Mića Tomić u hit filmovima "Specijalno vaspitanje" i "Budimir Trajković" '77: Koja uloga mu je draža?

Oktobar 1977: Beograđani ga znaju kao čoveka na mopedu, a ranije na "vespi", koji se bez obzira na doba godine, i po kiši i po snegu, ne odvaja od svog malog vozila. 

Neustrašivo se njime probija kroz gradsku saobraćajnu gužvu, vešto se provlačeći između automobila, a vozači, koji se inače ljute na te nametljive mopediste i nekako se potcenjivački ponašaju prema njima, kad ugledaju njega, razvuku lice u osmeh i radosno kažu:

- Evo Miće Tomića!

On nikad nije bio glumac "u špicu", kako se to naziva, ali je svojim likovima, u pozorištu najpre, pa na televiziji i filmu, umeo da udahne dušu, da ih oboji ljudskim slabostima, da ih približi gledaocu, da diskretno podvuče onu komičnu osobinu koja u svakom čoveku tinja. 

Zato je ljudima bio i ostao drag, što je kapital koji stekne samo mali broj glumaca. Sudeći po tome, Mića Tomić je bogat čovek.

Sa godinama - a daleko je od toga da je mlad - sazrevao je kao vino, potvrđujući misao da za žene i glumce nikad nije kasno, da žene i glumci nikad nisu stari ...


Ne gluma, već igra



I evo ga, odista, usred mladosti! Iz večeri u veče dvojica mladih režisera, Dejan Karaklajić i Goran Marković, pokušavaju u beogradskim bioskopima da u broju gledalaca nadmaše jedan drugog. 

Svejedno da li će "Ljubavni žlvot Budimira Trajkovića" ili "Specijalno vaspitanje" na kraju odneti pobedu, možemo biti sigurni da je jednim dobrim delom, za to zaslužan i Mića Tomić.

U "Ljubavnom životu" sjajno tumači dobroćudnog dedu; u "Specijalnom vaspitanju" na sebi svojstven način igra pomalo izlapelog birokratu, upravnika doma za maloletne delikvente.

Koja mu je uloga draža, u koju je uložio više truda i srca?

- S mnogo više zanosa, elana i ambicija latio sam se lika u "Specijalnom vaspitanju" - kaže Mića Tomić. - Od njega sam mnogo više očekivao i kad sam gledao snimljeni materijal, pre nego što je film završen, dopadao mi se. A dedicu sam prihvatio sa krajnjom nonšalancijom, nekako neobavezno, prijalo mi je jednostavno da to radim. 

Sada, kad oba rezultata imam pred sobom, stvari su se izmenile. 

U "Specijalnom vaspitanju" kao da sam se sam oteo, kao da nisam umeo da nađem sebe i, mada mi se uloga upravnika svojevremeno mnogo više dopadala, moje simpatije polako su prešle na dedu. A i drugi tako kažu.

A možda je i jedna čisto psihološka okolnost doprinela da deda nadmaši upravnika. 

Dejanu Karaklajiću, koji je tražio glumce za svoj film, upravo je Goran Marković savetovao da ulogu dede poveri Mići Tomiću. 

"Premator je. Bojim se", zavrteo je glavom Karaklajić. 

"Ma, uzmi ga, kad ti kažem", navaljivao je Goran, "nećeš se pokajati".

Saznavši za ovu dilemu mladog Karaklajića, Mića Tomić kasnije, u ekipi, nikako nije mogao
da se otrese osećanja neke suvišnosti i nelagodnosti, jer teško je glumcu da nađe zajednički jezik s režiserom koji, angažujući ga, sve vreme misli da je učinio pogrešan potez.

- Tako sam - smeje se Mića Tomić - lovio sebe da prosto osvajam Dejana, da ga šarmiram, želeći da uverim prvenstveno njega da ja to mogu da igram. Jer ja iznad svega volim da igram, ne da glumim - da igram!

I sam proces stvaranja uticao je, verovatno, da ovaj film postane ovakav kakav je danas. Najpre nazvan "33 santimetra do sreće", bio je zamišljen sasvim drugačije, da bi u toku snimanja doživeo potpuni scenaristički zaokret. 

Već postavljene likove trebalo je sada transformisati prema novoj priči, prilagoditi ih novoj, drugačijoj poenti. Svi zajedno, režiser i glumci Ljubiša Samardžić, Milena Dravić, Mića Tomić, tražili su nova rešenja, dogovarali se, probali pojedine scene, obrtali i prevrtali. Tako se, na licu mesta rađao "Ljubavni život Budimira Trajkovića".

- Doprinos Ljubišin i Milenin filmu je nesumnjivo ogroman, oni su svojski pomogli režiseru - kaže Mića Tomić - ali, ima jedna stvar koja me je zadivila. Lukav i mudar je taj mladi Karaklajić. On je puštao nas glumce, a vodio nas je, zapravo, na način da mi toga nismo bili ni svesni, imali smo utisak da mi vodimo njega. Jer, drugačije radi glumac kad dobije zadatak, a drugačije kad ima iluziju da on sam kreira. Mislim da je u tome tajna uspeha ovog filma.

Desetine uloga ostale su za njim, pa ipak, Mića Tomić sasvim ozbiljno kaže da se i danas oseća kao početnik, "nekako uvek imam potrebu da počinjem iz početka, u onom pravom smislu reči". 

A kako je stvarno počeo - nije li to gotovo nepoznat podatak o ovom glumcu o kojem se i inače tako malo zna?


Počelo je s tacnom



Bilo je to nekako uoči samog rata, krajem 1940. ili čak početkom 1941. godine - sećanja su već izbledela - kad se student Mića Tomić spremao da s kolegama iz studentskog planinarskog društva krene na neki izlet. 

Mora da je bio neki nesporazum, jer na ugovoreno mesto, na beogradskoj železničkoj stanici, nije došao niko sem njega. Vrteo se peronom, čudeći se što nema planinara, kad se, odnekud, pojaviše studenti članovi glumačkog amaterskog društva. Poznavao ih je sve, delili su iste prostorije, i neko reče: 

"Evo ga Mića, mogao bi on da pođe".

Objasnili su mu. U Dobanovcima daju predstavu - "Sve će to narod pozlatiti" Laze Lazarevića - a glumac koji igra kelnera nije došao. Može li on da ga zameni?

"Šta treba da radim?" - pitao je Mića Tomić.

"Ništa naročito, samo da uneseš tacnu sa rakijskim čašicama, poslužiš goste, a posle, kad dođe brod, ti ih pokupiš. Ne treba da kažeš ni reč."

I, Mića je pošao, što da ne. Obukli su ga kao kelnera i kad je na njega došao red, izišao je s poslužavnikom na pozornicu. Tada se dogodio maler. Od umetničke treme, valjda, sapleo se na pozornici i prosuo rakiju. 

Publika je počela da se smejulji. Uzrujan, pohitao je da popravi stvar, ali su njegovi ušeprtljani pokreti bili toliko komični da se zaorio glasan kikot. 

Začudo, Mići se dopalo da mu se publika smeje! 

Zgrabivši svoju šansu obema rukama, počeo je da "predstavlja", da izvodi razne gegove i gluposti, na najveće očajanje ostalih glumaca iz komada, jer je ova priča Laze Lazarevića dušu dala da publici izmami suze.

Razume se, komad je doveden na ivicu propasti i Mića je posle dobio žestoku grdnju zbog svoje nametljivosti, ali je, istovremeno, primljen za stalnog člana trupe koji je nastavio da ide iz komada u komad... 

(Ilustrovana, 1977.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate