Stanislava Pešić: Beogradska kraljica šarma (2. deo)


Ambiciozna i samouverena


Žene glumci su u podređenijem položaju od svojih kolega samim tim što su pisci oduvek pisali mnogo više uloga za muškarce nego za žene, pa u pozorišnim ansamblima ima uvek više muškaraca. Jedan mlad glumac može da odigra mnogo više značajnih uloga, nego glumica koja je provela u pozorištu deset godina - ističe Stanislava Pešić, tumač mnogobrojnih rola u pozorištu, filmu i na televiziji

Glumica čije se lice preobražava u bezbroj drugih, a opet ostaje jedno, na kojem kao da se neko davno vreme zaustavilo.

Da smo i ranije pišući slikali Stanislavu Pešić - Stašu mogli bismo gotovo isti opis i sad da prenesemo, i da ne pogrešimo.

Dva crna oka na zategnutom licu, kratko ošišana kosa - mladost koja traje uprkos godinama. Lice iza kojeg se krije višegodišnja glumačka zrelost.

stanislava pesic

Pokušavamo da od glumice izmamimo priču o njenoj sopstvenoj glumačkoj sudbini. Povod razgovoru nije ni nagrada, ni pozorišna, ni filmska premijera. A bilo ih je u radu Stašinom mnogo. Pa, eto, da krenemo od vremena prošlog.

Pada nam na um Andrićeva misao da je dobro i prirodno sećati se prošlosti i misliti na budućnost, ali živeti ma i delimično u budućnosti ili prošlosti znači kočiti i potkradati svoj sadašnji život.

* Jednom ste rekli da ne volite da se sećate. Znači li to da ste uvek u sadašnjosti?

- Nije to nikakav moj životni stav. Jedostavno, uvek kad neko govori o prošlosti, zvuči mi sentimentalno. Mislim da nisam mnogo sentimentalna osoba, i ne želim da ostavljam takav utisak. Ne govorim o prošlosti zato što bih imala nešto da sakrijem. Život koji sam živela je odličan u svemu. Ne bih promenila ni jedan jedini dan svog života.

stanislava pesic
Olga Petrović solira
* U jednoj od svojih ispovesti za novine rekli ste da ste gotovo svaku svoju premijeru zalili suzama. Čime to objašnjavate?

- Kad sam prvi put igrala na sceni Jelicu u »Laži i paralaži«, još u osmogodišnjoj školi »Starina Novak«, doživela sam veliko uzbuđenje i zaplakala.

Kasnije, kad sam primljena u amatersko omladinsko pozorište isto uzbuđenje se ponovilo.

Suzama sam propratila i svoj prijem na Pozorišnoj akademiji.

Što se premijera u pozorištu tiče, suza je bilo iz istih razloga.

Sećam se »Mandragole« u režiji Paola Mađelija.

Predstavu smo pripremali pod izuzetnim okolnostima, radili smo po 15 sati dnevno, a ni jednog trenutka nismo bili sigurni šta samo napravili.

Čak su na kontrolnoj probi hteli da skinu komad. Sve je to stvaralo jednu posebnu vrstu uzbuđenja i preteranu želju da uspemo. 

Premijera je ipak bila, u Zemunu. Pozorište se napunilo do poslednjeg mesta. Dovela sam i decu mojih sestara, kupila im karte blizu scene.

Pre početka predstave, Paolo je došao u garderobu sav uzbuđen: »Propali smo, neki idiot je doveo četvoro male dece u treći red, njima će biti dosadno. Kad stariji ne mogu da gledaju, kako će tek oni«.

Ćutala sam, jer bi me verovatno u tom trenutku naterao da ih izvedem iz sale. Prvih deset minuta predstava je tekla u muku, a onda se prolomio aplauz. Tako do kraja predstave - bura u gledalištu. Tada smo svi u ansamblu plakali...


Mamina kontraprotekcija


Stanislava Pešić je odista vedra osoba i kad je u pitanju (ne)sentimentalnost, treba joj verovati. Realna i čvrsto na zemlji. Ambiciozna i samouverena. To osećanje je držalo od ranih dana, pa i onda kad je kao 16-godišnja devojčica, posle drugog razreda gimnazije želela da »preskoči« maturu i krene na Akademiju.

stanislava pesic, olga ivanovic
Dve Nikolajevićke: Staša i njena TV majka
Snežana, velika glumica Olga Ivanović 
- U to vreme mogli smo da se upišemo na fakultet i bez mature. Trebalo je samo polagati dopunske ispite.

Pošto sam u omladinskom pozorištu igrala vrlo značajne uloge i već se smatrala glumicom, mislila sam da je čisto gubljenje vremena da i dalje idem u školu.

Medutim, taj pokušaj je propao, zahvaljujući kontraprotekciji moje majke. 

Bila sam vrlo dobra učenica i ona je želela da prvo maturiram.

Molila je predsednika ispitne komisije da me obore.

Pitali su me koje se ribe gaje u Prespanskom jezeru.

Kad sam odgovorila da ne znam, rekli su mi začuđeno: »Vi želite da budete glumica, a ne znate koje ribe žive u Prespanskom jezeru?«

Stanislava ni danas ne zna ovaj »značajan« podatak, a postala je glumica. Završila je u klasi Mate Miloševića.

Već kao studentkinja imala je dve pozorišne premijere, a igrala je i u filmu »Pesma« Radoša Novakovića i za ulogu Saše osvojila u Puli prvu nagradu.

Igrala je na prvoj godini Akademije u seriji »Endendinus«. Glumica beogradskog Narodnog pozorišta ima za sobom bezbroj pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga. Margaret u »Tomasu Moru«, Maša u »Galebu«, Ema Bovari, zapažene i njoj drage role. 

Tu su i filmovi »Pravo stanje stvari«, »Štićenik«, »Medaljon sa tri srca«, »Tri sata za Ijubav«, »Kuda posle kiše«, »Bog je umro uzalud«...

stanislava pesic


* Popularnost ipak dugujete televiziji. Da pomenemo samo neke od emisija u kojima ste igrali: »Ceo život za godinu dana«, »Sačulatac«, »Ću, ćeš će«, »Pozorište u kući«...

- Da. Ali, najznačajniji za glumca je ipak rad u pozorištu. Tu su i najbolji tekstovi na kojima glumac može više da se izgradi. Naravno, volim da radim i na televiziji i na filmu, ali sam oboje uvek žrtvovala za Ijubav pozorišta. Uostalom, za ovaj poziv sam se opredelila radi pozorišta i danas sam najviše vezana za ovaj žanr u glumi.

* Spremajući uloge glumac uvek »vrši nasilje« nad sobom. Preobražaji su neminovni i iziskuju mnogo snage i umeća. Prihvatate li da je gluma zanat?

stanislava pesic
- Svakako. Treba znati mnogo stvari da bi se čovek bavio glumom.

Inače, svako bi mogao biti glumac.

Kao što je svaka umetnost zanat, tako je i gluma.

To što mogu da sedim na probi 15 sati i što volim svoj posao, ne isključuje tu činjenicu.

* Kad je reč o preobražaju, koliko ste u privatnom životu glumica, a koliko ste »privatni« na sceni?

- Negiram da između te dve stvari postoji bilo kakvo stapanje.

To mi zvuči romantično.

Ne dopada mi se kao ideja da je to moguće.

Medutim, vrlo često mi se događalo kad pripremam neku ulogu da osobe oko mene primećuju promene na meni i u mom ponašanju.

Prijatelji i ukućani mi kažu: »Šta ti je, nisi na sceni, već u kući«. Ali, ja toga nisam svesna i zato negiram da postoji stapanje privatnog i glume.


Staša vs. Olga


* A TV serija »Pozorište u kući« - koliko ste tu glumili?

- Mnogo više sam tamo Staša nego što sam Olga u svojoj kući. Tu je privatno imalo više uticaja na ulogu, nego obrnuto.

Stanislava Pešić je majka dva sina - 16-godišnjeg Pere, i Ivande-Vanje koji je tek napunio godinu i po dana. Ni uloga supruge u braku s vajarom Slavoljubom Stankovićem nije joj zasmetala u glumačkoj karijeri.

* Kad je reč o glumi ili sličnim umetnostima, često se čuje da porodica i karijera ne idu ruku pod ruku. Ili jedno, ili drugo. Prihvatate li to kao istinu?

- Istina je da žena majka mora da napravi pauzu u svom radu jedno vreme. Ali to ne može bitno da utiče na napredovanje u poslu.

To kažu ljudi koji žele da se opravdaju za neuspeh na jednom ili na drugom planu. To je čista izmišljotina.

Nekad se smatralo da glumica ne treba da se uda, a kamo li da ima decu. Sve su to gluposti.

* Popularnost, bez sumnje, godi svakom čoveku koji se bavi javnim poslovima. Istovremeno to je mač s dve oštrice. Jeste li se ikad suočili s onim lošim stranama popularnosti?

stanislava pesic
- Za mene su loše strane jedino to što, na primer, pre odlaska u kupovinu, moram da se našminkam ili bar da stavim crne naočare, prosto zato što vidim da mi ljudi zameraju kad me vide onakvu na kakvu nisu navikli.

Inače, ne volim mnogo da se šminkam i volim da se odevam jednostavno.

Iskreno govoreći, s obzirom da sam igrala toliko uloga, bilo bi mi neprijatnije da me ljudi ne prepoznaju.

* Radili ste u više emisija za decu. Kakav je to osećaj?

- To su bile emisije na televiziji i nisam imala direktan kontakt s decom. Radila sam vrlo ozbiljno, kao i kad sam pripremala druge uloge.

U emisiji »Hiljadu zašto« radila sam sa Zoranom Radmilovićem i Verom Bjelogrlić. Bili smo u ulozi voditelja, prijatelja dece. Ona su nam postavljala pitanja i mi smo im odgovarali. 

Ali, nismo imali osećaj da treba nešto posebno da radimo zato što je to za decu. Mislim da deca vrlo dobro razumeju i kad je čovek ozbiljan. Nisam osetila nikakvu razliku između rada za decu i rada za odrasle.

* Da li je, po vašem mišljenju, današnjoj generaciji mladih glumaca teže da naprave karijeru i stignu do uspeha, nego što je to bilo vašoj?

stanislava pesic- Mislim da tu nema razlike. Njima je čak lakše u jednom smislu. Kad smo mi došli u pozorište još je važilo pravilo da glumice koje su već zašle u godine, igraju mlade devojke.

Kad smo mi mladi dobijali takve uloge, to je nailazilo na otpore.

A danas mlade igraju mladi ljudi.

Juliju je, na primer, nekad mogla da igra samo glumica starija od 30 godina, jer se smatralo da je potrebno iskustvo.

Medutim, sad tu ulogu igra vrlo mlada glumica, jer se i shvatanje promenilo.

Mladost je sama po sebi i po onome što sobom nosi dovoljna i ne može se nadoknaditi nikakvim glumačkim iskustvom. Mislim da je dobro što je tako.

* Da li biste se kao žena glumac mogli požaliti na status koji imate u odnosu na svoje muške kolege?

- Žene glumci su hendikepirane samim tim što su pisci od samog početka stvaranja pozorišta pisali mnogo više uloga za muškarce nego za žene, pa se i pozorišni ansambli sastavljaju dva prema jedan, u korist muškaraca.

U jednom komadu, na primer su tri dobre muške uloge a samo jedna takva ženska.

Tako da je nama ženama teže da dočekamo ulogu koja nam pravi karijeru.

Ne mogu da kažem da je muškarcima u ovom poslu lakše, ali oni u startu imaju više šansi da napreduju. Zato može da se smatra da smo u podređenijem položaju od njih, ali samo u odnosu na uloge.

Jedan mlad glumac može da odigra mnogo više značajnih uloga, nego glumica koja je provela u pozorištu deset godina.


Vatrena zvezdašica


* Koliko je vama značajan reditelj u predstavi?

- Nisam od onih glumaca koji misle da je reditelj nepotreban i da je njegova uloga mala. Naprotiv, njegova uloga je višestruka. Reditelj ne bi bio potreban samo ako bi se našla grupa glumaca koja misli na isti način, koja potpuno isto doživljava jedan komad.

To se, međutim, retko dešava. Reditelj je nosilac projekta, ideje, neko ko je naše objektivno ogledalo u kojem vidimo šta je dobro a šta ne. 

Reditelj je taj koji pravi selekciju onoga što glumac namašta o svojoj ulozi. 

Reditelji, kao što su Paolo Mađeli i Arsa Jovanović, su nezamenljivi, čak i kad postoji grupa glumaca koja misli na isti način.

* Bavili ste se aktivno sportom. Kakav odnos imate danas prema sportu?

stanislava pesic
Počasni početni udarac: Pešićka u društvu sudije Maksimovića 

- Pokušavala sam da se bavim svim mogućim sportovima, ali ni za jedan nisam imala posebnog dara. Možda sam u tenisu mogla da napravim nešto ozbiljnije.

Ali, nadvladala je gluma kojom sam počela da se bavim vrlo rano i ambiciozno. Sport je imao značaja u mom životu samo u vidu rekreacije.

Sad od svih sportova najviše volim fudbal i strastveni sam navijač Crvene zvezde. Nekad sam sa Perom redovno išla na utakmice, a sad nemam vremena.

Ostala sam verna jedino tenisu i član sam kluba »Partizan«.

Sramota me je da priznam, jer sam tu »izdala« Zvezdu, ali kad sam čula da se i Šeki, još veći zvezdaš od mene, upisao u isti klub laknulo mi je.

Uprkos raznovrsnosti Stašine ličosti, njene želje i opredeljenja su ustremljena ka jednoj i njenoj najvećoj ljubavi - glumi. Reklo bi se da je ona dobro poznata izreka »daske koje život znače« u potpunosti vezana za nju.

Danica Božović (Nada, 1981.)




Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)