Vlatko Stefanovski i Leb i sol, LP "Kao kakao" '87: Kako je došlo do saradnje sa Bebi Dol i Arsenom

April 1987: Jugoslovenski TV auditorijum oduševljen je prvim 36-časovnim filmskim maratonom, koji je održan između 20. i 22. marta, te uredništvo JRT-a užurbano traži termin za novi... Valentino objavljuje novi album, na kojem se već izdvojio hit "Oka tvoja dva". Tim povodom, Zijo Rizvanbegović izjavljuje: "Jako volim da se stidim kad prodam puno ploča!"... Jugoton objavljuje "Labyrinth" Davida Bowieja, dobro se prodaju i Housemartinsi ("London 0 Hull 4"), a posebno su obradovani ljubitelji jednog od najznačajnijih bendova 80-tih U2, čiji se album "Joshua Tree" pojavio kod nas u isto vreme kad i "napolju"... Koncertni prostor Radio Novog Sada "Studio M" slavi dvadesetogodišnjicu postojanja. Eto prilike da Leb i sol ponovo zasvira pred Novosađanima i promoviše svoj novi album "Kao kakao", kao i da Vlatko Stefanovski porazgovara sa saradnikom Glasa omladine... Nakon tog intervjua, još jedan skok u prošlost grupe Leb i sol, priča koju je o njima objavio zagrebački Svijet daleke 1979. godine...  

"Solo deonica na "Femme Fatale" je u stvari poklon Bebi Dol. Sama se ponudila da otpeva prateći vokal. Tekst pesme je opet poklon. Toliko mi se svidela balada u melodijskom obliku, da se nisam usudio sam pisati tekst za nju. Ovako, sa libretom Arsena Dedića, zvuči onako kako sam je zamislio, sa dozom sete bluesa"

Mada je već i prošlogodišnja kompilacija "Zvučni zid" "koincidirala" sa desetom godišnjicom postojanja grupe Leb i sol (tako je barem najavljivano) - gala priredba kojom je trebalo da se obeleži jubilej kasnila je kalendarski desetak meseci i naposletku poslužila kao povod za dvostruko slavlje: dvadesetogodišnjicu novosadskog "Studija M" i - ahm, deset godina od osnivanja klape muzičkih gurmana Leb i sol. 

A bilo je mnogo početaka. "Studio M" je izgrađen 1965, tehnički doteran 1966, a prvi projekti počeli su da se realizuju tek 1967. Leb i sol je osnovan 1976, naredne godine snima album koji se u prodaji pojavljuje 1978.

Od prvog "Revoxa" do 24. kanalne miksete "MCI". Od "Gibsona SG" do hippie-dezeniranog "Stratocastera"...

Rehabilitacija koncertnog podijuma Radio Novog Sada počela je prošle godine nastupom splitskih Đavola koji su najavili seriju zajedničkih projekata radija i televizije, koji će poslužiti i kao osnova za obogaćivanje muzičke produkcije inače "neproduktivne" radne zajednice i kao jeftin izvor zabavnih emisija. Na radost novosadske publike.

Ovaj put fešta, tj. koncert Leb i sol, biva pompezno najavljivana plakatom sa zlatnim okvirom. Isti u nedostatku reklamnih panoa na nekim mestima "cenzuriše" crveno-belo-plavi propagandni poster Plavog orkestra. Ulaznice su rasprodate nekoliko dana pred koncerte (održana su dva) i odgovorni urednik programa Branko Pražić (po službenoj dužnosti) zadovoljno trlja ruke i stidljivo prima čestitke za uspešan posao. 

Prvi put posle toliko godina... 

I tako, Vlatko i drugari, debelom zavesom skriveni od očiju javnosti u prizemnoj redakciji zabavne muzike RNS završavaju poslednje pripreme za doček gostiju. Specijalno pozvana Mis Bebi Dol stiže pred sam početak koncerta i imala je još taman toliko vremena da na brzinu smaže tri tufahije, jednu tulumbu i nekoliko baklava. Bebi voli šlag! I posle je još pevala u dve pesme.

Šlagvort za intervju - brzi remix koncertnih snimaka iscureo je u fade out pljeska publike. Utisci ostaju. S onu stranu mikrofona: Vlatko Stefanovski.

- Novosađani imaju običaj da kažu kako je Leb i sol novosadska grupa koliko i skopska. Na samom početku imali ste seriju uspešnih koncerata u "Studiju M" Radio Novog Sada, a tu ste snimili i veliki deo muzičkog materijala.

- Da, ovde smo snimili prvi album i održali prvi koncert van Skoplja. Novi Sad nam je ostao u dragoj uspomeni. Zaista imamo osećaj da smo odavde počeli.

- Kako si zadovoljan odzivom publike posle koncerata? 

- Kada se televizija upetlja u ovakve projekte, onda su uslovi za svirku, kako da kažem... specijalni. Ima puno reflektora, visoka je temperatura i gitare se brzo raštimavaju. No, bez obzira na sve, publika je odlično prihvatila nastup. 

Trudili smo se da sviramo što je moguće bolje, jer ipak nismo na turneji. Ovi koncerti su isključak, pa još nismo bili perfektno uvežbani. Bio je u planu samo jedan nastup, ali smo zbog televizije koja je sve to snimala bili prinuđeni da uradimo dve svirke. I dva puta smo rasprodali salu.

- Koncerte ste reklamirali kao retrospektivni prikaz vašeg desetogodišnjeg rada. Dražen Vrdoljak je u predgovoru albuma "Zvučni zid" takođe spominjao ovaj jubilej. Da li ćete ga proslavljati i dogodine?

- Ne, nipošto. Jedini pravi početak je kada smo počeli sa redovnim svirkama uživo. A to je bilo 1977. Glupo je praviti neki jubilej kao "Indexi", na primer. Spektakularno proslavljati deset, petnaest ili dvadeset godina rada. Jubileji su za one koji su se umorili. Mi još uvek radimo punom parom.

- Da preskočimo tih deset godina, okrenimo se prošlogodišnjem albumu koji sadrži kako i sam podnaslov kaže - muziku za teatar, film i televiziju. Leb i sol je tako reći od početaka radio na dva fronta. Pisali ste muziku za druge medije. Već 1977. ste se uključili u rad na predstavi "Oslobođenje Skoplja" režisera Ljubiše Ristića, a paralelno je tekao i diskografski opus.

- Neke stvari su se dešavale slučajno, a neke... Druženjem sa tim ljudima dođe se i do nekog posla. Angažovanje na svim tim pozorišnim, televizijskim i filmskim projektima prihvatili smo ne kao sekundarnu tezgu, već kao ozbiljan posao. 

Ljubiša nas je zvao prvenstveno kao skopsku grupu. "Oslobodenje" je bila veoma uspešna predstava, a Leb i sol je kao autor muzike čak dobio i Sterijinu nagradu. Onda nas je publika i otkrila. 

Rad na ovom polju je dobar iz više razloga. Radiš nešto za šta nisi prvi koji je odgovoran. Odgovornost snosi reditelj, a ti si u prilici da stvaraš bez pritisaka sa strane. To je ujedino i siguran izvor (dobre) zarade. 

Celokupan materijal za teatar, film i televiziju snimali smo u našem kućnom studiju u Skoplju, jer po prirodi stvari ova muzika ne zahteva perfektnu tehničku izvedbu i produkciju, a po pitanju atmosfere dobili smo neke elemente koji bi sigurno izostali u velikom studiju.

- Deset godina. U tvom konferensu si rekao: "Kao da je juče bilo." Tokom svih ovih godina stilovi i trendovi su se menjali, ali Leb i sol je ostao kategorija za sebe.

- Drago mi je ako tako misliš. Ipak smo se trudili da se bilo čime odvojimo od ostalih. Da budemo drugačiji. Naravno, pratili smo zbivanja u muzici - od panka preko nju vejva... međutim, ništa nije uticalo na naš muzički izraz. 

Pazimo da Leb i sol bude upečatljiv, da ima svoj sound i da ima svoju priču. Muzičku, naravno. 

- U jednom tvom ranijem intervjuu si izjavio da je tvoja velika želja da snimiš album za ECM produkciju.

- To je bilo u periodu kada sam slušao tu muziku. Promenio sam stav po pitanju ECM-a. Shvatio sam da sve to u stvari nije tako avangardno kao što mi je nekada izgledalo. Sada me interesuje druga vrsta muzike. Doduše ima predivnih ploča iz te serije...

- Koja je sada tvoja velika "muzička" želja?

- Želeo bih da što više ljudi čuje za Leb i sol i van granica Jugoslavije.

- Ove sezone ste dobro startovali. Vaše ime je zabeleženo i na takmičenju muzičkih video-spotova na nedavno održanim Danima jugoslovenske zabavne muzike. Pobednički rad, video-klip pesme "Skoplje" je delo režisera Stoleta Popova. Kako je došlo do saradnje sa njim?

- Ljudi iz Televizije Skoplje, glavni urednik KUP-a Masevski i Goran Stefanovski su želeli da urade ozbiljan video sa nama. To što su angažovali Stoleta bio je u neku ruku eksperiment - da reditelj kome je glavni medij film uradi video-spot. Stoletu se dopala muzika i društvo i pristao je.

- Neki motivi - masovne scene sa vatrogascima i poslovnim ljudima - su iskorišćeni iz komercijalnog spota The Bangles "Walk Like An Egyptian".

- Hteli smo da uradimo veseli spot o Skoplju. Da bi to postigli, morali smo da uključimo u snimanje mnogo statista. Kažem "mi", u stvari sve je to Stole izveo. Spot je sniman desetak dana, montaža je potrajala daljnjih pet i već se iz toga vidi da se radi o studioznom projektu.

- Leb i sol je od početka važio za stabilnu formaciju, ali promena je ipak bilo. Odlazak Gara, Kokija, dolazak, pa odlazak Dragoljuba...

- Leb i sol se polako ali sigurno proširuje. Bilo je krajnje vreme da obogatimo zvuk. Koliko god da sam se ogradio od instrumenata sa klavijaturom, morao sam da ih prihvatim. Ako hoćemo da postignemo pun, "amerski" zvuk, klavijature su nam neophodne. Kiril Džajkovski se odlično uklopio u postavu...

- Duvači su još uvek zapostavljeni...

- Ma nisu. Saksofon je prvenstveno solo-instrument i ne treba ga "silovati" u svim pesmama. Goce Micanov je odličan muzičar koji "zna meru". Ovo nam je bio prvi nastup u novoj postavi, neka vrsta generalne probe. Goce ostaje, definitivno.

- Navikli smo da se na A stranama singlova objavljuju pesme koje se favorizuju, dok se naličje popunjava bezvrednim kompozicijama. Pilot-singl vašeg novog albuma sadrži dve odlične pesme. Kako stoji stvar sa albumom?

- Album sadrži devet odličnih kompozicija.

- Dosta prepotentno zvuči.

- Prepotentno!? Lično mislim da su sve stvari dobre. Besmisleno je uraditi LP sa jednom dobrom pesmom, a popunjavati ga tzv. muzikom "na metre". Svaku pesmu smo uradili sa maksimalnom pažnjom. 

Nikada duže nismo snimali album. Studijska nadgradnja je potrajala dva i po meseca, jer smo hteli da našu muziku omasovimo i posebnu smo pažnju posvetili produkciji. 

Istina je, međutim, da Leb i sol nikada nije prodavao filozofiju u svojim pesmama. Poruke, ako ih je bilo, izražavali smo muzikom. Izraz "komercijalan" za mene ima ružno značenje, ali nemam grižu savesti što smo ovaj put zabrazdili u pop. 

Ljudi još uvek misle da smo "mračan" bend. Ovom pločom smo hteli da pokažemo da se bavimo optimizmom i lepim stvarima.

- Ideja da Bebi Dol gostuje na albumu?

- Solo deonica na "Femme Fatale" je u stvari njen poklon. Sama se ponudila da otpeva prateći vokal. Tekst pesme je opet poklon. Toliko mi se svidela balada u melodijskom obliku, da se nisam usudio sam pisati tekst za nju. Ovako sa libretom Arsena Dedića zvuči onako kako sam je zamislio, "šansonski" sa dozom sete bluesa.

- "Kao kakao" ima utopističku poruku.

- Neki su je nazvali dečjom pesmom. U stvari, poruka je da ništa više nije pravo, istinski. Ceo svet je "kao". Mutan kao kakao. I nema nade da se razbistri.

- Leb i sol je dugo nastupao kao trio i verovatno si pažnju usredsredio na aranžman tri instrumenta. Kako uspevaš da uskladiš i "novopridošle" instrumente?

- Istina je da nam je dosadilo da sviramo kao trojka. Odsvirali smo sve što smo kao trio mogli da odsviramo. Sada nas zanima širok zvuk, monumentalistička orkestracija. Mislim da smo to na ovoj ploči i postigli.

- To je koncertno dosta teško izvesti?

- Teško i skupo. Neophodno je nabaviti čitavo brdo opreme da bi te pesme uživo zvučale kao na ploči. Što se svirke tiče, tu nema problema. 

- Koncerti u Novom Sadu su snimani na 24-kanalnoj tehnici. Da li ponovo pripremate live album?

- Ja bih voleo da taj materijal sačuvamo za jedan eventualni koncertni album, ali za sada neka sve ostane u "bunkeru" kao svojevrstan dokument. 

Sada imamo "Kao kakao" za adut (naslov novog albuma) koji moramo da "prosviramo", jer će se ploča sigurno prodavati samo koncertnom podrškom. A to je ipak najveće zadovoljstvo ovog posla. 

Razgovarao: Kamenko Milenković (Glas omladine, april 1987.)

"Iako je velika jugoslavenska turneja trenutno najpopularnije domaće džez rok grupe Leb i sol u punom jeku, Vlatka, Kokija, Bodana i Garu pronašli smo u Zagrebu. Između dvaju koncerata, između dvaju gradova, između dvaju snimanja, ovoga puta televizijskih"

Leb i sol u "Svijetu" 1979. godine
Jesu li umorni od neprestanih putovanja, od autobusa, iscrpljujućih koncerata, mijenjanja hotela, od stalne trke za vremenom?

- Još dvanaest dana, kaže Vlatko Stefanovski, inače solo gitara grupe. -  U usporedbi s trideset, koliko ih je bilo na početku, to je sitnica.

Trideset dana. U tridesetak gradova gotovo četrdeset koncerata. I tisuće mladih poklonika rok-glazbe na okupu.

- Svugdje smo odlično primani, priča Vlatko. - Svi koncerti su rasprodani. Divan je osjećaj svirati u prepunoj dvorani, u potpunoj tišini slušaočeve pažnje... Pljesak, skandiranje i oduševljenje publike najljepša su nagrada za svakog muzičara... 

Tada se zaboravlja na umor, na fizičku iscrpljenost, iščeznu sve napetosti. To je ono što odista oduševljava, zbog čega postaju nevažni napori ovakve turneje.

Kaže Vlatko da je lijepo raditi u studiju gdje je moguće provjeriti rezultate, poslušati snimku, čuti kako je izvedba zvučala, tražiti perfekciju. Ali, na koncertu je upravo živa muzička komunikacija s publikom nezamjenjliva.

- U studiju ne vidimo kome sviramo, kome se obraćamo - nastavlja Vlatko - a s pozornice gledamo lica, oči... Tada poželim da se barem na tren nađem u zadnjem redu dvorane i čujem kako tamo izvedba zvuči.

A izvedbe, prema ocjenama tisuća posjetilaca njihovih koncerata i po mišljenju najoštrijih rok-kritičara, zaslužuju najlaskavije pohvale. Podjednako ove "u živo" i one studijske, na gramofonskim pločama.

Jer, dok publika prati njihove nastupe na sceni, u prodavaonicama gramofonskih ploča album "Leb i sol 2" već sjaji zlatom. Publika svoje oduševljenje iskazuje skandiranjem, kritičari im pridaju komplimente najprofesionalnije domaće rok-grupe, a o svakom članu govore kao o potpunom muzičaru.

Lani su rok-grupu "Leb i sol" svugdje dočekivali simboli dobrodošlice: kruh i sol. Uspjeh za uspjehom... Opatijski festival, Boom festival, proglašenje za najbolju i najpopularniju domaću rok-grupu godine u časopisu "Studio", nagrada Sedam sekretara SKOJ-a, vrlo uspješan rad na predstavi Ljubiše Ristića "Oslobođenje Skoplja"...

- Nijedan uspjeh nije slučajan, objašnjava Vlatko. - Nije to pitanje sreće, ni slučajnih okolnosti. Za uspjeh je potrebno mnogo rada i mnogo talenta. Domaćoj rok-glazbi smo donijeli orlginalnost i nov zvuk. Utkali smo u nju ono što nosimo u sebi. 

Makedonski melos je prekrasan i neobično bogat... Zašto bježati od njega kad je on u nama, kad ga duboko osjećamo?

- Sreća je jedino u tome - nastavlja Garo Tavitjan, temperamentni bubnjar u grupi - što podjednako težimo perfekciji kompozicije, zvuka i izvedbe. Istomišljenici smo, mi smo četiri glave koje - kada je riječ o muzici - jednako misle.

Garabet, Bodan, Vlatko, Koki - prosek godina: 23
Četiri mlade glave. Prosjek godina, kako rekoše, dvadeset i tri. Do nedavno svi studenti, sada profesionalni rok-muzičari.

- Teško je jedno i drugo - kaže Bodan Arsovski, bas-gitarista grupe. - Zapravo nemoguće. Premalo je vremena da bi se na oboje dospjelo i.. opredijelili smo se za muziku.

Muzika je za ova četiri mlada Skopljanca sve! O njoj razmišljaju, razgovaraju: ona se stvara, rađa se negdje duboko u njihovim dušama.

- Ideja je poput svjetlosti - kaže Vlatko. - Dugo je nosiš duboko u sebi, a onda iznenada dobije smisao. Na svakoj kompoziciji radimo zajednički, svaku sitnicu usaglašavamo, dotjerujemo, tražeći ponekad i nemoguće. 

Dok kompozicija izrasta, stavljamo je pred "prijeki sud", svatko od nas ispituje svaki njen djelić, svaku i najmanju pojedinost. Nimalo sebi ne ugađamo. Naprotiv, mnogo od sebe očekujemo i tražimo. Često smo nezadovoljni. To je prirodno, čak i pohvalno.

Što muzičari, kompozitori i izvođači, stvaraoci i svirači, dakle umjetnici do srži... Što rade kad ne rade...?

- Razmišljamo o muzici - kaže Koki Dimuševski, instrumentalista na klavijaturama. -  I onda kad se odmaramo, s muzikom smo, jer je ona u nama. Pa i sada, po završetku turneje, kad se "službeno" budemo tjedan dana odmarali, započet ćemo pripreme za treći album.

Muzika, muzika, muzika... Samo Gara s velikim oduševljenjem priča i o svom dvogodišnjem sinu, ali i o - kuhanju.

- Često me zbog toga zavitlavaju, smiješeći se priča Gara. - A svi rado dolaze k meni. Jer osim leba i soli poslužim još štošta. Volim kuhati, gurman sam i uživam u dobrom jelu, a uz to supruga mi je zaposlena, pa sam prihvatio onu krilaticu: "Bolje je znati nego čekati".

Malo smijeha. Šale na Garin i Kokijev račun (koji je, kako oni kažu, također upao u "tavče") i ponovo muzika. Muzika s kojom džez rok-grupa "Leb i sol" želi stići do svakog poklonika rok-glazbe.

Tekst i snimke: Zoja Padovan (Svijet, 1979), članak donirao: Crnorizec Hrabar





Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)