Dino Dvornik, jugoslovenska dance atrakcija: Kako je počela njegova saradnja sa Džibom i Rambom

Oktobar 1990: Rambo i Dino su se udružili. Po diskotekama trese, lupa, udara maxi singl "Jače manijače". Do Nove godine sledi Dvornikov drugi album koji je još uvek bez naslova. Umesto Rambovog kumstva predlažemo da se ploča zove "Ne tuci ženu kretenu". Stilski se uklapa.

Debi album Dina Dvornika mnogi su prihvatili s iskrenim oduševljenjem. Brojna disko publika dočekala je novu (jedinu?) jugoslovensku dance atrakciju frenetičnim ovacijama.

Nešto suzdržaniji nisu mogli a da ne priznaju produkcijske kvalitete njegove ploče, dok je nekolicina uglednih rock kritičara odlučno opovrgla mnoge pripisivane mu kvalitete ustvrdivši da je reč o nečemu sasvim drugom...

Ipak, medijska buka koja je pratila svaki Dvornikov korak nesumnjivo je ukazivala na rađanje muzičara sa kojim se, po svemu sudeći, mora nadalje računati. Ako iza njegove muzike i nije stajala čvrsta i iskrena filozofija ili rock’n’roll duša, onda je postojao bitan finansijski razlog za njegov medijski život.

Istina o Dvornikovoj stvarnoj vrednosti i značaju za naše muzičko podneblje verovatno je smeštena negde između svesrdnih pohvala i ljutitog osporavanja. Tumačenje njegove muzičke i životne filozofije, takođe, pretpostavlja umerenost koje kod nas ima sve manje...


Odrastanje



Zainteresovavši se za funk i dance muziku uopšte, Dino Dvornik je sa bratom Deanom početkom osamdesetih osnovao bend pod nazivom "Kineski zid". Nakon kratke karijere bend se raspao ostavljajući iza sebe jedan album (Suzy - 1983. god.) na kome je ostala zabeležena mladalačka opsednutost funkom i brojne, na trenutke napadne, tinejdžerske doskočice.

U tom vremenu nalaze se koreni Dvornikove zainteresovanosti za studijski rad:

"Kada smo prvi put ušli u studio hteli smo da odsviramo stvari iz jednog pokušaja. Nismo shvatali da se to može raditi i drugačije nego na probama. Jasno ti je koliko smo tada znali o produkciji. Bili smo jako mlada grupa koja je tek učila. Moj brat je sa svojih devetnaest godina bio najstariji. Tada smo zapravo, svi po malo bili producenti. Kasnije sam ja nastavio da radim u studiju. Strašno me je zanimao producentski rad, tako da sam radio i učio čak i na narodnjacima! Osnova svega bila je greška. Učio sam na greškama, kako na svojim tako i na tuđim. Vremenom sam shvatio da je ljudski faktor jako bitan. Težio sam ka tome da laiku serviram zvuk što bliži njegovom uhu, jer mnogo ljudi ne zna ni kako se sama muzika snima, a kamoli nešto više..."

Nepripremljeno jugoslovensko disko tržište nije moglo da prihvati mlade i neiskusne bendove koji nisu imali adekvatnu promociju i odnos prema stranim uzorima. Dino Dvornik nije imao ideju koja bi mogla da bude realizovana na čist rock'n'roll način, što će reći putem učestalih koncerata, trnovitog probijanja barijera po malim salama, komercijalno beznačajnim zaseocima i rock nekultivisanim krajevima, a sve to bez albuma iza sebe.

On nije stvarao muziku čija bi ideja nadvladala sve tehničke i tehnološke slabosti takve prezentacije. Dino Dvornik je sebe video pre svega kao izdanak zapadnog načina muzičko-propagandno-trgovinskog razmišljanja. Čovek-band je mora da sačeka neko vreme:

"Do pre jedno pet, šest godina dance muzika kod nas uopšte nije postojala. Ljudi su smatrali da postoji jugoslovenski i svetski rock'n'roll, što je besmislica. Postoji samo rock'n'roll. To nema nikakve veze sa državom. Svak razume muziku. Niko nije pokušavao da radi takvu muziku sve dok Oliver Mandić nije krenuo. Tu su još i neki izleti grupe Kim, Boban Petrović...

A, onda su došli novi klinci sa novom modom, novim načinom razmišljanja o muzici, o svemu. Osetio sam da ću imati svoju publiku. To je sve bilo dosta neobično. Ljudi iz Jugotona bili su skeptični kada sam im ponudio materijal. Štampali su jako mali tiraž, koji je planuo, pa su morali da ga dva puta doštampavaju."

Dvornikov solo rad je logičan muzički nastavak rada grupe Kineski zid. Naivni teenage tekstovi zamenjeni su nešto drugačije oblikovanim, ali idejno istim materijalom. Muzika je usled nedostataka toplog basa Deana Dvornika, te živih bubnjeva mnogo agresivnija. Prostornost koja je
vidna na snimcima Kineskog zida zamenjena je zvučnom zgusnutošću, sužavanjem panorame, a zreliji i snažniji Dvornikov glas je mnogo upečatljiviji. Zbog toga sam ga pitao da li je ta agresivnost smišljena ili spontana.

"Ja sam svoj materijal radio sa verovatno najboljom spravom koju sam tada mogao naći u Splitu. Želeo sam sve sam da uradim i mislim da je taj zvuk rezultat svesne odluke da se stvori agresivniji zvuk, ali i činjenice da kod nas ne postoji profesionalizam kakav je uobičajen na zapadu. Sa ljudima je jako teško raditi. Mnogo sam radio sa bandovima i shvatio da bih najbolje radio sam. Naučio sam da sviram nekoliko instrumenata i krenuo u posao."

Namesto devetnaestogodišnjeg Deana Dvornika koji je '83. napisao sve tekstove Kineskog zida, Dinu se '89. pridružio mnogo stariji Goran Kralj. On je unapredio pristup tekstu u onoj meri u kojoj je Dvornik promenio pristup produkciji i aranžmanima. Bio je to poslednji deo mozaika kome je bilo suđeno da uspe.

"Goran je od samog početka sa mnom u studiju. Osim toga, dobar mi je prijatelj i razumemo se. Zajedno stvaramo muziku i tekst. Goran je bio bubnjar u jednoj splitskoj grupi ("Hangar") tako da smo se jako dobro slagali. On je, dakle, pokušavao da prikaže moj život. Na primer, kad sam jednom prilikom bio ljut on je smislio:

"Baš sam ljut kad neko stane mi na krut".

Naravno, morali smo to malo da izmenimo pa je ispalo: "Baš sam ljut kad neko stane mi na put".

Sa Džibom je to drugačije. On je imao tekst još pre dve i po godine. Jednom prilikom odsvirao sam mu "Slona" na klaviru i on je uvideo da je metrika potpuno ista kao u njegovoj staroj heavy metal pesmi "Zašto praviš slona od mene", tako da mi je dao tekst. Ja sam bio oduševljen, ali on se plašio neuspeha pa me je zamolio da nikome ne govorim čiji je.

Zbog toga je na omotu albuma i potpisan Goran Kralj kao autor teksta..."


Reklama i ostalo



Dino Dvornik je čovek koji živi od muzike, koji je shvata kao ozbiljan posao kome ni početak ni kraj nije u muzičkom studiju. Svestan je prednosti propagandne mašinerije, značaja videa, izgleda muzičara, nastupa u javnosti.

"Ljudi kod nas još ne shvataju važnost reklame. Iako je muzika "kraljica umetnosti", pokušavam u svom radu da spojim i neke druge stvari. Pokušavam da spojim glumu, tj. teatar, modu i svu tehniku filmsku i muzičku. U muziku ne treba uvesti pet zgodnih i talentovanih momaka koji ne znaju kako da se obuku, ošišaju, kakve patike da nose jer su previše mladi. Potreban je tim ljudi, tim profesionalaca koji znaju svoj posao. Ja sad pokušavam upravo to. Tražim ljude koji će mi doneti gotove ideje, a ja ću samo birati. Želim da se bavim samo muzikom, a to ne mogu ako moram da mislim na omot, na spot, na hiljadu drugih stvari..."

U okviru takvog pristupa propagandi jeste i izdavanje njegovog novog maksi singla "Jače manijače" koji je jedan od retkih pokušaja te vrste u Jugoslaviji.

"Video sam da sam jako dobro prošao tokom ovih godinu i po dana po diskotekama. Zbog toga sam i odlučio da izdam maxi koji je namenjen gotovo isključivo diskotekama, a ne pilot singl koji se koristi na radio-stanicama. Odabrali smo veće jugoslovenske diskoteke i poslali im primerke maxi singla. Cilj nam je da informišemo publiku. Važno je da ljudi koji prate muziku, koji odlaze u diskoteke, koji se interesuju za nove stvari počnu da pričaju o mojim novim pesmama. To je najveća reklama! Da se pročuješ na takav način. Kasnije dolazi video-spot koji je namenjen još širem krugu ljudi, dobar šou program i ako je bend OK, ako je nastup dobar, onda ti nije potrebna nikakva druga reklama..."

Da bi propagandni krug bio zatvoren Dino je odlučio da sam organizuje snimanje promocionalnih video-spotova:

"Video koji trenutno radim je pokušaj kombinovanja kompjuterske animacije i super VHS snimka. Ja ću biti jedini živ, sve ostalo je animacija. Drugi video radim Beta sistemom koji je trenutno najsavršeniji sistem za snimanje spotova.

Prvi video počeo sam raditi pre trideset dana. Za pet sekundi materijala potrebno je četrdeset sati rada na kompjuterskoj animaciji što znači da će video biti gotov za tačno dvadeset dana. Strašno je bitna ta animacija pozadine. Ja prolazim i susrećem se sa ljudima koji su proizvod kompjutera, a to je strahovito teško uskladiti."

Maxi singl urađen je u saradnji sa Rambom Amadeusom. Otkud saradnja između ova dva muzičara?

"Rambo i ja smo se upoznali u Beogradu u jednoj diskoteci pre dve-tri godine. Ja sam za njega znao od pre, slušao sam neke njegove rane radove. Ideja koja je ležala iza toga jako mi se svidela. On je svoj novi album radio dole, kod mene - u studiju Vilović (Studio u kojem su snimljeni "Kineski zid" i "Dino Dvornik" - op. A. P.).

Rambo ima "opasne" tekstove sa snažnom porukom. Sve jako inteligentno povezuje. Imao sam nekih problema u vezi sa tekstovima za ovaj maxi i bilo je logično da zovnem Ramba koji mi je dao tekst "Jače manijače". "Biti sam" radio sam sa Džibom. Ja sam producirao obe numere dok je treća pesma na maxiju rađena sa Belanom iz Đavola, a producirao ju je Dragan Lukić u Splitu."

Najzad, preostaje još da nam kaže nešto o svom nedavnom boravku u Londonu:

"Obično kada ideš na malo veće putovanje pokušavaš da spojiš nekoliko stvari: i zezanje, i garderobu i posao. Najvažnije je da sam kontaktirao sa jednim menadžerom koji je, između ostalog, radio sa Terence Trent D'Arbyjem i Tears For Fears. Bio je nedavno u Jugoslaviji na koncertu Tine Turner. Tada je čuo i neke moje stvari koje su mu se jako dopale. Došao je kod mene kući i pitao me da li sam zainteresovan za snimanje kakvog maxi singla. Kada sam došao u London, doneo sam neke svoje stvari. Jako su mu se svidele "Jače manijače" i "Zmaja dah" što ne iznenađuje jer su produkcijski dosta bliske njima. Naravno, to bi sada trebalo preorijentisati na engleski jezik. Dogovorili smo se da u Zagrebu snimim još četiri potpuno nove stvari. Trenutno tražim Trooly studio, jer želim da snimim sve uživo - bez ritam mašina i svega ostalog..."

Na kraju razgovora Dino mi je rekao da mnogo nade polaže u svoj novi album. Kako reče "dugo ga radim jer ne želim da se zezam". Inače, izlazak albuma očekuje se krajem ove godine. Pri tome najavljuje bitnu promenu:

"Sada se ponovo vraćam bandu. Želim da radim sa živim ljudima, a ne sa mašinama. Radiću sa "Jet
set" bandom iz Zadra. Jako dobro sviraju tako da ćemo koncerte raditi skupa. Sa svirkom krećemo nešto pre Nove godine."

Najzad, Dino Dvornik je čovek koji tokom svoje karijere nije težio ka nečemu novom u odnosu na Jugoslaviju, već standardno kvalitetnom u odnosu na svet. Iz dečačke opčinjenosti funkom i dance muzikom uopšte, izrastao je muzičar ritma i geg teksta. Splitski momčić čija je opsesija bila "biti in", sada komponuje za one koji su danas "in", a odrednice koje je sebi postavio čine ga zanimljivom muzičkom pojavom za naše podneblje.

I kada govori o inostranstvu kao da na pameti ima rečenicu Mirka Ilića, jednog od mnogih koji su uspeli u "svetu":

"Ovde (u Njujorku), niko od vas ne traži da budete genijalni, već samo da zadovoljavate izvesne norme..."

Baš zbog toga šešir iz koga Dvornik pokušava da izvuče novo iznenađenje i ne mora biti sasvim prazan...

Napisao: Aleksandar Prstojević (Pop rock, 1990.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment