Voja Mirić dao je svoju najbolju ulogu u filmu "Derviš i smrt" '74: Priča o glumcima kojima se najviše divio

Oktobar 1974: Glumac Voja Mirić godinama se - pomalo zanemarujući svoje osnovno zanimanje - bavio poslovima koji su najviše koristili njegovim kolegama.

Bio je, da podsetimo, jedan od inicijatora osnivanja Udruženja filmskih glumaca Srbije i Jugoslovenskog glumačkog udruženja, zatim nekad vrlo avangardne i poznate Beogradske dramske družine "A", Omladinskog centra na Tjentištu, jedne stambene zadruge, Centra filmskih radnih zajednica SR Srbije, Sindikata samostalnih filmskih radnika...

I, naravno, jednog specifičnog festivala - "Filmskih susreta" u Nišu, na kojima je, nedavno, nagrađen statuom "Ćele-kula" za ulogu Ahmeta Nurudina u Velimirovićevon filmu "Derviš i smrt".

Mirićev društveni rad godinama je, može se slobodno reći, bacao u zasenak njegove glumačke sposobnosti: odluka reditelja Zdravka Velimirovića da baš njemu poveri psihološki složenu i nadasve interesantnu ulogu junaka Selimovićevog romana "Derviš i smrt", izazivala je, svojevremeno, različite komentare.

Sada, kada je film prikazan, na račun glumačkih mogućnosti Voje Mirića ne prestaju da stižu nepodeljeni komplimenti. Mnogobrojni kritičari navode, čak, da je Mirić dao svoju do sad najbolju ulogu i da njegova reč sa velikog ekrana predstavlja, u stvari, prvi pravi šekspirovski govor u našem filmu.

Razlozi što za Nurudina nije dobio i "Zlatnu arenu" na minuloj Puli, poznati su verovatno samo članovima žirija: ostalima je preostalo da se iščuđuju i čekaju niški festival, koji i inače ispravlja pulske greške.

Naravno, posle filma "Derviš i smrt" Mirić je dospeo u centar interesovanja predstavnika sedme sile.

Međutim, za razliku od vremena kada je u ime Udruženja i sa položaja direktora niških "Filmskih susreta" bio raspoložen da novinarima stavlja izvesne podatke na raspolaganje, povodom svoje uloge u "Dervišu" nije baš preterano govorljiv...

Mada ne voli rubrike u kojima, kako sam kaže, "treba da govori o nečem ličnom, privatnom" ispričao nam je koga ne može da zaboravi.

- Žive neću da pominjem, nije ukusno. Ali, postoje neki ljudi kojih više nema, a koji su, ne samo meni, već čitavoj jednoj generaciji ljudi ostali u živom sećanju - kaže Voja Mirić. - To su, pre svih, čika Fran Novaković, Ljubiša Jovanović, Jozo Laurenčić, Dejan Dubajić i naročito moj profesor na Akademiji za pozorište, film radio i TV Tomislav Toka Tanhofer. 

Čika Fran Novaković bio je čovek koga je teško opisati: imao je nešto, rekao bih, nedostižno u postupcima u malim stvarima...

Glumac Ljubiša Jovanović je bio genije scene! Ako, zapravo, postoji genijalan glumac - to je bio on.

Jozo Laurenčić me je fascinirao. Ponajviše zbog toga što je potvrđivao onu poznatu istinu da scena nije brutalna realnost, već uslovna realnost. Bio je čovek po prirodi prilično miran i skeptičan. S druge strane - naša posleratna pozorišna scena nije imala glumca koji je umeo više radosti da donese na pozorišnu scenu od njega.

Dejan Dubajić, u osnovi, bio je nešto slično Jozi Laurenčiću: i kod njega me je večno čudila ta umešnost prerastanja u drugu ličnost sa izlaskom na scenu.

- Vidite, ja vam govorim o ljudima što su na "daskama koje život znače" obogaćivali našu pozorišnu umetnost u tolikoj meri da i danas, i još mnogo narednih godina, kada ih više nema među nama - ostaje živo sećanje na njih kao ljude, umetnike, pedagoge...

- A što se Tomislava Toke Tanhofera tiče - uspomena na njega i na ono kako nas je uputio u ovaj naš, glumački, posao - to je nešto što je ostalo samo u krugu generacije koju je učio i vodio na Akademiji. O tome, zapravo, nije lako govoriti: mi iz njegove generacije i danas živimo sa onim što smo naučili od tog predivnog čoveka. Učio nas je da mislimo, da sumnjamo, da posmatramo i analiziramo stvari koje nas okružuju.

Bilo je tu, razume se, i običnih rutinskih vežbi zanata - ali niti je on tome pridavao preteranu važnost, niti je to bilo presudno u njegovom pedagoškom radu. Naravno, trebalo je umeti razumeti i prihvatiti njegovu nameru u pedagoškom radu. Ali, ako je iko od ljudi koji su me učili uticao na formiranje i moje ličnosti uopšte, to je bio Toka Tanhofer i profesor psihologije Žiža Vasić...

Voja Mirić vezuje svoja sećanja na velikane naše pozorišne scene. Mnogobrojni ljubitelji domaćeg filma, pak, poznaju ga kao - filmskog glumca.

No, odlazak laureata ovogodišnjih niških "Filmskih susreta" u filmski tabor nije bio slučajan. Nekada - vremenski se to vezuje za godinu 1956, kada je Mirić diplomirao na Pozorišnoj akademiji - on je radio u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a zatim i Beogradskom dramskom. Međutim, na pozorišnim daskama (bez obzira što je teatar njegova velika ljubav) nije se dugo zadržao.

- Ja jednostavno ne podnosim organizaciju i atmosferu u našim pozorištima - objašnjava nam Voja Mirić svoj definitivni i sada već davni prelazak u status filmskog "slobodnjaka".

Filmova u kojima je Voja igrao bilo je, da podsetimo, dosta: mnogi, svakako, i danas pamte poetičan film Jovana Živanovića "Čudna devojka", u kome je kao partnerka Voje Mirića nastupala Špela Rozin.

Interesovalo nas je, stoga, nije li "Čudna devojka" film koji on "ne može da zaboravi"?

- Ja filmove delim po tome kako sam se osećao dok sam ih snimao, kakva je ekipa bila. Jedan od takvih, moj omiljeni film, zapravo su "Nemirni". To je, ujedno, i prvi film u produkciji Centra filmskih radnih zajednica, čiji sam i ja jedan od osnivača. Pretpostavljalo bi se da bi i "Derviš" bio jedan od tih filmova. Međutim, iako je atmosfera u ekipi bila radna i izvrsna, na snimanju ovog filma ja se, ipak, nisam najprijatnije osećao. A to uglavnom stoga, što ni trenutak nisam bio slobodan. Jer, dok su drugi, moje kolege, dolazili i odlazili - ja sam stalno bio pred kamerom ili iza nje, gotovo na čiviluku! Pa kad me zatrebaju, samo "siđem" u kadar...

Zabeležila: Nevenka Opačić (RTV revija, 1974.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate



No comments:

Post a Comment