Koreni jugoslovenskog rocka (2) - Koraci od sedam milja

Od njih je sve počelo: davnih šezdesetih, devojke i momci koji su postavili temelje Yugo rocka nisu se čak ni smatrali "rockerima", već "električarima", a drugo ime za muziku koja ih je očarala bilo je - "beat". O tom periodu govori i specijalni prilog koji su sredinom osamdesetih za magazin Rock pripremili Predrag Kovačević i Ljubo Trifunović. Ovom prilikom, "Koreni YU rocka" upotpunjeni su originalnim člancima i fotografijama iz domaće 60's štampe...




Dostupni pokazatelji naprosto nameću 1963. godinu kao godinu naglog preokreta: nakon proboja koji su Bijele strijele učinile na više planova paralelno, dolazi do prve poplave izuzetno uspešnih domaćih rock grupa. Naravno, ta uspešnost iz današnje perspektive uokvirene prvenstveno učestanošću pojavljivanja i redovnošću prisustva u medijima masovne komunikacije može izgledati i smešna, ali po nekim drugim, i danas jednako značajnim parametrima (kao što su tiraži ploča), može biti tumačena čak i na štetu savremenih bendova.

Crveni koralji
Crveni koralji

Krešo Paulić (klavijature), Miroslav Lukačić (solo-gitara), Vladimir Bastić (bas-gitara), Josip Adrić (bubnjevi) i Boris Babarović (vokalni solista), sačinjavali su najuspešniju garnituru Crvenih koralja utemeljenih u Zagrebu 1963. godine. I oni su počeli „skidajući" što preciznije i verodostojnije numere Shadowsa, da bi vremenom repertoar obogaćivali i kompozicijama domaćih autora.

Tri singla koje su Crveni koralji snimili u prvim godinama svog postojanja, prebacila su srebrni tiraž što je podatak koji još više dobija na težini kada se zna da je tada srebrni tiraž za singl ploče iznosio 50.000 kopija, a da je jedini nosilac trofeja zlatne ploče bio Cune Gojković za singl „Kafu mi draga ispeci" izdat 1963. godine!

Crveni koralji
U manje popularnom prevoznom sredstvu: Crveni koralji

Danas je apsolutno nemoguće utvrditi koji su to bili elementi koji su Crvenim koraljima doneli enormnu popularnost u jugoslovenskim okvirima i omogućili im da potisnu Bijele strijele u drugi plan. Prirodno da je dolazilo i do smene generacija, ali nestanak Bijelih strijela sa domaće pozornice je bio isuviše brz da bi se mogao objasniti isključivo prirodnim faktorom.

Uz neobuzdanog Mileta Lojpura, jedna danas sasvim zaboravljena pevačica, a negdašnja zvezda, učinila je te 1963. godine značajan korak u prilog afirmaciji nove muzike. Ivanka Pavlović, rođena 1939. godine, prva domaća pop pevačica, bila je ono lice kome je bilo dopušteno da se pojavljuje na radiju i na televiziji izvodeći „cover" verzije hitova Helen Šapiro, Điljole Činkveti i Rite Pavone.

Ivanka Pavlović
Ivanka Pavlović
Ivanku su obično pratili „beat" ansambli, što je njenim snimcima obezbedivalo moderan zvuk prijemčiv mladoj publici. Redovno je nastupala u programu varijetea „Orfeum", održala je preko 800 koncerata širom zemlje i snimila četiri EP ploče, od kojih je najznačajnija ona, koja je snimljena 25. marta 1963. godine u studiju VI Radio Beograda.

Praćena instrumentalnom grupom Iskre i vokalnim ansamblom Eho, Ivanka Pavlović je otpevala tri svetska hita, „Mala Šejla", „Pepermint tvist" i „Lokomoušn", koji su se naredne dve godine neprestano vrteli na programima naših radio-stanica, donevši Ivanki srebrni tiraž za ploču. Bio je to istovremeno i najveći uspeh za beogradsku verziju Shadowsa, grupu Iskre, koje je vrlo brzo pregazilo vreme i u lokalnim razmerama.

U mnoštvu beogradskih bendova koji izbijaju u prvi plan prevazilazeći kopije Shadowsa, kao što su i sami Shadowsi zaboravljani u Britaniji, izdvajaju se tri - Zlatni dečaci, Siluete i Elipse.

Tomi Sovilj je sa grupom Zlatni dečaci nastupio po prvi put u hotel-restoranu „Mihajlovac" 6. septembra 1963. godine. Svirali su, kako je to u štampi najavljeno nekoliko dana ranije, ,,muziku za ples u brzom ritmu". Ali, već posle nekoliko nastupa, Tomi Sovilj odlazi iz sastava koji se ustaljuje u formaciji Gradimir Janković (bas-gitara), Velibor Kacl (solo-gitara), Predrag Lukić (klavijature), Dušan Banović (bubnjevi) i Slobodan Stefanović (ritam-gitara i vokal).

U ovoj postavi se Zlatni dečaci afirmišu na igrankama u beogradskom Domu omladine, prezentirajući jedan nov pristup rock i pop muzici: osim „cover" verzija svetskih hitova, Dečaci sviraju i sopstvene obrade tema iz najpopularnijih dela klasične muzičke literature, kao što su tema iz opere „Nabuko" ili iz baleta „Labudovo jezero".

Zlatni dečaci
Zlatni dečaci

Ovakav pristup im omogućava da relativno brzo snime EP ploču za „Jugoton", kao i da postanu prva jugoslovenska grupa koja će netom snimiti i ploču za inostranu diskografsku kuću ,,Filips". Povrh svega, Zlatni dečaci su prva jugoslovenska pop grupa koja je, doduše na prevaru, svirala u kolevci pop muzike Engleskoj. 


Naime, posredstvom internacionalnog šahovskog majstora Nikole Karaklajića, uz to i prvog našeg disk-džokeja i zaljubljenika rock muzike, Zlatni dečaci su prošvercovani na Ostrvo kao sudeonici šahovskog turnira u Bognor Ridžisu. Tim povodom, britanski časopis ,,News Of Portsmaut" je zabeležio u svom broju od 18. aprila 1965. godine:

Nikola Karaklajić i Zlatni dečaci
Nikola Karaklajić i Zlatni dečaci
„Jugoslovenski odgovor na Beatlese je došao u Bognor Ridžis: beat grupa koju čini petoro beogradskili studenata, veoma je popularna u svojoj zemlji. Oni su došli na šahovski turnir u Ridžisu da se takmiče, ali i da sviraju". 

A da ovaj „izlet" Zlatnih dečaka nije prošao nezapaženo, dokaz nije samo citat iz lokalnih novina, već i poziv koji su dobili iduće godine od Organizacionog komiteta „Čerčilovog memorijala" da predstavljaju jugoslovensku rock muziku. Dečaci su otišli, odsvirali svoje, a zatim se vratili i veoma brzo potonuli na domaćoj rock sceni, koju je zapljuskivao drugi muzički talas, daleko autentičniji i ubedljiviji u kreativnom smislu.

Tomi Sovilj se po svom odlasku iz Zlatnih dečaka pridružuje Siluetama, koje postižu svoje prve uspehe na smotrama vokalno-instrumentalnih sastava i u izboru za najpopularniju domaću grupu godine. Međutim, već 1964. godine, Siluete se cepaju na dva dela: Siluete sa Zoranom Miščevićem (koji je došao iz lokalne grupe Safiri) i grupu pod imenom Tomi Sovilj i njegove Siluete.

Tomi Sovilj sa svojim Siluetama snima dva singla sa srebrnim tiražom („Vulebule" i „Džini, Džini"), a zatim naglo nestaje sa svih glavnih jugoslovenskih pozornica. Zna se pouzdano da je sastav postojao sve do 1970. godine, kada je Tomi Sovilj raspustio grupu i nastavio karijeru pevajući po američkim klubovima na Bliskom istoku i u Zapadnoj Evropi.

Siluete
Siluete

Zoran Miščević je počeo svirajući bongo bubnjeve u školskom sastavu zajedno sa Ljubom Đordevićem i Miomirom Krakom Petrovićem. Upitan o nastanku Silueta, Miščević je u jednom intervjuu rekao:

„Leta 1962. godine, s pojavom Klifa Ričarda, tj. Shadowsa, naglo je poraslo interesovanje za grupe sa tri električne gitare i bubnjevima. Išli smo u Britansku čitaonicu, listali novine i gledali slike tih, „beat" sastava. Zagrepčani su već imali svoje grupe, od kojih su Bijele Strijele bile daleko najpopularnije - pojavljivale su se i na televiziji. Ilija Stanić i ja smo, uz pomoć Vladana Krasića, napravili sastav.
Međutim, tada je bila loša klima za „električare": bilo je ogromno interesovanje za narodnu muziku, a čak su i Đorđe Marjanović i Miki Jevremović bili javno žigosani kao dekadencija. Mi smo uveče slušali Radio Luksemburg, a sutradan vežbali satima pokušavajući da po sećanju „skinemo" neki hit.
Ja sam u tom sastavu svirao bas-gitaru; kasnije smo upoznali bubnjara Miroslava Minića, onda i Branka Gluščevića i Zorana Simjanovića. Nazvali smo se Siluete, kako bi po imenu bili bliski našim idolima, Shadowsima. Vladan Krasić nas je odveo u „Euridiku", a u „Taš klubu" smo svirali čajanke".
grupa siluete zoran miscevic
Sigurno prizemljene: Siluete

Siluete su prve u glavni grad donele pravi duh beatlomanije i atmosferu sličnu histeriji na koncertima liverpulske četvorke. Zoran Miščević postaje najkontroverzniji posleratni idol oko koga se lome koplja ne samo dve generacije, već i unutar mlade publike: naime, slično diferenciranju rock publike na modse, rockere i ostale subkulturne pokrete u Britaniji, beogradska mladež se polarizuje oko dve grupe koje u lokalnim razmerama ovaploćuju razlike između Beatlesa i Rolling Stonesa: Siluete sa jedne strane i Elipse sa druge.

Siluete Zorana Miščevića su se opredelile za „skidanje" svetskih hitova, bez obzira na stilsko usmerenje, tako da se na njihovom repertoaru smenjuju hitovi Rolling Stonesa, Beatlesa, Equalsa, Procol Haruma, Donovana, Small Facesa, Engelberta Hamperdinka... Ostavši prevashodno plesna atrakcija, Siluete nisu postigle bilo kakav komercijalni uspeh EP pločama sa „cover" verzijama, a sve ozloglašenija mesta na kojima su nastupale (Index bar, Gradski podrum...) jasno su pokazivala da njihovo vreme ističe.

Od 1967. godine, Siluete počinju da izvode i sopstvene kompozicije, koje je najčešče pisao basista Dejan Dunjić i kako kaže Miščević:

- Uveli smo gvozdenu disciplinu i svako ko je prekrši, plaćao je kaznu: nema pića, obilaska kafana, neurednog života - sve smo stavili u službu pesme i karijere...  

Ali, sve je bilo uzalud; najpoznatija postava Silueta, Zoran Miščević (vokal), Dejan Dunjić (bas), Slobodan Todorović (solo-gitara), Kraka Petrović (ritam-gitara) i Ljuba Đorđević (orgulje), nepovratno je padala u zaborav.

Elipse
Elipse

Već pomenuta Ivanka Pavlović bila je zajedno sa Slobodanom Skakićem vokalni solista na prvom značajnom nastupu Elipsa u bašti kluba „Euridika" 21. juna 1963. godine. Elipse su započele svirajući numere Shadowsa u bašti kulturno-umetničkog društva „Gradimir Mihajlović", odakle su se preselile na stalne igranke na Tehnološkom fakultetu u Beogradu.

Bio je to pravi početak izlaska iz anonimnosti, i uz stalni porast popularnosti u lokalnoj sredini, grupa je uspela da napravi i nekoliko snimaka za Radio Beograd. Iz najznačajnije postave benda, u kojoj su bili i Sima Vuković (solo-gitara), Momčilo Radovanović (ritam-gitara) i Zoran Simjanović (klavijature), dva člana su nastavila karijeru i nakon raspada grupe - Bojan Hreljac (bas-gitara) i Vladimir Furduj (bubnjevi), najpre kao standardna ritam-postava Korni grupe, a potom kao studijski muzičari.

Elipse
U traganju za frontmenom:
Elipse
Publika je bila ta koja je Elipse postavila kao antipod Siluetama Zorana Miščevića, što su, čini se, oba benda prećutno prihvatila. No, za razliku od Silueta, koje su uistinu bile i ostale pozadina Zorana Miščevića, Elipse nikada nisu pronašle pravog frontmena sa kim bi se publika mogla identifikovati.

Među mnogim licima koja su prodefilovala pevajući na kratko kroz Elipse, svakako da je najegzotičnije bilo angažovanje tamnoputog afričkog studenta Edija Dekenga, koji je, valjda, trebalo da približi muziku Elipsa soul trendovima 
iz sredine šezdesetih godina.

Bilo kako bilo, trag koji su Elipse ostavile za sobom nije zanemarljiv: dve EP ploče sa osam kompozicija, od kojih su najpoznatije „Plaža" i „Signal Evrovizije", TV pojavljivanje u zoološkom vrtu (nešto slično onome što se danas naziva video-spot ili clip), te nastup na koncertu „Ponoćna zvona" pred 2000 ljudi, što je za ondašnje prilike bio veliki uspeh.

Ipak, prve velike grupe nakon Bijelih strijela i Crvenih koralja, opet su dolazile izvan Beograda: zagrebački Roboti, koparski Kameleoni, sarajevski Indexi...



Bonus


* Koliko vrijedi prstenje što ih nosiš?

Na srednjem prstu desne ruke nosim prsten vrijedan 50.000 starih dinara, a na malom malo manji sa 20.000. Na srednjem prstu lijeve ruke pečatnjak me košta 40.000, a na malom 20.000 starih dinara.

zoran miscevic siluete
* Zaboravili smo narukvicu na desnoj ruci. Što treba da znači burma na narukvici?

Čeka, prvu djevojku u koju ću se zaljubiti.

* Tvoja deviza?

Svakog dana druga djevojka. Samo, već godinu dana nemam vremena za - djevojke.

* Što te najviše može uzbuditi?

Kad na ulici sretnem djevojku s dugom plavom kosom.

Čime se baviš kad ne pjevaš?

Čitam.

Smije li se znati što čitaš?

Pa, čitam »X-100«, Sveca i — »Ilijadu« i »Odiseju«. Kad mi je vrlo dosadno, onda čitam o Punskim ratovima, da bih se upoznao sa strategijom velikih vojskovođa i primijenio je na svojim koncertima.

Kakva je tvoja »taktika« na koncertima?

Malo pevam, malo skačem, onda opet malo pevam i negde u sredini koncerta zavitlam mikrofon u gledalište, negde oko petog reda. To mnogo košta, jer devojke rastrgaju mikrofon, ali to nitko osim mene ne radi...

Činiš li ponekad greške u životu?

Nikad. Odnosno ima jedna greška, ali ja za nju nisam kriv. Naime, čini mi se da sam se rodio u vreme Romula i Rema da bih bio popularniji od njih.

* Stvarno šteta! No pak, tko je trenutno najpopularniji u Beogradu?

Posle mene Branko Bosić. Zašto? Objavljuje moje slike u »Večernjim novostima« na srednjim stranama.

zoran miscevic siluete
Što bi više volio: da si Claudia Cardinale ili Zoran Miščević?

Kad bih imao grudi kao ona, bio bih Claudia Cardinale. Ali, kad bi Claudia bila lepa kao ja, bila bi sigurno - Zoran Miščević.

Što ti pišu obožavaoci?

Neki mi pišu da me vole, drugi prete da će me ubiti, neki da će mi baciti sodu u lice, devojke prete da će se ubiti ako ih ne usrećim. Moja majka dobiva tri puta dnevno živčani slom zbog tih pisama.

Imaš li kakav hobi?

Želeo bih da kupim ista kola kakva je imao James Dean.

* Kad bi kojim slučajem imao prilike da na jedan dan zamijeniš američkog predsjednika Johnsona?

Prekinuo bih rat u Vijetnamu i pozvao sve beat-ansamble sveta da igraju i sviraju za sve mlade u Vijetnamu.

Na kraju: kad si i gdje rođen, što si po zanimanju?

17. septembra 1945. godine u Beogradu. A što se zanimanja tiče, napiši: profesionalni muzičar. Potrebna mi je još jedna godina do završim srednju Muzičku školu.

(Plavi vjesnik, 1967)


u nastavku:




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)