Mostarske priče: Bajević, Marić, Vladić - oni su bili Mostarski BMV!


Fudbalska sezona 1969/70 ostala je u najlepšem sećanju navijača Veleža, jer je to bilo vreme kada je njihov tim neverovatnom snagom jurišao na titulu najuspešnijeg kluba u Jugoslaviji - završio je na odličnom trećem mestu, a Dušan Bajević je, uz Slobodana Santrača (OFK Beograd), postao najbolji strelac YU lige (20 golova) i  izborio svoje mesto u reprezentaciji. O usponu Veleža početkom 70-tih pisao je Tempo, dok je nekoliko godina kasnije, foto-reporter Zova ovekovečio trojicu najpopularnijih Veležovaca u njihovoj "klasičnoj" BMV pozi. Za kraj, članak o legendarnom mostarskom treneru Sulejmanu Repcu i njegovoj veštini prepoznavanja mladih fudbalskih talenata...

Svet magije i praznoverja, totema i talismana, pratilac je čovekov od njegovog postanka do današnjih dana. Savremenom čoveku Mišel de Nostradamus poznat je koliko i Frojd, u mnogim đačkim torbama, ženskim tašnama ili džepovima sakoa kriju se razni predmeti, od zečje šape i potkovice, do mačje dlake i deteline sa četiri lista. Naravno, najviše je onih koji se tome smeju i ne veruju u takve "vradžbine«, ali će i oni, možda, nesvesno zavrnuti dugme kada vide odžačara ili zaobići ukrštene bandere... 


Sa Enverom Marićem na golu, Veležova odbrana bila je neprobojna tvrđava

Zalepiće na haubu svog automobila detelinu sa četiri lista, namrštiće se kada im crna mačka pređe put kojim idu, stisnuće palčeve kada požele nešto lepo. Rečju, horoskopi i zvezdoznanci, amajlije i magija prisutni su svuda u nama i oko nas.

Priznaćete, uvod je pomalo čudan kada je reč o predstavljanju tima koji je ovog proleća imao najviše uspeha - o Veležu. Zašto Mostarce - a u timu su sve sami Mostarci i fudbaleri iz okolnih mesta i već više od deset godina niko sa »strane« nije došao u grad na Neretvi - vezivati za praznoverje? Zato što smo, tragajući za uzrocima uspona ovog tima, došli i do tih podataka. Ali, pustimo golmana Veleža i državnog tima, Envera Marića, da sam govori o tome:

- Posle poraza u igri sa Čelikom - ispričao nam je dvadeset dvogodišnji mašinac - prišao mi je jedan stari Musliman i pruživši mi jednu malu knjižicu na arapskom jeziku, rekao: »Čitaj ovo pred utakmicu i nećete izgubiti!« Od tada, sve do susreta u Nišu, slušao sam njegov savet i mi nismo poraženi. Ja ne znam kako se ta knjiga zove, ne umem ni da je čitam, ali verujem da nam je ona pomogla. Na žalost, na povratku iz Hanovera moje stvari izgubile su se negde u avionskim vezama, a sa njima i moja amajlija.

Naravno, daleko je od istine da je tajanstvena knjižica povela tim »rođenih« putem uspeha. Zna to i sam Marić koji je, inače, jedan od petorice članova SKJ u današnjem timu Veleža.

Proveli smo samo dva dana sa njima i uverili se u jedno: to je tim sastavIjen od mladih ljudi, talentovanih fudbalera, čvrst kolektiv koji tek sada, posle pobede i premija, jede prve zalogaje profesionalnog hleba. 

Niko se od njih ne ponaša kao »zvezda«, niko ne traži sebi privilegije, ili pomišlja da ne poštuje savete trenera ili članova uprave, koji su, opet, svi Mostarci i znaju u dušu svoje momke. Teškoće rešavaju zajednički, posećuju jedni druge, razlika u godinama ne postoji, a ni u izvršavanju zadataka.


Marić, Bajević, Vladić i još po neko mogu biti «meta« drugih timova, ali će svako od njih reći da je Velež njima najdraži i da će ga - ukoliko do toga dođe - nerado napustiti.

Marić brani zaista sjajno, ali je pri tom vrlo nervozan i sve vreme nešto priča.

Dugogodišnji kapiten
Kemal Šestić
Bajević veruje da je državni tim koji je igrao u Sarajevu, Bukureštu, Beogradu i Hamburgu lepa budućnost našeg fudbala i garancija daljih uspeha.

Vladić voli da ga fotografišu, voli kada ga salete »lovci« autograma, ali je i iskoristio svoju popularnost da se pojavi na reklami za ono isto mleko koje je nekada raznosio po Mostaru.

Kapiten Šestić uživa puno poštovanje mlađih igrača i klub mu je dozvolio da, po završetku sezone, nastavi karijeru u inostranstvu.

Trener Rebac žali za danima kada je trenirao pionire i omladince i učio ih da ne pođu putem kojim je sam išao. Ali, kako sam kaže, kada bi opet bio na početku tog puta - živeo bi kako je i živeo.

- Naša realna pozicija na kraju prvenstva je oko četvrtog mesta - ocenjuju sebe »rođeni« - ali kada bismo bili prvaci to bi za našu publiku bio najsrećniji trenutak u životu.

A Velež mnogo duguje svojoj publici. Duguje Aliji Baliću, »komandantu« svojih navijača, duguje Anki Slipčević koja je u klub upisala svoja dva sina, docnije svako novorođeno unuče i nije propustila nijedanput a da na stanicu nije ispratila svoje ljubimce. Kada je umrla, pre dva meseca u svojoj 75. godini, najveći venac na grob položili su igrači Veleža. 

Pitajte bilo koga u ovom kraju šta je za njega tim iz grada na Neretvi i reći će vam isto:

- Nazvali smo ih »rođeni«, jer su iz duše i srca Hercegovaca i Hercegovine...

Ovaj kraj poznat je i po vinu i duvanu. Od »rođenih« niko ne pije, a puše samo trojica - Marić, Mrgan i Glavović. Kartanje je, bar dok traju prvenstvene borbe, zabranjeno.

Zaista, teško je naći neku manu ovom kolektivu. Zato niko i ne pomišlja da zameri Mariću zbog »čudotvorne« knjižice, ili beku Alajbegoviću, sa 31 godinom, jednom od najstarijih prvotimaca, što pre početka utakmice sedne na travu i traži detelinu sa četiri lista. On to traži sreću za svoje »rođene«, za nove pobede i bodove... Od njih je, ovog proleća, sakupio čitavu kolekciju.

zabeležio: Rodoljub Marković (Tempo, maj 1970)



Stoje sleva: Kemal Šestić, kapiten tima, star 31 godinu, rođen u Mostaru, mašinski tehničar, oženjen, otac jednog deteta, član SKJ, ima »taunus« ... Enver Marić, star 22 godine, rođen u Mostaru, učenik Srednje mašinske škole, neoženjen, član SKJ ... Marko Čolić, star 24 godine, rođen u Čapljini, mehaničar ... Vlatko Pecelj, star 23 godine, rođen u Ljubinji, student Više pedagoške škole, neoženjen ... Ivo Prskalo, star 24 godine, rođen u Čapljini, TV mehaničar ... Ševko Alajbegović, star 21 godinu, rođen u Mostaru, službenik, oženjen, otac dvoje dece, član SKJ, ima automobil »princ« ...

Čuče: Muhamed Glavović, star 27 godina, rođen u Mostaru, bravar, oženjen, otac dva deteta ... Salem Halilhodžić, star 17 godina, rođen u Jablanici, student matematike na Višoj pedagoškoj školi, oženjen, član SKJ, ima »princa« ... Dušan Bajević, star 22 godine, rođen u Mostaru, student mašinstva, oženjen, ima »fiat 750« ... Franjo Vladić, star 21 godinu, rođen u Mostaru, zanatlija, neoženjen ... Miroslav Kordić, star 27 godina, rođen u Mostaru, trgovački pomoćnik, oženjen, otac jednog deteta.

Nisu na slici: Slobodan Mrgan, golman, star 26 godina, rođen u Čapljini, svršeni maturant, neoženjen ... Slobodan Primorac, star 26 godina, rođen u Mostaru, oženjen, otac jednog deteta ... Jadranko Topić, star 22 godine, rođen u Mostaru, mehaničar, neoženjen ... Mirko Ćorluka, star 22 godine, rođen u Mostaru, građevinski tehničar, neoženjen ... Dubravko Ledić, star 20 godina, rođen u Mostaru, tehničar, neoženjen ... Marjan Kvesić, star 20 godina, rođen u Mostaru, mašinski tehničar, član SKJ, neoženjen.




Magazin Zov, 1974: 

Dva izvrsna napadača i još bolji vratar "Veleža" i jugoslavenske reprezentacije, nerazdvojna trojka iz grada na Neretvi... 

I koliko je god prijateljima dobrog nogometa drago da se oni nalaze u istoj momčadi, toliko bi voljeli i da ih vide suprotstavljene.

Barem ponekad. 

Pomislite kakva bi to nogometna predstava bila u kojoj bi Duško i Franjo pokušavali savladati spretnoga čuvara mreže Envera!

Njima treba zahvaliti, kažu, što "Velež" redovito prikazuje najljepši nogomet u Jugoslaviji.

To je razlog da ih ZOV, na traženje mnogobrojnih čitalaca, prikazuje na svom posteru. 

Reporter Vlado Duić snimio ih je u šetnji njihovim gradom.

U jednom ih je trenutku iznenadio dok su izvan igrališta (jer na terenu su i tako najdragocjeniji motor svoje momčadi) pokušavali pokazati da naziv BMV, koji su im odmila nadjenuli navijači, ima opravdanja. 

Svjetsko se prvenstvo bliži - hoće li u suradnji s ostalim reprezentativcima, ta nogometaška trojka  uspjeti da i reprezentaciji Jugoslavije osigura barem naziv momčadi koja igra lijep nogomet?

Prvenstvo koje nema ni početka ni kraja, koje traje bez obzira na godišnja doba i na vremenske prilike, prvenstvo koje nema ni unapred određen broj ekipa. Kako se koja ekipa pojavi, odmah stiče pravo igranja... Evo, baš juče, tim Jastrebova je pobedio ekipu Orlova sa jednim golom razlike. Ne zna se tačno da li je bilo 12:11 ili 10:9, ali se zna da je borba za svaku loptu bila važna, uzbudljiva, zanimljiva, kao i da su obe ekipe igrale - bosonoge!


Sulejman Rebac
To je dakle, mostarsko prvenstvo bosonogih dečaka, iako je tačnije reći da je to prvenstvo budućih Veležovih nada. To je prvenstvo jednog Ivana, svejedno kako mu je prezime, a koji će jednog dana postati možda Ivan Ćurković. To je debi jednog Jadranka, koji će postati Jadranko Topić ili neki drugi Jadranko, još poznatiji od Topića. Tu je i neki plavokosi Duško, koga već svi nazivaju Bajević, iako mu prezime (bar zasad) niko još ne zna.

Zbog želje da tlm bosonogim dečacima ulije više ljubavi prema fudbalskoj lopti, Sulejman Rebac - do juče prvi trener Veležovog prvog tima - odlučio se da opet radi sa poletarcima:

- To je divno osećanje. Pratiš otvaranje jednog cveta, koji pod tvojom rukom, pod tvojim pogledom, pod tvojom brigom i prema tvojim uputstvima napreduje, raste, širi se. Pratiš razvoj tog dečaka koji se bori, trči, pada, ustaje, a posle svakog pada ustane nekako snažniji, moćniji, sigurniji, viši.

Kratka pitanja Sulejmanu Repcu, brzi odgovori.

- Kad počinjete organizovanim radom?

- Dečake treba nadgledati dok još igraju bosonogi na svojim poljanama. Pravi trenutak je tek onda kad napune 11 godina. Pre toga ih ne treba podvrgavati sistematskom radu, ali treba pronaći načine da se i igranje na poljanama kanališe na, za njih, neosetijiv način... Organizovani rad počinje prvenstvom mostarskih mahala. Svaka mahala ima desetak ekipa, a u poslednjem prvenstvu tih dečaka (od 11 godina nadalje), bilo je ravno 86 ekipa, blizu hiljadu dečaka!

- Šta je osnovni princip u početku rada?

- Da svakom dečaku naučiš ime.

- Šta je tim dečacima najlakše, a šta najteže?

- Trčali bi sa loptom čak i kad posustanu od umora, a bez lopte su sumorni čak i na početku treninga. Ali škole, valjda i postoje zato da mlade naučimo sistematskom radu, da im stvorimo radnu naviku, da im pokažemo da će lakše igrati sa loptom, ako prethodno steknu kondiciju trčeći bez lopte.


- Princip broj 1 koji im često ponavljate?

- Kažem im: nikad nisi potpuno savladao jednu vežbu. Ponavljanje vežbi je majka znanja. Sećam se Vukasa i njegovog principa da je najvažnije vežbati baš urođene osobine. On je najviše vežbao baš ono što je znao najbolje, dovodeći tako svoje prirodne fudbalske osobine do savršenstva. Eto, i to ponavljam svojim poletarcima.


Sulejman Rebac u društvu tadašnjeg trenera Hajduka Branka Zebeca
- Treba li biti strog ili popustljiv?

- I jedno i drugo. Prema nekom dečaku treba biti vrlo strog, prema drugom vrlo popustljiv. Nekom treba da se zapreti, a nekog treba i zamoliti. Naravno, u oba slučaja treba to reći tako da to ne obeshrabri onog prema kome si strog, a da se ne osili onaj prema kome si blag.

- Prvi signal da dečak napreduje?

- Najbolji mi je barometar kad momci podele nadimke. Kad oni nekog prozovu Džaja, to je nepogrešiva selekcija. Tad sam sasvim siguran da dobijam novo krilo, nezadrživo, dinamično, leteće.

- Šta se izmenilo u igri krila od vaših dana do danas?

- Ništa se nije izmenilo. Krila su oduvek imala istu ulogu: prodor sa strane, pa centaršut pred gol. No, razlika je samo u tome što danas u jednom timu mora više igrača da prodire tako, a ne samo krilo, već i half, i bek, i polutka. To je moje viđenje fudbala. Nema pravog fudbala bez prave igre krila!

- Da li je lakše biti trener poletaraca ili prvotimaca?

- Rad sa mladima zahteva mnogo, mnogo više posla nego bilo kakav drugi rad u fudbalskoj organizaciji. Mi, u Veležu, smatramo da je raditi sa poletarcima, iako najteži posao, ipak i najlepši.

- Neprekidno ponavljate reč "mi". Ko je sve to?

- Mi, to je naša škola! Omladinska fudbalska škola Veleža. A u toj školi su heroji mostarskog fudbala, igrači koji su nekad pronosill slavu hercegovačkog fudbala, a danas nose zastavu učitelja. To su Hrvić, Selimotić, Oručević, Hasanbegović, tu je još desetak drugih trenera, instruktora, pomagača, savetnika, zaljubljenika u fudbal.

Mostarci, ovu glavnu petočlanu ekipu trenera što vode brigu o njihovim poletarcima nazivaju  skraćeno - H2SOR... A to je kao neka čarobna formula, kojom se u hemijskoj laboratoriji - ovaj put na zelenoj Veležovoj travi - prave čuda.

No, tu čuda nema. Jednostavno: dva H (Hrvić i Hasanbegović), eS (Selimotić), O (Oručević) i eR (Rebac), u eksperimentima sa talentovanim mostarskim dečacima, a uz blagoslov mostarskog sunca i osmehnutog podnebIja, oplemenjuju još jednu generaciju talentovanih fudbalera.

Orlovi su se danas u dobroj igri revanširali Jastrebovima... pod budnim Repčevim okom.

napisao: Darko Šarenac (Tempo, 1976)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)