Da li osećate grižu savesti zbog presnimavanja ploča na kasete? A sad stižu i kućni kompjuteri...

Februar 1984: Ako ste u prošlom broju Rocka pročitali tekst o problemima sa kojima se suočava diskografska industrija u svetu i osetili grižu savesti zbog presnimavanja ploča na kasete, onda znajte da ste se upoznali samo sa jednom stranom medalje, onom stranom koja je predstavljena iz ugla diskografske industrije.

Mnoštvo brojnih podataka kojima se barata u zvaničnim žalopojkama diskografskih kuća, neumitno podseća na šaljivu izreku s dosta zbilje u sebi: "Postoje laž, velika laž i statistika".

O čemu se zapravo radi?

Optužujući proizvođače kaseta za sve "nedaće" koje ih poslednjih godina snalaze, diskografske kuće, u stvari, zatvaraju oči pred sopstvenim greškama, koje su dovele do usporenijeg rasta njihovih profita i ekstra profita, a nikako do stvarne stagnacije.

Banalan kontraargument, odnosno činjenica koja se u izveštajima diskografskih kuća prećutkuje, jeste da tzv. kriza diskografije nema mnogo veze sa stopama inflacije u razvijenim zemljama Zapada, zatim, da prodaja ploča samo u nekim muzičkim domenima beleži pad, dok u drugim raste - i konačno, da je upravo diskografska industrija ta koja je poremetila i paritete ekonomskih kategorija i sistem vrednosti.

Prvi upozoravajući signal za muzičku industriju, došao je početkom sedamdesetih godina, sa upetostručenom cenom nafte, bazične sirovine za proizvodnju mehaničkih nosača zvuka.

Diskografske kuće, koje nisu imale konkurenciju u domenu masovne, jeftine zabave, jednostavno su pratile porast cena nafte povišavanjem cena ploča, ugrađujući u njih i nove ekstra profite, na račun autora i izvođača.

Drugi alarm je bila japanska tehnološka novotarija, hi-fi kasetofoni i do tada nezamisliv kvalitet kaseta.

Konačno, kada je krajem sedamdesetih kućni video postao stvarnost sa odličnim izgledima da u pogledu masovnosti krene putevima diskografije, muzičkoj industriji nije više preostajalo mnogo vremena da reaguje i pokrene se iz višegodišnje inercije.

Ali, ni tada diskografske kuće nisu reagovale, već su slepo verovale da video sam po sebi pospešuje proizvodnju ploča i otvara mogućnost za proširivanje delatnosti. Da stvari nisu tako jednostavne, čini se da danas shvataju svi u šou biznisu, izuzev diskografskih kuća (ili to one neće da priznaju)!

Priču za sebe čini izdavačka politika disko kuća, politika koja je tokom poslednjih petnaestak godina sve više zaostajala svojom realizacijom za zahtevima tržišta.

Zapravo, posle razdoblja početne ekspanzije, kada su diskografski giganti uistinu mogli da kreiraju ukus tržišta i iznuđuju masovnu potrošnju, uslovi su se, po prirodi stvari, promenili: u velikom telu disko konzumenata, preovladala je nova generacija potrošača, sa drugim poimanjima muzike, senzibilitetom, odnosom prema pločama.

Osnivanje stotina minijaturnih nezavisnih disko kuća samo je načelo velike korporacije - njihov repertoar je zadovoljavao već "preraslu" publiku, koja je muzičku industriju držala u iluziji da će takvo stanje večno potrajati.

Onoga časa kada su na slobodnom tržištu uspostavljeni takvi odnosi cena ploča i hi-fi opreme sa jedne strane i video uređaja sa druge, koji su video učinili dostupnim prosečnom "preraslom" konzumentu ploča, diskografija je preko noći postala relativno skupa i neinteresantna u odnosu na atraktivnu video novotariju.

Plus toga, evidentno je da je disko industrija hiperprodukcijom prezasitila tržište, spuštajući istovremeno i kvalitet muzike i kvalitet ploča, odnosno snimljenih kaseta. Više od 5000 novih naslova albuma, koliko je prošle godine objavljeno u SAD, bilo je muzički usmereno ka sređenoj generaciji diskofila, dakle ka potencijalnim kupcima koji su se još godinu-dve ranije evidentno opredelili prvenstveno za video (Udruženje muzičke industrije SAD pokazuje da je najveći pad prodaje ploča zabeležen upravo kod najkomercijalnijih muzičkih trendova, pri čemu valja istaći da se pod tim podrazumevaju razni pop/rock oblici po američkim shvatanjima).

Drugi parametar koji bez sumnje obara prodaju ploča jeste sve veća mogućnost kreativnog bavljenja i muzikom i videom.

Čudno je da još niko nije doveo u vezu nagli uzlet u prodaji kasetofona, magnetofona i miks pultova sa 4, 8 i 16 kanala, sa padom prodaje ploča.

Uvođenje kućnih kompjutera "Apple II" formata, sa nezamislivim sposobnostima, samo inicira individualno, kućno bavljenje kreativnim radom na polju audija i videa, makar i kao čistom zabavom.

Ta, nezasita težnja za kreativnim, dobrim delom leži i u osnovi kućnog presnimavanja, koje se doživljava kao čin autorskog delanja, sastavljanja originalnog audio (video) programa po sopstvenom ukusu.

Samo postojanje ovakve potrebe odaje i nezadovoljstvo diskofila onim što im diskografske kuće nude, ali nema znakova koji bi pokazivali da su disko kuće spremne da prihvate ovakvo objašnjenje i time priznaju sopstvene propuste.

Međutim, priznavala to diskografska industrija ili ne, tek činjenica je da brojevi prodatih kopija (u apsolutnom iznosu) najuspešnijih izdanja neprestano rastu, kao što je evidentno da broj takvih, mega seler naslova uglavnom stagnira, dok se kompletna produkcija povećava, odakle nedvosmisleno proizlazi da sve (ipak!) ovisi o kvalitetu muzičkog materijala koji diskografske kuće nude.

Potonje praktično određuje treći faktor koji je usporio rast diskografije: nedostatak jakih autorskih i izvođačkih ličnosti, kakve su u šezdesetim godinama bili Dylan, Beatlesi, Beach Boysi.

Ili, možda bi bilo tačnije reći, pogrešna izdavačka politika, koja je u trci za novcem izgubila osećaj za razlikovanje istinskih od lažnih potencijala, dakako, na štetu i pravih vrednosti i diskografskih kuća.

Doduše, ne treba smetnuti s uma fantastične tiraže "Thrillera" Michaela Jacksona ili "Glasina" Fleetwood Maca, koji (opet) samo potvrđuju da postoje "slučajevi" čiji uspeh ništa ne može da ugrozi, čak ni kućno presnimavanje.

Otuda je ključno pitanje koje diskografska industrija treba sama sebi da postavi (i da na njega pronađe odgovor), kako i zašto je prodato gotovo 30 miliona kopija "Thrillera"? Sve ostalo je minorno i sporedno.

Napisao: Ljubo Trifunović (Rock, 1984.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate






No comments:

Post a Comment