Govori glumačka generacija '82 (2): Dragana Varagić, Boris Komnenić, Siniša Ćopić...




Nas tretiraju kao da se glumom bavimo iz hobija, kao da sam, recimo, završio arhitekturu, imam siguran posao i glumim iz zezanja. A meni je ovo hleb! O ljudima s kojima se dogovaraš oko honorara bolje da ne govorim. To su bezobzirni i bezobrazni ljudi koji nemaju veze s umetnošću. Najgore je što te dovedu u neprijatnu i odvratnu situaciju da se cenkaš

Filmskoj publici su se prošle godine predstavili studenti FDU, Lada Skender ("Direktan prenos"), Gordana Bjelica ("Savamala"), Branko Vidaković ("Direktan prenos" i "Savamala"), Siniša Ćopić ("Savamala"), ali i mladi diplomirani glumci Sonja Savić ("Živeti kao sav normalan svet"), Svetislav Goncić-Bule ("Živeti kao sav normalan svet"), Dragana Varagić ("Progon"), Olivera Ježina ("Živeti kao sav normalan svet"), Boris Komnenić ("Direktan prenos"), i tako dalje.
Sve u svemu, ova nova generacija glumaca, deluje smireno i sigurno, ne precenjuje svoje vrednosti i mogućnosti, iako se radi o mladim ljudima koji već sad, u dvadeset i nekoj godini, dakle na početku ozbiljnijeg životnog ciklusa, iza sebe imaju opipljive dokaze uloženog rada. I, prve nagrade...
Inače, ovaj multiintervju nije nastao kao plod paralelnih razgovora sa svim učesnicima, već je montiran od pojedinačnih razgovora vođenih, letos, za vreme trajanja 29. Festivala jugoslovenskog igranog filma u Puli, i podkraj godine u Beogradu.
Svim sagovornicima nisu postavljena ista pitanja, mada ima slučajnih i namernih podudarnosti. Za ćaskanje nije utrošeno isto vreme, što je zavisilo od niza okolnosti, pa samim tim i njihove "uloge" nisu iste...


2. deo multiintervjua




- Koliko debitantu smeta ili pomaže činjenica da startuje s poznatim i priznatim, dakle iskusnim glumcima?

BRANKO VIDAKOVIĆ: Verovatno ima i jednog i drugog kao u svemu.

U nekom smislu to je motiv, to je motor, otvara jedan takmičarski duh, iako to nije pravo takmičenje, jer niko od nas verovatno ne može da se nosi s starijim kolegama.

E sad, njihovo prisustvo može da predstavlja opterećenje, da vuče u grč.

Ja imam jednu osobinu koja možda i nije dobra, a to je da nemam izraženu želju za grabljenjem, za samodokazivanjem, više volim da radim šta mogu pa kako ispadne, tako da me njihovo prisustvo nije opterećivalo u onom smislu da se, ne znam, ukočim.

Mislim da je najbitnije shvatiti da ne postoji sukob među generacijama, već da postoji sukob mišljenja, dobrog i lošeg, koje je u krajnjoj liniji pozitivno.

U stvari, možda i postoji sukob generacija, ali je on manje bitan od sukoba razmišljanja. Znači, ako se u nekom filmu nađem sa starijim, iskusnijim glumcima, mi možemo samo dobro da sarađujemo i da se trudimo da nešto dobro napravimo ako smo OK ljudi, ako razmišljamo na konstruktivan način, pa makar i različito.

GORDANA BJELICA: U svakoj filmskoj ekipi ima niz iskusnih glumaca, međutim, govorim iz svog iskustva, treba gledati samo na glumce s kojima snimaš određenu scenu. U samom procesu snimanja kontaktira se samo s tim ljudima.

Mislim da sam stekla lepo iskustvo jer se nisam osetila ugroženom, nisam se osećala kao neko ko je po strani, i mogu da kažem da su mi starije kolege pomagale što se tiče samog ponašanja pred kamerom.

E sad, svako je opterećen svojim likom, svojim glumačkim zadatkom, tako da nema vremena da se petlja u tuđe stvari...

BORIS KOMNENIĆ: To pre svega zavisi od starijih kolega. Što se mene tiče, praksa je dobra i ja sam zadovoljan. Njihovo prisustvo, možda zbog rutine koju poseduju, prilično smiruje.

Jednostavno, vidiš da je to najnormalniji mogući posao kojim ti se valja baviti ko zna koliko još godina...

SINIŠA ĆOPIĆ: Prisustvo iskusnih glumaca prilično olakšava debitantu posao. Nisu škrti u savetima, naročito u savetima tehničke prirode u smislu kako se postaviti prema kameri.

Dakle, davali su mi instrukcije u nekim tehničko-fizičkim filmskim stvarima, kao što je recimo postavka u krupnom planu, jer zbog nedostatka vremena reditelj ne stigne da sve kaže i potanko objasni...

DRAGANA VARAGIĆ: Ja sam uvek za to da radim s dobrim glumcima, čak ako je u pitanju i mala uloga. Dok sam igrala u "Korešpodenciji", u Ateljeu 212, u predstavi u kojoj nisam imala skoro ništa ali sam ulogu prihvatila jer sam imala strašnu želju da stanem na scenu, svaki dan sam sedela na probama i gledala kako ti ljudi rade.

Krala sam zanat, kako se to kaže.

Videla sam kako se ti ljudi ne ispucavaju, kako se čuvaju, sakupljaju neke stvari, kako se spremaju za predstavu, i tako dalje. Sve mi je to kasnije pomoglo.

Inače, glumce ne delim po generacijama i po godinama.

Ima, recimo, veoma lepih iskustava s nekim glumcima koji nisu ni blizu moje generacije. S dobrim glumcima skoro nikad nema problema. Naprotiv...




Dešavanje pravih stvari



- S kakvim ambicijama pohađate FDU, i s kakvim ambicijama ga napuštate?

SONJA SAVIĆ: Moj osnovni problem je bio da otkrijem svoju potrebu dolaska na FDU, potrebu studiranja baš tog fakulteta. Ja sam kao vrlo mala zaista sasvim neverovatnim sticajem okolnosti, počev od ravnih tabana i nekog baleta zbog rahitičnih nogu, pa kasnije zbog gojaznosti, stigla u Omladinsku dramsku radio grupu.

Tu sam srela Buleta (Goncića) i većinu ljudi s kojima sam studirala, dakle s kojima sam odrasla.

Mi smo spontano otišli, prosto pobegli iz gimnazije, upisali FDU jer nas je spajala potreba da se glumom izražavamo.

Kasnije, razmišljajući, osvešćujući taj problem, pitajući se šta ja to radim i šta hoću, shvatila sam da je čoveku potrebno da deluje nesvesno, da svoju formu ne formuliše, da školu ne shvata kao školu, već kao avanturu, i da u svakom trenutku sebe baca napolje.

Baciti sebe pokretom, baciti svoju misao na svoje lice, baciti sebe igrom ka drugom čoveku...

Glumi je vrlo teško da stigne do neke umetnosti upravo zato što je nužan drugi čovek i igra između dva čoveka. I mislim da je danas igra vrlo onemogućena među glumcima, zavladao je malo zanat, zavladala je malo škola, mogućnost da se preko sagledavanja stvari i intelekta rešavaju stvari.

Ljudi su zaboravili igru.

Mislim da će ova generacija, ove generacije, uspeti da prevaziđu otuđenost koja nekako dolazi s godinama i nastaviti da se igraju, da će uspeti da povrate tu igru koja se na ovom svetu po malo gubi.

I u tome su moje najveće ambicije...

SVETISLAV GONCIĆ: Pitanje ambicija je individualno pitanje, što se mene tiče, ja se usmeravam da prvo budem čovek, da se potpuno zrelo razvijam da, ukoliko ne shvatam, onda bar pošteno osetim šta se dešava oko mene.

U tom smislu ne znam šta mogu da znače ambicije. U mojoj mašti, ako uradim neke stvari kako treba, to će verovatno biti vrh ambicija...

Dragana Varagić
DRAGANA: Ja verujem da sa fakulteta svi izlazimo s najvećim ambicijama.

To ne znači da sebe vidimo u najvećim ulogama, već da se nadamo da će nam se dešavati neke prave stvari, da ćemo biti zadovoljni s onim što radimo.

Ne mislim samo na rezultat, važnije je zadovoljstvo u toku rada, pogotovo što mi se čini da rezultat mnogo puta uopšte nije važan.

Važno je da se nešto dešava dok radiš. I ne postoji ništa lepše od tog zadovoljstva.

Mislim da je to najvažnije.

- Važnije i od materijalnog efekta u smislu honorara?

DRAGANA: Meni bar, to nije važno... Sigurna sam da mi nije važno zato što postoji daleko više poslova koje nisam radila, a na kojima bih mogla daleko više da zaradim. Mislim da sam sposobna da radim još neke druge stvari, da se bavim bilo kojim drugim časnim poslom.

Na materijalni efekat isključivo obraćam pažnju ako je ispod nekog minimuma za koji mislim da mi pripada kao glumcu koji je završio FDU. ..

Siniša Ćopić u "Savamali"



Obeshrabrujući početak rasprodaje



- Da li su debitantski honorari adekvatni veličini uloge, uloženom radu i postignutom rezultatu?

DRAGANA: Da bi znao da li jesu ili nisu, onda otprilike moraš da znaš kako se ti honorari kreću. E sad, pošto su oni uglavnom tajna, pošto se uglavnom kriju, oni su nepoznanica. Ako ipak saznaš nekakve relacije, onda je već kasno i shvatiš da tvoj honorar ipak nije to.

U krajnjem slučaju to je nevažno, jer kad nema novca za sve, onda je to potpuno svejedno...

SVETISLAV: Postoje dve stvari koje su jasne kao crna noć i kao beli dan, mada ne znam koliko ljudi smeju i koliko žele to da kažu...

Čovek čoveka gleda kroz novac ili kroz prave stvari.

Oni koji gledaju kroz neko stvaralaštvo, možda su idealisti, možda su isuviše mladi, možda su zakasnili da se menjaju ili, jednostavno, ne misle da od nečeg moraju da žive.

Ali, ako tako postupam - nigde ne gubim sebe...

E sad, ja ću se možda boriti da tako ostane i nadalje. Ako se ipak prodam, ne moram da se borim, ali, pošto se još nisam prodao, pošto tek počinjem da se prodajem, ja hoću da mi srce gori čak i ako se potpuno prodam.

To je vrsta straha koji me uzbuđuje, pošto osećam da sam veći gangster nego svi ljudi zajedno. To kažem zato što osećam da dolazi novo vreme. Ja sad oko sebe vidim mrtve poglede, mrtve pokrete, mrtve ljude...

E sad, ima mrtvih ljudi koji umeju sebi da naprave plezir upravo tako što te ne gledaju očima nego monetom, gledaju te kroz štambilj. Ali ja mislim da mogu da ih zajebem ovako ili onako.

Prema tome, zasad mi je sasvim svejedno koliki mi je honorar...

BRANKO: U filmu "Direktan prenos", igrao sam sa sto posto učešća, dakle uložio sam ceo honorar koji će mi biti isplaćen nakon distribucije filma, znači posle definitivnog obračuna. To važi i za novi film "Pozdravi prijatelja"...

U "Savamali" su mi isplatili honorar, ali su me žestoko prevarili...




Nas tretiraju kao da se glumom bavimo iz hobija, kao da sam, recimo, završio arhitekturu, imam siguran posao i glumim iz zezanja. A meni je ovo hleb!

O ljudima s kojima se dogovaraš oko honorara bolje da ne govorim. To su bezobzirni i bezobrazni ljudi koji nemaju veze s umetnošću. Najgore je što te dovedu u neprijatnu i odvratnu situaciju da se cenkaš.

Osim toga, stalno si u strahu da nećeš moći više da radiš, jer su to vrlo uticajni ljudi koji hladno mogu da te udalje s bilo kog snimanja.

Ja nisam navikao da se cenkam oko pet ili deset hiljada dinara, ali opet ne mogu ni da gledam da me rade kao vola, pogotovo što oni u tome nemaju stila.

Znaš, ima jedna misao koja kaže: "Kad me neko jebe, volim da me ljubi", dakle, mora da je bar kulturan sa mnom.

Povrh svega, gluvi su za naše obaveze. Ja, recimo, još uvek studiram, dakle moram da sam redovan na časovima glume, i srećom, radim u pozorištu (Narodno pozorište, predstava "Poslednja noć" - nap.pot.i.)

Sve će biti jasno ako kažem da sam za dvanaest dana snimanja u "Savamali", za ulogu Ludviga, za ulogu koja je maltene glavna negativna, dobio neto iznos od 20.000 dinara. Ako to nije prevara, onda ne znam šta je.

Najcrnje je, što je to lova za koju sam se izborio. Znači, mogao sam još manje da dobijem. Mislim da je sve to na jedan način razumljivo s obzirom na celokupno stanje u našoj umetnosti i kulturi i na novac koji se za to odvaja.

Ta suma je žalosna kao što je žalosna i činjenica da se sve više filmova snima s učešćem, i to sa stoprocentnim učešćem, što je za nas pogubno, jer nemamo od čega da živimo...

- S obzirom na kvalitet većine filmova, čini se da je i to što se odvaja premnogo?

BRANKO: U to nisam siguran, ali sam siguran da smo mi jedina nacija na svetu koja veruje da s malo love može da se dobije mnogo. Samo ako se uloži mnogo novca može da se dobije još više novca i to smo konačno morali da naučimo od nekih svetskih kinematografija.

Ja sam saglasan da su neki naši filmovi mnogo koštali i pri tom bili loši, ali mislim da to nije razlog da se i dalje ne ulaže u kinematografiju.

Neki loši filmovi su dobar izgovor svima onima koji misle da treba zakinuti na kulturi i umetnosti...


Prodor crnomanjastih nacista



- Koliko se tokom studija stiče opredeljenost prema određenom mediju, prema određenom profilu uloga?

Siniša Ćopić
SINIŠA: Zbog toga se i bavim ovim poslom, dakle, da bih upoznao sam sebe. Još u tome nisam uspeo. Tragam... Ulaziš u druge likove koji nisu ti, a opet si ti. Svaki čovek ima klice svih osobina i te osobine samo treba razvijati...

LADA SKENDER: Kod mene, za sada, ne postoji nikakva opredeljenost prema pozorištu ili filmu. Podjednako bih volela da radim i jedno i drugo, što se tiče profila uloga, potpuno mi je svejedno i želja mi je da radim sve i svašta.

Svejedno mi je i da li je velika ili mala uloga ukoliko je zadatak. Dakle, može da bude i neka velika uloga, a da to bude takozvano slikanje, a može da bude mala uloga, ali vrlo određena i vrlo posebna...

SVETISLAV: Mislim da sam tek zakoračio u tu stvar i da ću to moći da sagledam tek za koju godinu i da kažem: to je moj stil kome sam se usmerio, njega ću da guram i u njemu ću da se iskažem koliko mogu. Sad još uvek lutam, mada mislim da bih se najbolje osećao u nekim ironičnim ulogama koje vuku ka komediji...

DRAGANA: Nikad do sad nisam kazala ja bih volela da igram to i to, ne pravim tu neku razliku, kao što ne razlikujem ni medije. Meni je jedino važna uloga i ljudi koji tu rade. Za sada mi je najvažnija uloga, ali mislim da će mi vremenom sve važniji biti ljudi s kojima radim zato što čovek vremenom istroši sopstvene motore i potreban mu je mali impuls sa strane.

A taj impuls dobija od drugog glumca, reditelja, posebnog rada jednog teksta koji je svima poznat ali se radi na drugi način, od traženja nečeg novog. Mislim da glumac i jeste to uzajamno dodavanje impulsa...

BRANKO: Ne verujem da do te opredeljenosti dolazi za vreme studija, već kasnije. Glumac nesvesno ulazi u žanrove, kažem nesvesno jer ga u njih guraju oni koji ga biraju za uloge. Jednostavno, vide te u nekoj komičnoj ulozi koju si uradio dobro i onda te pozivaju samo za takve uloge.

Ja za sada, nakon tri filma i dve viđene uloge, ne mogu da se požalim i uopšte u većini ovih stvari o kojima pričamo ja sam mnogo bolje prošao od drugih, imao sam više sreće, ali to ne znači da o nekim stvarima ne treba da govorim.

Mislim da je glavni štos u tome da se glumac izabere na pravi način, na osnovu kompletnog posmatranja, a ne po sistemu e, ovaj je rođen za tu ulogu, vidi kako je smešan, ili, onaj je plav, rođen je da igra nacistu.

Ja mislim da ću odbijati svako guranje u žanr jer sam siguran da mogu da tumačim i tragičan i komičan lik.

Što se tiče medija, postoje neke suštinske razlike, ali dobar glumac je dobar i na filmu, i na televiziji, i na radiju, i u pozorištu... 

GORDANA: Stekla sam malo filmsko iskustvo u "Savamali" i već bih želela da steknem bar isto toliko iskustva i u pozorištu. Bez obzira što svi glumci govore kako se glumom bave radi umetnosti, kao, nalaze u tome neku ličnu satisfakciju, mislim da je u biti svakog čoveka, ne samo glumca, da izađe iz anonimnosti i da nastavi da živi u nekome.

A to pre svega omogućava fiim jer vas gleda hiljade i hiljade ljudi. U pozorištu živite za jedan trenutak i to u jednom privatnom krugu ljudi. Zato glumac mora da se angažuje i u jednom i u drugom mediju da bi našao neko potpuno zadovoljstvo...

razgovarao: M. S. Nikolić, foto: Mirko Rončević, obrada: Yugopapir (Zum reporter, januar 1983.)


Kraj 2. dela - 3. deo je OVDE



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)