Sportske legende - Krešimir Ćosić (2. deo): Košarka je intelektualni sport

Jul 1980: Iz Azerbejdžana je u Moskvu ovih letnjih dana poslato više od 70 hiljada tona povrća, kako bi se obezbedila raznovrsna ishrana za učesnike Olimpijskih igara... Kofere pakuju i naši sportisti: njih 164, više nego ikada... Možda se Moskvi najviše raduju naše devojke iz ženske rukometne reprezentacije, koja prvi put učestvuje na Olimpijskim igrama... Najviše novinarske pažnje na ispraćaju dobila je rukometašica Svetlana Kitić, možda i zbog toga što ju je ispratio Blaž Slišković, "nestašni dečko" jugoslovenskog fudbala, koji je i ovaj put verbalno pokazao koliko ne podnosi blizinu foto-reportera... Ko će od naših uspeti da se vrati sa zlatnom medaljom? Možda je neki blagi predosećaj imala novinarka časopisa Nada, koja je, nekoliko dana ranije, prekinula popodnevnu dremku Krešimira Ćosića i zamolila ga za intervju... Pre tog razgovora, intervju sa Krešom iz 1973, kada je takođe u blizini bilo jedno veliko takmičenje - Svetsko košarkaško prvenstvo u Portoriku...

"Moji prijatelji, bilo iz košarke ili van nje, moji su pravi prijatelji. Ako im se javim telefonom u tri sata ujutro, niko ne pita "ko je". Znaju unapred i odmah me pozdravljaju sa "Zdravo Krešo!" To su ljudi kojima se ja ne obraćam samo onda kad mi trebaju, ili obrnuto, nego uvek, katkad da im samo čujem glas"
Ako bismo pokušali sastaviti idealnu listu najboljih amaterskih košarkaša svijeta, ime Krešimira Ćosića bilo bi u samom vrhu. Među petoricom izuzetnih. Krešimir Ćosić je skupio toliko pohvala u karton svojih umijeća. Igračkih i ljudskih. Uz svaku liniju, u svakoj rubrici, ocjena je maksimalna, najviša — izvrstan! 

Za pregled igre, za tehniku, za dodavanje, za eleganciju, za koševe. Pred njim su padala i najveća imena svjetske košarke. Takav je u "Zadru", a još bolji u plavoj majici jugoslavenske reprezentacije.

Bio je junak među hrabrima na prvenstvu Evrope, gdje su naši košarkaši osvojili prvo mjesto, bit će takav na predstojećem prvenstvu svijeta u Portoriku...

Deo košarkaške velesile: Ćosić u reprezentaciji Jugoslavije (klik za uvećanje)

- "Zadar" je vašom zaslugom opet prvak Jugoslavije?

- Da. Mi smo prvaci. Više nego zasluženo! "Zadar" je najbolja košarkaška ekipa Jugoslavije, zemlje evropskih i svjetskih prvaka!

- Šanse u Kupu šampiona Evrope?

- Mi nismo bez šansi! Na našem bunjištu teško nas tko može nadigrati, jer u Zadru danas možemo pobijediti svaku ekipu Evrope! Uostalom, vidjet ćemo uskoro!

- Je li košarka intelektualni sport?

- Može se reći: da! Postati vrhunski košarkaš, nije ni lako ni jednostavno. O fizičkim sposobnostima vrhunskih košarkaša danas više sumnje nema! Međutim, ni to nije dovoljno da se stvori velika momčad, jer tu je vrlo značajan i intelektualni potencijal takva sastava! Mnogi su testovi pokazali da je prosječna intelektualna razina košarkaša mnogo iznad svih drugih sportaša!

- A američki profesionalci?

- To za njih vrijedi još više. To tek tamo dolazi do izražaja! Jer, konkurencija je naprosto strašna! U američkoj profesionalnoj ligi nema "pik-zibnera"! To su u pravom smislu riječi sve sami kompletni velemajstori! U velikoj većini svršeni studenti najpoznatijih sveučilišta...

- Razlika između profesionalne i amaterske košarke?

- Velika! Za ilustraciju ću vam reći da niti jedan amaterski igrač Evrope ne bi mogao igrati u američkoj profesionalnoj ligi!


Walt kao Van Gogh



- Kako bi završio "zamišljeni" susret između Jugoslavije i profesionalaca Amerike?

- Katastrofalno za nas! Vjerujem da bi nas bez većeg napora pobijedili sa čak i više od 40 koševa razlike!

Krešimir Ćosić: "Neće nam biti lako u Portoriku!"
- Tko su najbolji profesionalci Amerike?

- Ima ih mnogo. Ali ispred svih su Walt Chamberlain, John Havlicek, Spencer Haywood, Karem Abdul-Jabbar, Pete Maravich, Oscar Robertson, Jerry West, Elgin Baylor, Bill Russell, Bob Cousy...

- Vaš uzor?

- Walt Chamberlain! Kako igra? Veličanstveno! Walt je unio u svoju košarku suptilnost najfinijeg poteza kistom jednog Van Gogha. Treptava, jasna i blistava igra. Besprijekorno dodavanje. Izvrstan pregled igre.

A tek koševi!

Odigrani u stilu biljarske manire. Chamberlain je košarci dao drugi smjer, novi smisao. Svaki prilaz lopti ravan mu je pravilima iz knjiga. A u tim školskim likovima daje sebe. I stvara novi svijet.

Čaroban, neočekivan, uvijek iznenađujući.

- Idealna petorka "profi" velemajstora?

- Bill Russell, Walt Chamberlain, Karem Abdul-Jabbar, Pete Maravich i Oscar Robertson!

- Najbolja ekipa koju ste vidjeli?

- "Los Angeles Lakers", profesionalni prvaci svijeta, momčad za koju igra Chamberlain!

- U Evropi se osniva profesionalna liga, nalik na onu američku. Među budućim igračima te lige često se spominje i vaše ime?

- Da. Ali kako sada stvari stoje, ja ostajem vjeran "Zadru" i našoj reprezentaciji. Tu sam počeo i tu hoću da završim karijeru, iako za posljednji pljesak ima još mnogo vremena i godina...

- I na kraju: kakve su nam šanse u Portoriku?

- Velike! Mnogi nas smatraju favoritima. A to je u neku ruku i normalno. Mi branimo naslov svjetskih prvaka!

Ali, uvijek je teže obraniti stečeno! Svi će baš na nama željeti da dokažu svoju vrijednost! Neće nam biti lako. Ali, jedno je sigurno, jedna je medalja naša! Možda i ona zlatna....

zabeležio: Milan Devčić (Zov, 1974.)

Krešimir Ćosić i njegov KK Zadar 


Ćosić ima lep osmeh. Smeje mu se celo lice i oči, čelo, obrazi, a ne samo usne. Nenametljivo i tiho. Čak sve vreme i govori kroz osmeh. Zrači nekim unutrašnjim mirom i zadovoljstvom. 

U njegovom govoru nema povišenih tonova, osmeh mu na trenutke deluje nekako stidljivo, kao u deteta koje pokušava da vam se dodvori, da vas šarmira, a snebiva se da ispolji svoja osećanja. Ali, baš to pleni čoveka dok razgovara s njim, ta neposrednost i iskrenost, ne glumljena, već prava iskrenost.


32-godišnji Krešimir Ćosić
Nas "kontinentalce" možda još više privlači i taj specifičan dalmatinski govor, koji je kad Ćosić priča, pomalo i vrskav.

A s veteranom naše košarke razgovarali smo neposredno pred odlazak na Olimpijadu u Moskvu. Probudili smo ga u vreme popodnevnog odmora, no, nije se naljutio.

Trebalo mu je samo "malo više vremena, još po ure, da se probudi" kako je sam rekao.

- Ja sam van ka’ svi Dalmatinci, malo usporen, a ća ću -  bile su prve reči proslavljenog košarkaša.

Krešimir Ćosić, iako mu je tek 32. godina, za sobom ima četiri Olimpijade i četiri svetska prvenstva, šesnaest godina aktivnog bavljenja košarkom - ovako bogatom karijerom retko koji sportista može da se pohvali.

I baš zahvaljujući njemu i još desetinama njegovih drugova, košarka je izbila među prve sportove naše zemlje i nadaleko nas proslavila.

No, kako je Ćosić pre tih 16 godina krenuo putem košarke?

- Mi smo vam Zadrani uvek unapred nešto znali, šali se naš najstariji reprezentativac. - Imali smo malo, ali smo dobro odabrali. Tako je bilo i s košarkom. Uvek sam je voleo, još kao dečkić. Ne zbog visine, jednostavno, malo sam bio fizički slabiji i sporiji u nogama.

Ali, bez obzira na sve to, od svih sportova najviše sam voleo košarku.

Tako sam kao dečak počeo njom i da se bavim. Sa 16 godina već sam igrao u prvoj ekipi "Zadra". Doduše, tad sam igrao u svim ekipama - juniorima, seniorima... Vrlo brzo zaigrao sam i u reprezentaciji i stekao već poznatu slavu.

Dva puta je ekipa u kojoj sam igrao ponela naziv svetskog prvaka, a tri puta smo bili najbolji u Evropi.

- I onda ste krenuli da osvajate Ameriku?

- Ne. Ja sam sa 18-20 godina zaista osvojio sve najveće uspehe. Više, jednostavno, nije bilo nikakve motivacije za igrom. Mi treniramo po ceo dan, to se pretvori u monotoniju i ja sam prvi "poša ća". Spakovao sam kofere i krenuo u svet, kao svi Dalmatinci.

Pre svega radi sebe i neke svoje budućnosti.

U Zadru sam bio završio pedagošku gimnaziju, a onda sam se 1967/68. godine upisao na fakultet i ništa nisam uradio.

Dve godine sam stajao, dosta vremena provodio na treninzima i pripremama, nisam imao radne navike da bih mogao da učim na putovanjima.

Radije sam sve to koristio da bih igrao karte s drugovima, ili se nečim drugim zabavljao. Mogao sam samo nešto da pročitam, ali sve je to bilo daleko od učenja.

Onda sam 1969. godine video da ništa neću završiti, nikakav fakultet i otišao sam u Ameriku da tamo studiram.


Ne volim se vraćati kao stranac



- I, kako vam je tamo bilo?

- Možete zamisliti kako mi je bilo. Došao sam, a nisam znao engleski. A tamo, svi govore engleski - šali se opet Ćosić. - Pomislim, prespavaću, možda će se nešto promeniti, ali ništa. Ljudi i dalje govore engleski!

Brzo navikavanje na američki način života
I šta sam mogao raditi, nego učiti. Brzo sam se navikao i na njihov, dosta drukčiji način života i studija.

U Americi sam ostao četiri godine. Vratio sam se 1973, mada mi je ostao diplomski.

- Sjedinjene Američke Države su veliki izazov i za neke prava Meka. Vi niste ostali?

- U Americi se na sve možeš priviknuti, i lepa je "za živit", ali ne toliko da bih ostao za stalno. Milija mi je naša zemlja.

- A kako je uticala Amerika na vas? Jeste li se možda promenili?

- Jesam, mislim da sam se u svemu promenio, međutim, to nije nešto negativno, ja nisam postao stranac. Ja sam samo obogatio sebe nekim novim saznanjima i iskustvima. Ja volim otići, ali se ne volim vraćati kao stranac.

U to vreme dosta sam učio. Spremao sam ispite, unapred ih polagao, dva-tri koja sam mogao, odgađao sam za jesen, ali svako leto provodio sam na pripremama u Jugoslaviji.

Publika u SAD tih godina nije gotovo znala za Jugoslaviju kao košarkašku silu, a kamoli za mene. Sada su u sve dosta dobro upućeni. Onda sam ja video kako je biti stranac.

- Verovatno vam je nedostajalo društvo, prijatelji, ljudi s kojima ste odrasli i proveli prvu mladost, na kraju, i vaš Zadar?

- Jeste, sve to zajedno i još ponešto, mada sam ja i tamo stekao puno prijatelja. Oni su mi i sada vrlo dragi. No, ja nemam dovoljno vremena za druženje sa svima njima. Ipak, uvek dođem u Zadar, ja sam u njemu uvek živeo, u njemu su moji roditelji, sestra...

Zatim, dugo sam živeo i u drugim zemljama. Svakodnevno viđanje je nemoguće. To je problem današnjeg vremena, tempa života.

Ali, moji prijatelji, bilo iz košarke ili van nje, moji su pravi prijatelji. 

Ako im se javim telefonom u tri sata ujutro, niko ne pita "ko je". Znaju unapred i odmah me pozdravljaju sa "Zdravo Krešo!" To su ljudi kojima se ja ne obraćam samo onda kad mi trebaju, ili obrnuto, nego uvek, katkad da im samo čujem glas.


U Jugoslaviji nemamo toliko problema kao na Zapadu



- Govorite o prijateljima, o potrebi i lepoti da se oni imaju. Da li ste ikad poželeli da imate i nekog više od prijatelja. Da imate decu, suprugu?

- Imati društvo, prijatelje, doista je lepo, ali oženiti se, to je nešto sasvim drugo. To je lepo ako se nađe ono što se traži. Ja gledam, iskreno da vam kažem, ali se nisam previše zalagao, opet kroz šalu govori Ćosić. - Isuviše sam putovao, išao na razne strane, a pitanje supruge je malo teže rešiti na brzinu.

Krešo: momak za ženidbu
Žena u današnje doba mora biti sposobna da radi paralelno s mužem, jer drukčiji brak ne bi imao smisla, što znači da muž i žena treba da imaju osnovne ciljeve jednake.

I premda stojim na stanovištu da je muškarac uvek glava porodice, to ne znači da je žena u bilo kojem smislu manje važna ili manje sposobna. 

Zbog toga određeni kvaliteti koji se traže od žene a koji su nekad traženi, kao što su poslušnost, vernost, briga za porodicu, sami po sebi teško mogu biti dovoljni, ukoliko žena nije sposobna i sama da odlučuje.

Ja se slažem s jednim mišljenjem da ukoliko je potrebnije nekome dati obrazovanje, da je pre potrebno dati kćeri, nego sinu, jer ona odgaja porodicu, decu.

Mislim da ravnopravnost žena kakva se sada u nekim zapadnim zemljama predočuje, krije više problema nego koristi.

Kao što se većina slaže da je porodica osnovna ćelija društva, tako smatram da je žena glavna u toj ćeliji, jer je ona ta koja brine i vaspitava decu, odgaja ih, a samim tim odgaja i buduće osnovne činioce društva.

Ne bi se moglo reći da su žene danas dobile svu tu privilegiju koja bi im omogućila da se podignu do potrebnog nivoa, da potpuno obave taj važan zadatak, jer danas je mnogo teže odgojiti dete ako je žena samo dobra i povučena majka.

Treba se zbilja puno toga znati da bi se to s uspehom sprovelo.

Premda kod nas u Jugoslaviji ne mislim da imamo toliko problema kao na Zapadu, poput droga, na primer, (samim tim smo puno zdraviji), ali ipak spoljni svet može mnogo da utiče na psihu i sve ostalo. 

Ja se ne slažem da žena treba da radi, ukoliko to zaista finansijski nije potrebno. Ali, to ne znači da ona za to vreme ne mora da studira, uči ili se bavi nekim poslom koji joj omogućuje da bude u kući.


Nekada najmlađi, sada najstariji



- Ipak, pomišljate li na to da ne možete večno igrati, da ste reprezentativac s najdužim stažom, da ste među najstarijim igračima?

- Hoćete reći, pomišljam li da se "manem" igranja,  kroz smeh dobacuje popularni reprezentativac. - Svakako, svako od nas u nekim određenim trenucima o tome razmišlja.

K. Ćosić u društvu generalnog
sekretara KSJ Radomira Šapera
Kad pomisliš na sve teškoće koje si prošao i koje te očekuju, na sva odricanja, koja su to samo delimično, jer s druge strane njima se puno i dobija - upoznaješ život, ljude, odnose, stičeš iskustvo, istovremeno pomisliš i na "dizanje ruku" od košarke i svega sličnog.

Međutim, kad se zaista nađeš u toj teškoći, onda se svim snagama zalažeš da je pobediš, da se izboriš, uspeš... Kakvo onda zadovoljstvo nastaje!

- Ipak, razmišljate li o nekoj budućnosti, o nekom poslu posle aktivnog igranja?

- O tome, o prekidu još nisam toliko razmišljao, mada bi sada to već trebalo da učinim.

Moram prvo da odem u SAD i tamo diplomiram.

Ostao mi je samo diplomski na ekonomiji.

Onda bih pokušao da i ovde kod nas završim engleski i italijanski.

Prvi stepen već imam.

O nekom daljem radu ništa konkretno nisam odlučio. Voleo bih da ostanem u košarci, čak sam se nekako uopšteno i pripremao za to. Dve godine bio sam tehnički direktor i trener u "Zadru", isto toliko i u ljubljanskoj "Olimpiji", a istovremeno sam sve vreme i igrao.

Bilo je malo naporno, ali nekog iskustva imam.

Međutim, ja ne smatram da se može raditi na osnovu stare slave. Ne možeš biti ni trener, iako godinama igraš i sve poznaješ, a da ne prođeš ono osnovno, školsko. To se mora naučiti.

- Vi ćete ostati jedan od istaknutih veterana naše košarke. Ona vas je učinila slavnim, poznatim i van granica naše zemlje. No, šta je ta ista košarka donela vašoj duhovnoj ličnosti?

- Gotovo sve što može proživeti jedan sportist. To su doživljaji koji se nikakvim blagom ne mogu platiti, pogotovu kad si zvezda i u Jugoslaviji i u inostranstvu, kad možeš ići u različite zemlje, upoznavati mnoge ljude, to je jedno ogromno bogatstvo, to je škola života, iskustva...

Razgovor s Ćosićem prija. Gotovo odmara. Lepo je sresti se i pričati s njim kao da se sto godina poznajete, s jednom ovako izuzetnom sportskom ličnošću, koja nije neobična samo u sportu.

Dva sata ćaskanja brzo prođu i kad treba jedno drugom da pružite ruke i pozdravite se, prosto vam je krivo. Uvereni ste da biste još toliko toga mogli da čujete - ali, čekale su druge obaveze.

razgovarala: Ljiljana Matejić (Nada, jul 1980.)






Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)