedan dan snimanja košta ne znam koliko miliona... Mislim, tu se primenjuje sistem angažovao sam ga, pa neka se snalazi kako ume.

Mi smo njima negde u marginama, nemaju vremena da razmišljaju o nama, a mislim da bi mogli da nam daleko više pomognu i ako i takav način debitovanja stvara određeno iskustvo, moraš da se zgrčiš, pa, onda, kom' obojci - kom' opanci.

Svakako, idealno bi bilo kad bi mogli više da razgovaramo, kao što je bio slučaj u "Direktnom prenosu", kada bi naše debitantske filmske uloge bile nadgradnja na ono što smo naučili, neka vrsta praktičnog doškolovanja, pogotovo u slučaju kada debitant, kao što je sa mnom slučaj, još nije diplomirao na FDU.




Prema tome, nema dileme koji je sistem rada za nas bolji jer je jasno da je "Direktan prenos" napravio ono što je napravio između ostalog i zbog toga. To nije nešto mnogo, ali za nas je velika stvar, za mene je velika stvar jer sam posle tog filma počeo da dobijam nove ponude ("Pozdravi prijatelja" - reditelj Dragan Kresoje - nap. pot. i.)...

SONJA SAVIĆ: Da bih odgovorila na to pitanje, moram da se malo vratim unazad. Baveći se pomalo glumom, otvarajući u sebi mogućnost kreativnosti i izražavanja, shvatila sam da je vrlo malo ljudi, a da je moj poziv direktno vezan za ljude, koji poseduju sadržaj, stav i kreativnost, kreativnost iz nesvesnog, iz senzibiliteta, iz snage i bogatstva, a ne iz preuzetosti, iz neke druge kulture, iz knjiga, i tako dalje.

Razmišljajući o tome, poštovala sam jednog čoveka, jednog reditelja, Miloša Radivojevića, čije sam filmove beskrajno volela jer je on kroz njih stalno išao dalje, razvijao i tražio drugačiji filmski izraz i prostor, i bila sam ljubomorna na njegov rad s glumcima koje je vodio, s kojima je sarađivao.

Radeći s njime u filmu "Živeti kao sav normalan svet", kao konačno sigurno mi se pokazalo da bilo koji rediteljski zahtev jednom čoveku, čak i čoveku s izrazom, sadržajem i kreativnošću, ništa ne vredi ako slične istine ne postoje u drugom - trećem - četvrtom - petom članu ekipe i da on ostaje na nivou naznaka i zahteva u formi.

U ovoj ekipi uspelo je da se svaki zahtev jasno očita bez nužnosti objašnjavanja...





Kontrola tela i glasa



LADA: Nema nikakvih mogućnosti da se primenjuju teoretska znanja... Meni je teško da o tome govorim jer ako misliš na moju ulogu u "Direktnom prenosu", na filmsko iskustvo, nemam ga... To mi je prvi film, školski film rađen iz nekakvog drugarstva, iz velike želje da se uradi, a vremena se nema...

Prema tome, nema uopšte vremena za premišljanje: kad bih primenila ovo ili ono, a pogotovo ne, da tako kažem, iz oblasti filma, pošto mi to zapravo i ne radimo na Fakultetu, osim što postoji saradnja smerova glume i režije...

U pozorištu su daleko veće mogućnosti zato što je drugačiji proces rada, zato što se radi deo po deo, malo sporije, kompleksnije na neki način...

SINIŠA ĆOPIĆ: Mislim da se teoretska znanja primenjuju nesvesno i instinktivno. Uostalom, u glumi nema mnogo teorije. Ima je koliko je ima, s obzirom da neke stvari ne mogu da se ispričaju, one se stiču...

Olivera Ježina
OLIVERA JEŽINA: Čini mi se da ima vremena i mogućnosti da se primene neka teoretska znanja, s obzirom da se za četiri godine studija neke stvari usade. Nauči se da se kontroliše telo, glas... Dakle, u tom smislu samokontrole, vremena ima. Razvoj dolazi kroz profesionalni rad...

DRAGANA: Ne znam šta su to teoretska znanja. Ne umem da ih izdvojim. To je verovatno nešto što se vremenom nataloži... Zato ne znam da razgraničim znanja od mogućnosti. Ja znam da kad pročitam tekst da o njemu mogu da kažem osnovne stvari, znam da, za razliku od ranije, izbegavam da ga na početku analiziram i definišem šta treba da igram, zato što me to kasnije koči.

To su već neka iskustva, kolika - tolika... Sad idem po nekakvom osećaju koji me vuče dalje, pa gde zaglavim. Ako se nađe neko ko će da mi pomogne i on će da me odvuče napred.

Zato je meni važan reditelj, očekujem da mi pomogne, jer mislim da nisam od onih glumaca koji mogu sve sami da urade. Možda ću to i moći jednog dana kad budem imala mnogo iskustva i kad budem mogla da sve druge odnose odmah ukapiram.

Sad ne umem, želim da probam...

Mislim da do sada nisam ništa uradila što bih morala da čuvam. Raditi, probati, čak i omašiti, zašto ne, ovog trenutka rezultat nije najvažniji, važnije je da radim neke stvari za koje mislim da više ili manje odgovaraju onome što želim.

Možda sam idealista, ali do sada još nisam naišla na ono što potpuno želim, ali sam bar shvatila da su moji ideali nešto izvan realnih mogućnosti pa me to više toliko ne pogađa.

Treba mi mnogo vremena dok se odlučim da nešto radim. Puno se gnjavim, ali kad donesem odluku bez obzira na prepreke na koje nailazim tokom rada uvek isteram do kraja ono što sam započela i ni jednom se nisam pokajala zbog uložene upornosti jer mislim da mi je to pomoglo da prestanem da budem razmažena.



Sukob mišljenja, ne generacija




- Da li se u prvim filmovima suočavate s velikim prisustvom treme?

SINIŠA: Moram da priznam da sam ja inače veliki tremaroš i da sam se dobar deo snimanja tresao. Mislim da tremu stvara neiskustvo. Na školskim filmovima se vrlo malo uči.

BORIS: Trema je najprisutnija pred prvi kadar. Stičem utisak da se posle prve klape smanjuje, ali da to zavisi od ekipe u kojoj se nađeš. Recimo, u ekipi filma "Dani od snova", ekipi u kojoj se nije znalo ko pije, a ko plaća kad je o radu reč, verujem da su tremu imali i iskusniji glumci.

Haotičan reditelj, haotičan direktor filma koji je sebe smatrao vrhunskim profesionalcem, a u stvari je stvorio haos i nezdrave odnose, stvorili su zategnutu situaciju.

Hoću da kažem da su međuljudski odnosi jedan od glavnih faktora koji utiču na tremu debitanta, mladog glumca uopšte. Ako ekipa ne diše jednim dahom, to će se osetiti u pojedinačnom učinku svakog glumca, posebno debitanta, kao i u celom filmu. Pažljivijem gledaocu to neće promaći...

- Kakav je tretman mladog glumca, u filmskoj ekipi, u domaćem filmu?

BORIS: Negde sam pročitao ili čuo, sasvim svejedno, da je u domaćoj kinematografiji od rata do danas, realizovano preko pet stotina glavnih ženskih debitantskih uloga i da posle toga te debitantkinje nikad više nisu dobile ulogu na filmu.

Što se tiče muških debitantskih uloga bilo ih je sigurno duplo više...

Mislim da taj podatak veoma slikovito govori kakav je tretman debitanata u domaćem filmu...

E sad, kako u ekipama stoje stvari? Naravno, sve zavisi od sastava ekipe. Recimo, u "Splavu meduze", igrala je dosta mlada ekipa, mnogima je to bio prvi, drugi ili treći film, reditelj je bio debitant, tretman je bio perfektan.

U ekipi "Dani od snova" koja je sebe smatrala super profesionalnom ekipom, a ustvari je bila dupe od
ekipe, zato što su ti ljudi više raspravljali svoje stare račune nego što su mislili na posao, tretman je bio očajan.

Nikako nam nije polazilo za rukom da shvatimo koga da slušamo, da li kamermana, da li reditelja, da li asistenta režije, da li kablomana...

Svako je vukao na svoju stranu, nikakve međusobne saradnje nije bilo.

Na kraju, ispao je film kakav je ispao, koji je na nesreću stigao na Kanski festival, a da nikom nije bilo jasno kako je tamo dospeo.

Verovatno nekim mračnim putevima...

razgovarao: M. S. Nikolić, foto: Mirko Rončević, obrada: Yugopapir (Zum reporter, januar 1983.)


Kraj 1. dela - 2. deo je OVDE


Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)