Zabranjena ljubav Dušana Bajevića i Bege Biberović '69: "Moji hoće da me silom udaju za drugoga..."

Evo tek nekoliko rečenica iz intervjua Dušana Bajevića (Politika, 2006) - novinar Slavko Trošelj piše:

Kad su se u Mostaru, pre pre više od trideset godina, zavoleli prelepa Muslimanka Bega Biberović i stasiti Srbin Dušan Bajević, svi su ih gledali sa divljenjem - sem Beginih roditelja.

Bajević to objašnjava: "Begini su bili stara muslimanska porodica i imali su potrebu da se ne mešaju sa ostalim verama. Ali, na kraju se sve drugačije završilo. Naša ljubav je, ipak, sve pobedila." ...

I time se opis te romanse u Politici završio.

Ali, kompletnu priču o velikoj mostarskoj ljubavi doneo je Tempo, još daleke 1969, u vreme kada je "Princ sa Neretve" bio na početku svoje uspešne fudbalske karijere...

... Jedne večeri, krajem oktobra prošle, 1968. godine, nekoliko ljudskih prilika se prikradalo jednospratnici broj 19 na Opinskom putu u Mostaru. Kad su se privukli ispred kuće, nešto su se tiho dogovorili, a zatim se »razvili u strelce« i sa svih strana je opkolili. Najstariji među njima se uputio pravo ka vratima.

- Vratite nam Begu! - povikao je - Loše ćete se provesti ako je odmah ne izvedete!

Nekoliko trenutaka posle toga, na vratima opkoljene jednospratnice se pojavila sredovečna žena.

- Ma, ljudi, šta vam pada na pamet - rekla je mirno, skrivajući uzbuđenje - Duško i Bega su muž i žena! I pred ljudima i pred zakonom! Ostavite ih na miru!

U tom trenutku, na vratima se pojavila i crnokosa mlada žena. Bila je uznemirena i uplašena, ali se ipak odvažila da poviče u noć:

- Mi smo se venčali, mi se volimo! Duško me nije prisilio da pođem za njega, ja sam to htela... Ostavite nas na miru!

Napadači su se, za kratko, među sobom nešto sašaptavali, a zatim neočekivano - povukli...

U to vreme centarfor Veleža Dušan Bajević - čiju su mladu suprugu te večeri hteli da otmu - nalazio se sa ekipom u Mariboru. Odviše daleko da bi mogao išta da spreči. Otmičari su to znali i zato su za svoju »operaciju« izabrali baš to veče.

Srećom, sve se završilo samo na pokušaju...


Posle jedne od prvih utakmica za prvi tim Veleža u Mostaru, u maju 1966, tada golobradi Dušan Bajević je sa nekoliko drugova šetao mostarskim korzoom, između »Rondoa« i »Bristola«. U jednom trenutku, njegove tople zelene oči su se susrele sa kao ugarak crnim i još toplijim očima jedne devojke. Jednom, dvaput, pet puta, deset...

Sutradan se to ponovilo. Prekosutra takođe. Ona je šetala sa svojim drugaricama, on sa drugovima. Ali, govor njihovih očiju je svakog dana bivao sve rečitiji...

Duško Bajević se raspitao ko je lepotica sa crnim očima i isto takvom kosom. Saznao je da se zove Bega Biberović i da je učenica srednje medicinske škole. Ali, nije imao hrabrosti da joj priđe.

A onda, mesec dana posle prvog susreta sa Begom, Duško je otputovao na turnir UEFA u Istanbul. Daleko od crnokose srednjoškolke, bio je mnogo hrabriji. Odlučio je da joj napiše pismo. Pisao joj je sa Bosfora ...

I, kakva slučajnost! Kad je, na povratku iz Turske, kod hotela »Neretva« u Mostaru ušao u gradski autobus, zbunile su ga Begine kao ugarak crne oči. Tu, u autobusu, prvi put su razgovarali i za to veče zakazali prvi sastanak.

Otada, Bega i Duško su svako veče bili zajedno. Kao i svi zaljubljeni, šetali gradom, uz obale Neretve, odlazili u bioskop, na igranke, ili na izlete na Bunu... Ljubav između njih se sve više rasplamsavala. Nije je sprečilo ni to što su roditelji uskoro zabranili Begi da se viđa sa Duškom. Njih dvoje su se i dalje sastajali - krišom od Beginih roditelja i onih koji bi mogli da im kažu da su ih videli zajedno.


Tako je bilo mesecima, jednu godinu, drugu...

A onda, jedne večeri početkom avgusta prošle godine, Bega je na sastanak s Duškom došla veoma uzbuđena, gotovo slomljena.

- Moji hoće da me silom udaju za drugoga! - zaplakala je. Za nekog tamo... Ja volim samo tebe i nikog više! Neću da se vraćam kući, neću kući! ...

Zaljubljeni brzo donose odluke. I Bega i Duško su za samo nekoliko minuta odlučili: »Od ove večeri se više nećemo razdvajati!« I, uputili se zajedničkoj, Duškovoj kući. Da, i protiv volje Beginih roditelja, zauvek ostanu zajedno. Posle tri nedelje su se venčali.

- Kad sam Begu doveo kući, odmah sutradan sam sa Veležom otputovao u Banjaluku, Jajce i Zenicu - priseća se sada Duško Bajević. - Ona se nije usuđivala da iziđe iz kuće, a ja sam samo na nju mislio. I dan posle venčanja sam morao da otputujem sa ekipom, mada su i do mene bile doprle pretnje da će mi Bega biti oteta. Na svaku utakmicu izvan Mostara odlazio sam sa strahom da je na povratku neću zateći u kući.

Dugo se Begini roditelji nisu mirili s tim što je njihova jedinica »ukradena«, što se, u stvari, udala mimo njihove volje - iako za mladića kojeg je jedino volela, za fudbalera kojim se ponosi ceo Mostar. Dugo nisu hteli da čuju ni za ćerku, ni za zeta.

Međutim, posle onog pokušaja otmice, stvari su se izmenile. Najpre je popustila majka Dilfera, a zatim i otac Muharem. Ljubav je ipak pobedila: i ona strasna mladalačka, i ona druga - roditeljska.

- Sada Bega i ja odlazimo kod njenih, oca i majke - priča ozarena lica Dušan Bajević. - Shvatili su da je prava ljubav jača od svega, da za nju nema prepreka...

Sada Duško Bajević na utakmice izvan Mostara putuje miran, siguran da će ga kad se vrati kući dočekati Bega i njene kao ugarak crne i tople oči...

Zabeležio: Dušan Čolović (Tempo, novembar 1969.)


Bega i Dušan u Grčkoj (1994)




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)