Dejan Savićević (20), FK Budućnost: 2. deo priče o fudbalskom otkrovenju sezone! (1987)



Ne kupujem sve novine, ne stižem ni da ih vidim, a kamoli pročitam, pa je služba "klipinga“ prešla na mog starijeg brata Gorana. Ja jedino svake nedelje, od korica do korica, pročitam beogradski nedeljni sportski list "Tempo". To mi je navika od detinjstva, kad sam se divio Miročeviću, a posle Blažu Sliškoviću

Da je Savićević u pravu pokazale su i odluke Ustavnog suda Jugoslavije. Ispalo je da su profesionalni fudbaleri robovi, doduše vezani zlatnim debelim lancima za klubove. Dejan Savićević kao i mnoge njegove kolege iz Prve lige oko vrata nosi ne lančić, već zaista lanac, doduše od žeženog zlata. Zašto? Dokaz položaja ili status mladića koji zarađuje velike pare?

- Nisam ovako javno nikada razmišljao o tome zašto fudbaleri nose zlatne lance oko vrata. A istina je da ih gotovo svi fudbaleri nose... 

Mislim da su u pitanju amajlije. Mi fudbaleri, smo jako sujeverni. Ne, nismo vernici, ne verujemo u Boga, mada ima i takvih, naročito igrači iz zapadnog dela Jugoslavije. Mi ostali nismo vernici, ali imamo te amajlije.

Meni je ovaj zlatni lanac dao jedan prijatelj iz Titograda pred utakmicu sa "Crvenom zvezdom" u Beogradu. I rekao mi:

"Ako ih dobijete u Beograd, ne vrći mi ga no ti ga poklanjam i donijet će ti uvjek sreću". 

Mi smo utakmicu dobili i ja lanac više ne skidam...

Eto, priznajem da verujem da nešto ima, ma zvalo se to samo sreća. Znate, igramo protiv "Spartaka" u Titogradu, promašim šest strašnih šansi iz peterca, promašim penal... 

Protiv "Zvezde" u Beogradu, protiv "Veleža" u Mostaru - kako šutnem ono ide u gol! Ma ima nešto kada vam kažem...

Savićević je najmlađi igrač u ekipi. Kapiten Vujović je stariji od njega više od 15 godina. Da li postoji ljubomora ostalih igrača "Budućnosti" na Dejana Savićevića?

- Ne verujem, mislim da je nema... Ma siguran sam da je nema! Iako sam ja u centru pažnje, nikome to ne smeta. Fudbal je kolektivna igra pa ako oni misle da ovakvih uspeha ne bi bilo toliko da i ja ne igram dobro, ja mislim da su i ostali igrači zaslužni... 

Mislim da je recimo uticaj iskusnog Vujovića nenadoknadiv. On je pravi vođa tima, svi ga slušamo, cenimo njegovo iskustvo. 

Isto tako pričao mi je vozač autobusa kako su ostali igrači "Budućnosti" bili radosni kada su na radiju, u autobusu, slušajući prenos iz Splita, čuli da sam ja Turcima zabio gol! 

Svi su se od srca radovali...

- Ako ne smeta nagla provala popularnosti Savićevića njegovim drugovima, ako nema ljubomore, kako on sam, Dejan, podnosi taj teret javnosti? Nije li mu slava udarila u glavu - što i ne bi bilo čudo za dvadesetogodišnjaka?

- Iskreno se nadam da nije. Da je teret - nije. Uživam da čitam po novinama o sebi. Milo mi je kada čujem svoj glas na radiju, kada se vidim na televiziji. I svi oni što pričaju da im je to svejedno, ili nisu normalni, ili lažu. 

Ja sam kao mlađi, još kao igrač OFK "Titograda“ isecao iz novina svaki članak gde sam se makar pominjao uz ostale. Nastavio sam kasnije i kada su počeli samo o meni da pišu. Sada je to isecanje iz novina iznad mojih mogućnosti. 

Ne kupujem sve novine, ne stižem ni da ih vidim, a kamoli pročitam, pa je služba "klipinga“ prešla na mog starijeg brata Gorana. Ali kako ni on ne može da kupi sve novine u Titogradu, razni rođaci, prijatelji, poznanici pa i nepoznati isecaju nam članke o meni i šalju nam. 

Baš nedavno jedan nepoznati čovek iz Sarajeva poslao je isečen veliki članak iz "Oslobođenja"

Ja jedino svake nedelje, od korica do korica, pročitam beogradski nedeljni sportski list "Tempo". To mi je navika od detinjstva, kad sam se divio Miročeviću, a posle Blažu Sliškoviću...


Ne cenimo se - obostrano



Dejan Savićević
Dejan Savićević se ne ulizuje nikome.

Svestan je svog talenta, koji je trener Milan Živadinović gurnuo u vatru, i koji se raskošno iskazao ove jeseni:

- Ja sam ubeđen da uspesi "Budućnosti" ne mogu da traju večno. Biću izuzetno srećan ako se na kraju sezone nađemo među onim klubovima koji su se plasirali za takmičenje u Kupu UEFE, ili ako ostvarimo svoj potajni san da pobedimo u Kupu, prvo "Rijeku", a posle "Zvezdu" ili "Hajduka" u finalu. 

Dakle, ako se probijemo u Evropu, po svoj prilici ja ću i posle jula 1987. ostati u Titogradu. 

Moj je cilj da se prikažem fudbalskoj Evropi. 

U Jugoslaviji samo igrači "Zvezde" i "Hajduka" redovno izlaze vec godinama pred tu Evropu, pa je moj cilj da odem u jedan od ta dva kluba. 

Ako se promene uslovi koje je najavio Ustavni sud, i ukaže se sigurna i povoljna šansa, otišao bih ja iz Titograda i pravo u inostranstvo...

Podsećamo najboljeg fudbalera u Crnoj Gori (zvanično je osvojio to priznanje za 1986. godinu) da se u Evropu može i preko reprezentacije Jugoslavije?

- E, reprezentacija je druga i duga priča! Da igram u "Željezničaru" sigurno bih bio reprezentativac i to standardni, ovako... Mene Ivica Osim ne ceni i to javno pokazuje, a i ja njemu ne ostajem dužan: ne cenim ni ja njega kao trenera i selektora...

Odmah sledi i objašnjenje:

- Ne, nije to zato što on mene ne poziva u seniorsku reprezentaciju, već zato što je svoj posao saveznog selektora totalno privatizovao! Ono što niko od zvaničnika ne sme javno da kaže, ja smem, jer nemam šta da izgubim: Ivica Osim forsira igrače "Željezničara" na uštrb ostalih igrača, a ponajviše na štetu uspeha reprezentacije Jugoslavije! 

Ja za to imam i dokaze! 

Na pripremama u Topolščici koje su trajale deset dana Haris Škoro, koji je Osimov miljenik, uopšte nije trenirao. Stalno je bio na nekakvim terapijama... 

Ali zato zaigrao je protiv Turaka od početka i on, i Mihajlović

Kada je našoj reprezentaciji pošlo loše, više po igri nego po rezultatu, Osim je izvukao 20 minuta pre kraja Škoru i Mihajlovića iz igre. To je bilo opravdanje za njih jer su se tobož povredili. 

Posle su se kola besa slomila na meni, iako sam postigao gol za 20 minuta igre. 

A Deverića je Osim stavio celu utakmicu u timu samo zbog splitske publike jer je igrač "Hajduka". Deverić je igrao tako slabo da bi ga rođeni otac zamenio još u prvom poluvremenu...

Mnogo ljut na selektora Ivicu Osima, Dejan Savićević priča u javnosti malo poznate detalje:

- Posle, pred put u Englesku dobijam poziv da se javim u reprezentaciju, a ne naglašava se, da li ću igrati za mladi ili za "A" tim. Na insistiranje mog kluba, iz FSJ, Miljan Miljanić šalje teleks da sam ja siguran za "A" reprezentaciju i da ću igrati na Vembliju. 

Kada polazimo na put saznajem da je u "interesu reprezentacije" da ja igram za mladi tim u Pitersburgu, a da ću na Vembliju biti gledalac...

- Znači da je Savićević teško podneo "degradiranje" posle Splita, kada je prekomandovan ponovo u mladi tim?!

- Ma kakva prekomanda? Meni jeste bilo mesto na Vembliju pre Harisa Škora! Ali, on ponovo igra od početka i opet ga Osim menja tobože zbog povrede. Na Vembliju opet igra pola "Želje", tima koji je na začelju tabele! 

Osim ne samo da greši što poziva igrače "Željezničara" jer ceo tim nije u formi, već još više greši što poziva igrače svog bivšeg tima i menja im uloge koje oni igraju u klubu. 

Pa svima je jasno da Škoro, pa i Baljić, u Željezničaru igraju špic-gol-igrače, a on od njih preko noći u reprezentaciji pokušava da napravi, od Baljića - beka, a od Škore - srednjaka. To ne može ni mađioničar, a ne Osim, jer su klupske navike pregoleme da bi se ispravile u reprezentaciji...

- I pored svega na nedavne zimske pripreme u Bar, Osim je pozvao i Savićevića...

- Jeste, pozvao me je da bi mi dokazao da meni i još nekima u seniorskoj reprezntaciji nema mesta! Igrali smo trening utakmicu protiv "Veleža" u Mostaru - i glat izgubili. To je bila sramota! 

A navala je bila sastavljena po imenima baš po ukusu navijača: Škoro, Stojković, Mihajlović, Savićević, Tuce! 

Po imenima strašna navala, ali na delu se dokazalo da to ne ide i da mi nikada nećemo moći igrati zajedno u reprezentaciji!

- Zbog čega?

- Pa svi mi, iz te navale, u svojim klubovima imamo slične uloge. Zapravo svi smo mi neke zvezde svog tima, uslovno rečeno za nas neko trči u klubovima, i kada smo se okupili - niko nije imao da trči za nas i nismo znali da igramo. 

Eto, pošto svi hoćemo da budemo glavni, ne možemo da igramo zajedno. 

Ali to nije slučaj samo sa nas petoricom već je to slučaj i sa skoro svima onima koje pozove Osim! Reprezentacija ne može da bude "Ol star" tim, već novokomponovana celina, jedan nov tim, nova ekipa ... 

To Osim još nije shvatio!


Ko ne uzme kajaće se...



Sa svega dvadeset godina života Dejan Savićević je u centru pažnje. Mali mu je stadion pod Goricom, tesno mu je u amaterskom profesionalizmu kakav vlada u našem fudbalu, a Ustavni sud SFRJ mu je ušuškao bubu u glavu da ubrzo može ići u inostranstvo kad to zaželi. 

- Šta će biti sa Dejom, gde će Dejo?

- Prvo moram da vidim šta će biti od svega toga. Da napravim neku glupost i prođem kao nesrećni Miralem Zjajo? Ne pada mi na pamet. Svestan sam da i prerani odlazak iz prirodne sredine mogu da upropaste karijeru mladog igrača. 

Znate, ja se sećam Bandovića! Kakav je to igrač bio? Možda bolji nego ja sada! Otišao je u "Zvezdu" i propao! 

Potucao se po svetu i završio u malom fudbalu u Americi. Svaka čast dolarima koje zarađuje, ali mali fudbal je mali fudbal. Meni se igra veliki... 

Da odem, pa se ne snađem i propadnem, šteta bi bilo... 

Prirodna sredina mi je Titograd, pa Jugoslavija... 

Treba to da prerastem i odem negde napolje. 

Meni još nije do para, meni je do igre. Da mi se gledaoci dive. Da za mene navijaju. Ja se još nisam iživeo kao igrač, ja još volim onaj huk pljeska kada napravim dobar dribling i postignem gol!

Možda pomalo i premudro za svoje godine Savićević razmišlja i ovako:

- Bez konkurencije u Jugoslaviji je sada najbolji igrač Milko Đurovski. Ali, šta to vredi kada nema gde to da pokaže. Prošle godine nije odigrao ni pola utakmica za "Zvezdu", onda prešao u "Partizan", ali izgubio šansu da igra pred Evropom... 

Godine prolaze, a njega nema. 

Razumete - i džaba je to što on jeste najbolji! S druge strane fudbalski mnogo skromniji, samo bez uvrede, recimo Elsner, Janković stalno su i u reprezentaciji i u Evropi sa "Zvezdom". 

Šta je bolje pitam se ja? Da budem talenat i najbolji koje niko ne vidi, ili da budem mudar pa da stalno igram, makar i ne bio najbolji? 

Pročitao sam baš u Dugi da je Velibor Vasović najuspešniji igrač Jugoslavije svih vremena jer je kao igrač osvojio najviše titula u klubovima za koje je igrao. 

Dakle nije ni Šekularac, ni Džajić, ni Bobek - već Vasović. 

A ja sam praktičar, više mi se sviđa sudbina Vasovića nego sudbina Šekularca. Zato još razmišljam i nisam odlučio...

Ako direktor FK "Budućnosti" Branko Bulatović ne obezbedi ključ od stana u koji će se Savićević useliti u Titogradu, zvezda prelaznog roka jula 87. sigurno će biti Dejan Savićević. 

Navija kako reče za Zvezdu, ali emocije su u profesionalizmu ipak iza novca. 

Koliko košta ljubav prema nekom klubu? Koliko, recimo, Hajduk treba da da više od Zvezde pa da Savićević karijeru nastavi u Splitu, a ne u Beogradu?

- Ja bih to drugačije rekao: ako dva kluba pred mene i FK "Budućnost" postave iste uslove, onda će odlučiti emocije, ali ako ti uslovi ne budu približno isti, od emocija nema mnogo vajde... 

Ja nisam upisao Ekonomski fakultet posle srednje škole jer smatram da je neozbiljno glumiti studenta. Tako je neozbiljno biti profesionalc, a zbog emocija prihvatiti slabije uslove...

Kažu da je Vaso Ivanović, prvi trener Dejana Savićevića, svojevremeno rekao majci Vojki

"Čuvaj noge ovog dečaka. Trebaće i tebi, za starost"!

razgovarao: Zoran Brzić, obrada: Yugopapir (Duga, februar 1987.)


1. deo razgovora je OVDE



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)