Dubravka Nešović '85: Hoću i želim da pevam, ali ne i da ponovo doživim da me izbacuju iz programa...

Decembar 1985: Proslavila je dvadesetpetogodišnjicu življenja sa pesmom i od pesme. Ali, kako reče, ako ste i tada u situaciji da morate da izmolite jednu televizijsku emisiju koja će otprilike kazati šta ste za to vreme uradili, onda je to ogledalo stanja.

Čini joj se da su je ljudi sasvim zaboravili, da su zaboravili da postoji. Zar posle toliko godina rada? Jer, nekako odmah posle muzičke akademije, još puna vere, umesto u operu, Dubravka Nešović se igrom slučaja, ili nekom urođenom predodređenošću, koje ni sama nije bila svesna, obrela tu gde jeste.

- Bila sam uporna u tome da gradska pesma i bude gradska - kaže Dubravka Nešović. - Da ne pevam deset ako ih neću otpevati dobro. Nego, recimo, šest onih koje mi leže. A da dosta ostavim i drugima. Da je svako izabrao svoje i to pravo, ne verujem da bi situacija u našoj muzici bila ovakva. Sve su to kasnije bili minusi, minusi za mene. Ali, i nije to greška pevača, greh je što su diskografske kuće to uradile.

Pevač mora da se zamisli i pita ko je krivac. Možda krivaca ima više. Možda je kasno shvaćeno da bi to moralo da se menja, kasno utoliko što ne može da se negira pevač kojeg je prihvatila brojna publika, što se ne može reći da on više nije pevač.

- Živim skromno - govori pevačica. - Najskromnije moguće. Verovatno sam pevač sa najmanjim prihodima, ne sad nego dosta godina unazad. Uvek je tako bilo. Možda je to zbog repertoara. Prošle godine sam zaradila dvadeset miliona. Toliko kolege prime za jedno veče. Ali to su pevači današnjice, koje ja odvajam od standardnih i trajnih. Sebe smatram pevačem koji traje, i još ću trajati, baš zato što taj repertoar moram sačuvati. Ja sam te starogradske pesme pevala kada ih niko nije pevao. Volim te pesme. Mnoge niko i ne zna. Ne pušta ih ni radio. To je ono što je greška, jer, znali bi neku pesmu, ostala bi im u uhu.

Starogradska pesma, kaže, nije imala neko svoje mesto. Sada ga ima. Verovatno, zahvaljujući i Dubravki. To su pomogli i još neki pevači. Zvonko Bogdan, na primer.

- Da je neko još bio uporan kao ja, a po cenu da nema ništa, kao što ja nisam imala ništa, bilo bi, verovatno, drugačije. E sad, naravno, svi će kazati "to je glupo", jer su napravili vile, kuće, čamce... A ja imam sina.

Moralo bi nešto da se izmeni. Razgovarali smo da se napravi jedan odsek za solo-pevanje, da ga ja vodim, da sa pevačima malo radim, da ih posavetujem, jer ima divnih materijala.

Ipak, oni zarade koliko zarade, pa preko noći nestanu. Otuda njihova histerična želja za pevanjem bilo čega, da se domognu para što pre, jer se zna da će već prekosutra biti neko drugi. To su davljenici. Možda, bi njima trebalo pružiti ruku. Verovatno bi tada došli do nekih stvari koje su prave, ili bar bliže pravim, nego što se sad radi.

Pare, ipak, nisu sve, ne kažem da nisu ništa, ali bi najmanje smele da pokvare nešto što je vredno i što je pravo.


Ima ko da me sluša



Naći njenu ploču, nemoguće je. Nema je. I unazad jedno pet godina, kaže. A sigurno ima onih koji bi hteli da imaju tu starogradsku pesmu, ili romansu. Ima onih koji vole njen alt, a još više onih koje njene pesme jednostavno vraćaju u neko minulo doba i bude uspomene na mladost.

- Mene nikada niste čuli i videli na koncertu gde peva masa tih pevača novokomponovane muzike. Moj repertoar je takav. Ako je publika došla njih da sluša, tu nema nikog ko će slušati mene. Ja ne mogu sebe dovesti u takvu situaciju. Toliko još mogu da upravljam sobom. Pustimo te mlade ljude, i treba da bude nekakva smena, ali bi moralo biti mesta i za jedan deo pevača moje generacije.

Gostovala sam u "Beograđanki" tri nedelje. Trebalo je da vidite kako to izgleda, da čujete. Ja posle toga sasvim mirno napustim pozornicu. Nakupim se užitka, i eto malo para. Znači, ima ko da me sluša. Ali nema onih koji će to organizovati. To je nevidljivi deo ovoga što vlada.

Pevač ne može sam da organizuje koncert. Ne bi ni trebalo. I opet problem menadžera, koji pevača u stvari, prodaje, jednom, dvaput, ko zna koliko puta. Ako ga ovde ne vole, on će da pronađe gde ga hoće. Neki, su to shvatili i iskoristili.

- Možda, onaj ko je mogao to da spreči nije spavao, možda je imao koristi. Raščistila sam ja sa nekim stvarima, i s mnogim ljudima, ali sam i dalje nepopravljivi optimista. Kao pevač, apsolutno ništa nisam uradila u životu. Ništa od ploča nisam prodala. Pare mi nikad nisu bile preokupacija. Ali sam drugačije počela razmšljati kada je sin došao na svet. Ipak je, možda, trebalo razmišljati, trebalo je voditi računa i o tome, šta ja znam. Ali nikad nisam mogla niti da molim, niti da tražim, jer sam uvek verovala da to nije tako loše, da bih nekoga morala vući za rukav da mi pomogne. E sad, da li sam ja sebe precenila kada sam verovala da je to tako. To je moja jedina greška, verovatno.

Ima status istaknutog umetnika. Dobijaju ga pevači za popularnost. Ona nikada nije bila odviše popularna. Završila je muzičku akademiju i magistrirala, što je sasvim neuobičajeno. Možda je trebalo podržati malo i nekog sa školom, možda bi se time malo pomoglo i nekima.

- Uvek imam utisak da treba da se pravdam što imam status istaknutog umetnika, jer nisam napravila ono što sam mogla sa tim glasom, sa osećanjem za pesmu. To je moje nemešanje ni u tga drugo nego u starogradsku, dok je nisam izvukla da bude popularna, da ima svoje mesto. Eto, zašto sam dobila taj status. Ali, od njega se ne živi, lepo je, ali... 

Nemam nijednu nagradu, moram da kažem. Znači, da negde, ipak, grešim. Ljudi kada dođu do nekih godina okrenu se da vide šta su uradili. Ja se ne okrećem, jer izgleda da apsolutno ništa nisam uradila.


Bila sam Masukina Koštana



Njen uslov je uvek bio - "ko svira".

Najvažnije ko je iza nje, kada se ugasi svetlo, kada ne vidi nikog, kada postoji samo pesma. Da bi ta pesma izgledala kako je navikla, ne bi smelo ništa pogrešno da se odsvira, jer to ju je jedino dekoncentrisalo.

A ljudi to ne vole, muzičari naročito. Osetljiviji su, verovatno. Ali, to je ona. Cena, svakako, prevelika. Kako je to sve počelo?

- Bila sam kod bake u Banatu, jer su mama i tata bili u putujućem pozorištu. Tamo sam odrasla. Tako osnovna škola, tada mala matura, i pošto više nije bilo škole u Bečeju odlazim kod mame i tate koji su bili u niškom pozorištu. Tadašnji dramaturg Velja Masuka (Velimir Živojinović Masuka - prim. D. M.) hteo je da napravi jedan eksperiment sa "Koštanom" koja ima onoliko godina koliko piše. Do tada su igrale zrelije glumice. I naprave oni "Koštanu". Ja lično ne verujem da sam sa šesnaest godina mogla mnogo da to osetim, isključeno. Bilo je lišeno srca, ali glas je bio tu.

Radila sam ono što volim. Bilo je to uvek sebično sa moje strane. Naravno, definitivno opredeljenje bilo je pevanje. Onda je došao sin, možda malo kasno, i oduzeo mi mnogo vremena. Baš ništa nisam uradila. Nisam se odmah snašla.

Šteta je, smatra, što nema pravih menadžera. Možda bi se stvari izmenile, kada bi radili i po cenu da sale budu prazne, ili poluprazne, pa da počinju da se pune. To bi se, ipak, isplatilo. Ovako se ne ide postupno, nego, maltene, obrnuto. Ali, kaže, treba ljude podsećati, da postoje pevači koji još imaju šta da kažu.

- Jednom je bilo sve gotovo, trebalo je da pevam i već sam došla na snimanje. Vidim, svi se nešto čudno ponašaju, ne znam šta je. Dođem u rediteljsku sobu i Rica (Jovan Ristić - op. Y.) kaže:

"Dubravka, mi smo stari drugari, tebi mogu da kažem, drugom ne bih mogao - sve je puno, Nada Topčagić mora da uđe u taj program, tako da ćeš ti verovatno ispasti. Nema razloga da te snimam."

Ja ne znam da li sam imala neprijatniji momenat.

Tu uvek ima dosta ljudi. Verovatno, kako je to meni Rica lako rekao, to je trebalo tako lako i ja da prihvatim. Međutim, to je bilo maljem po glavi i ja sam izašla napolje sasvim ošamućena.

- Mnogi ste me videli u "Beogradskoj hronici", jer je to besplatno. Jedino tako sam u situaciji da pokažem svetu da još pevam, ako ne isto, onda bolje, sasvim sigurno, nego što sam pevala pre. Još mogu, hoću i želim da pevam. Nema razloga da ne pevam, sem što ja sama ne mogu sebi koncert da napravim, ne mogu moliti ljude da me zovu, niti hoću da dođem u situaciju u koju me je doveo Rica. Ako se nešto ne promeni, ne znam? Ići ću tamo gde neko hoće da me sluša i gde ću moći da živim. Drugačije sebi ne mogu da pomognem. Da sad menjam profesiju - ne mogu.

Razgovarao: Dragan Milenković (Sabor, 1985.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate



No comments:

Post a Comment