Fahrudin Jusufi, najčvršći stub odbrane Partizana '60: Ne pamti se kada je primljen gol njegovom krivicom

Jul 1960: Beograd je pored drugih obeležja po kojima se prepoznaje, stekao danas još jedno: pet visokih solitera, na vrhu grada, ispod Zvezdare. U podnožju jednog od tih stambenih nebodera, u novoj ulici Vjekoslava Kovača u krugu svoje porodice živi tiho, najeksplozivniji i najborbeniji bek u državi - Fahrudin Jusufi.

On je tih, skroman, svaki razgovor ilustruje osmehom. Roditelji kažu da je uvek bio dobro dete. A rodio se u selu Zli Potok! To je tamo ispod Šare, u Makedoniji ...

Otac je bio poslastičar. Imali su poslastičarsku radnju u Nišu, gde su kasnije živeli. Školu je počeo da uči u Beogradu, jer se porodica doselila u glavni grad u proleće 1946 godine. 

Veruje se da je fudbalska abeceda, ovog, danas popularnog reprezentativca, počela u "Partizanu". Ali nije tako. On tvrdi da je prvi put "jurio" za loptom u podmlatku "Pobede", malog kluba na periferiji Beograda, gde danas stanuje. I nije tada bio bek. Tada je bio centarfor, pa polutka. 

Kada je došao u "Partizan" imao je već petnaest godina i igrao je halfa! Kasnije, po nuždi, trener Matekalo, načinio je od njega beka i Fahrudin je sa suzama oblačio dres sa brojem tri. Danas to mesto ne bi menjao. 

Podmladak u kome je igrao, brao je lovorike. Svi su pričali o maloj družini koju je spremao jedan trener - Matekalo. Aktiviranje tih mladića počelo je pre dva proleća. Danas petorica iz te ekipe stubovi su državnog tima! 

Ima razloga tvrdnji da je Jusufi najčvršći stub. Danas je on već uzor kako treba igrati na mestu beka. On daje oštrinu, lepotu duela, jer ne igra prljavo i nesportski, ima brzinu, ume čak da daje i golove, a u "Partizanu" se ne pamti kada je primljen gol njegovom krivicom!

Otac, Mamut Jusufi, ne radi više kao poslastičar. Danas tata Mamut ne pravi brda kolača, već stiče staž kao službenik građevinskog preduzeća "Neimar". Naravno, ponosi se svojim sinom. Jer, on mu je jedini! 

Nedavna vest da je Fahrudin u Skoplju našao svog davno izgubljenog brata, prema rečima samog Fahrudina, nije tačna. Taj mladić, koji je došao u hotelsku sobu u Skoplju i probudio reprezentativca, imao je preko devetnaest godina, a pravi brat, koji je stvarno 1943. izgubljen, morao bi imati jedva sedamnaest godina! 

Sem toga, ta izgubljena beba - brat, stara šest meseci, imala je kao gar crnu kosicu, (inače obeležje čitave porodice). A ovaj mladić u skopskom hotelu bio je plav, skoro bez obrva! 

Fahrudin ima samo dve udate sestre i roditelje, kojima daje sav novac. Ne misli da se odvaja i da živi samačkim životom.

Šest razreda gimnazije je završio, u proseku, sa odličnim uspehom! Danas je na prvoj godini Finansijske škole gde postiže vrlo dobar uspeh.

Fahrudin ima malo slobodnog vremena. Tu je škola, stalne pripreme za "Partizan", reprezentaciju... A kada izađe iz kuće u nameri da se zabavi, onda se odlučuje za bioskop. 

Ploče je počeo da skuplja i kada je uvideo da je to pomodarstvo, sve je poklonio jednom od kolekcionara. 

Voli trening i velike utakmice. Kao bek, koji je formacijski izložen varkama i podvalama protivničkih krila, tvrdi da nema igrača koga se plaši, kada je u formi. 

Svaki mladi fudbaler u toku svog formiranja ima za uzor neko poznato ime. Normalno je bilo očekivati od Jusufija da za svoju igru uzima "časove" od nekog robusnog i smelog beka. Međutim, on tvrdi da je za njega važniji bek kao čovek, jer ako je dobar čovek, ne može biti ni loš bek! 

Već pogađate? Da, njegov uzor u svemu je Bruno Belin, dugogodišnji "Partizanov" džentlmen. 

Jusufi igra oštro, na prvu loptu, ne dozvoljava protivniku da se pribere i smisli lukavstvo. I u tome je njegova velika vrednost. Iako je izložen žestokim sudarima, on drži jedan nesvakidašnji rekord - samo jednom u životu bio je povređen! 

To ujedno kazuje da se ne mora uvek igrati pogibeljno na mestu beka! Jusufi tvrdi da nijednom nije povredio protivničkog igrača. 

Ovaj dečak, kome tek predstoji berba lovorika smatra da još nema nezaboravnu sportsku uspomenu, vezanu za neki trijumf. On je ušao u prvi tim u vreme kada "Partizanu" nije išlo baš najbolje. Njegova želja je da "Partizan" osvoji Kup! 

Jusufi je najradosniji kada može da pokaže svoj najdraži trofej, koji je dobio kao najbolji igrač noćne utakmice u leto 1959. na utakmici "Partizan" - "MTK". Divan žuti pehar zauzima počasno mesto u vitrini, pored mnogih uspomena sa turneja.

Mladić koji nikada nije popio čašicu alkohola, koji je u 21-oj godini života nezamenljivi reprezentativac, koji odlično uči i školu i fudbal, za koga je najveći sportista Milutin Šoškić, njegov klupski drug, zbog svog asketizma prema treningu i sportskom životu i koji nikada svom treneru nije rekao jedno "Neću!" ili "Ne mogu". 

To je sportista, kakve želi i naše društvo, a i ljudi iz gledališta.

U rukama jednog Matekala, Kaločaja, Atanackovića i Bobeka, Fahrudin je bio nejaka biljka koju su pažljivo uzgajali, da bi danas pod okom jednog Špica ili Ćirića, kada je reč o reprezentaciji, ovaj cvet postao ukras našeg fudbalskog buketa.

Tekst: P. Stanković (Duga, 1960.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment