Helikopteri nadleću narod... Milion, dva, tri... Gde je taj kompjuter koji može da izbroji ove ljude...

Dan pre, dvadeset i sedmi jun 1989: Dobro jutro, Kosovo! Dobro jutro, Gazi Mestan! Dobro jutro, Gračanice.

Vreme i prostor večita deca. Samo je čoveku suđeno da odraste. I zato, 15.(28) juna 1389. ovde turske zurle i timpani, sukobljena dva naroda, dve vere i Lazar i Murat. Car i sultan. Po jednima na turskoj strani sedamdeset, po drugima sto sedamdeset, po trećima pedeset hiljada vojnika. Na srpskoj samo pet stotina, dvadeset pet ili trideset i pet hiljada.

"I sve ovo rečeno, svrši se leta 6897, indikta 12, meseca juna 15. dan, u utorak, a čas je bio 6. ili sedmi, ne znam. Bog zna ..." Letopisac, urezuje u spomen.

Kampo Merulo, po Latinima, Kampo Cassovino po Frančesku Sansovinu, po Ugrima-Rigomezev. Danas, polje Kosovo. Jer, sada je 1989. Jun mesec i na Gazi Mestanu pao je prvi snop "pšenice belice". 

Umesto čadora, šator do šatora. Sve same vesele boje. Spomenik kosovskim junacima, otet vremenu. Na proplanku ispod njega, odakle se vidi sve polje - svečana tribina. Veliki amblem: šesto godina kosovske bitke u crveno-belo zlatnoj boji, dominira scenom. 

S desne strane "skulptura" - buket crvenih božura. Govornica. Odavde će kosovskom junaštvu posvećenu reč da uputi predsednik Predsedništva SR Srbije Slobodan Milošević.

Stotine ljudi u Gračanici i na Gazi Mestanu, pokušava da proširi prostor. Organizatori najavljuju milion gostiju. Trideset i šest hektara pod travom i strništem. Samo u Prištini, kao da niko ne dolazi. Tek po koja metla, tek po koji plakat i narod koji, u manjem, ali u dovoljnom broju šeta glavnom ulicom. Priština tako postaje samo tranzitno mesto. Most je Gračanica - Gazi Mestan.

Pod žalosnom vrbom, u parku, pred Domom JNA, ovde upoznajem starog Sejdiu Sadea, iz Bulevara Lenjina u Prištini. Albanac. Baš to. Danima tražim albansku porodicu koja će da primi goste. Ima četvoricu braće i svi zajedno osamdeset dvočlanu familiju. Sejdiji stigli gosti iz Danilovgrada. Drugovi iz rata poslednjeg. S njima, u jednom šinjelu, prošao kaže, od Prištine do Trsta i ne može da oprosti, što su "velikaši" zavadili decu.

Dobro jutro Kosovo.

U Miloševu porodica Bajčetić. Stari Ilija, njegova žena Perka, sin Zoran, snaha Lana i unuke Jelena i Marija, otvorili kapiju. Stižu im Bajčetići i Babići iz Bileće i Beograda. Pupovci iz Like, Subotice. U ružičnjaku, Ilija za veliku jabuku vezao ljuljašku da na detinjstvo podseti bratanicu Jovanku, udatu Rafajlović. 

Da je bilo sreće na Kosovu i ona bi sa svojom porodicom dočekivala goste. Ovako, stigla je iz Beograda, gde su se njeni iselili. 

Još stoji stari dud pred kućom, koju su prodali. Tu se nekad ljuljala s bratom Božidarom. Ljuljaška koju je vezao Ilija Bajčetić za njenu kćerku Milicu i sina Dragomira, više je od uspomene na Kosovo. Gostiće se, kažu, celu nedelju.

"A ko se nadao ovakvoj proslavi i da mi dočekujemo goste", kaže Ilija.

U "malenoj" Banjskoj Strahinjića Bana, Dragutin i Ognjena Jakšiš, što žive uz samu kulu ovog junaka i letnjikovac kralja Milutina, spremili đakonije.

U kosmičkoj lepoti ovog kraja, gde je sve nalik kamenom cvetu, desetine praznih kuća. "Otišli domaćini", kaže Dragutin Jakšić, "ostala ognjišta. Ma ko da vam proda. Dođite, otvorite vrata i sve je vaše". 

"Otišli ljudi" - kaže Ognjena Jakšić. Možda njihova deca i ne znaju da ovde imaju kuće, dedovinu.

Cela Banjska čeka goste. I Orlovac, Sočanica, Leposavić, i dalje Lazarevo, Prilužje, Jugovići, Jug Bogdan, Obilić. 

Milena Zlatković, Milovan Milovanović, Ljubisav Vukajlović, Savka Milošević ... Javite, čekamo goste da slavimo zajedno.

"Netko beše Strahinjiću Bane, beše Bane iz malene Banjske"...

Prozori davno obrisani. Vidi se sve. A pšenični klas, bulke i ruže za rever. Neko kaže doći će milion ljudi. Neko kaže dva. Prvi su već stigli.

Dobro jutro, Kosovo!


Na sam dan, zora 28. juna 1989... 



Narod stiže na Kosovo. Dobro jutro, Kosovo. Dobro jutro Gračanice. Dobro jutro Gazi Mestan.

Ni milion, ni milion i po, ni dva. Možda tri. Možda četiri miliona. Ni kosovske vitezove, niko nije mogao da prebroji. Samo je nikao božur i osvanula Kosovka devojka. 

Evo i potomka Orlovića Pavla. Doktor opšte medicine Radoslav Orlović iz Gornjeg Strmca, direktor Medicinskog centra u Titovoj Mitrovici. Orlović Pavle imao svoje bojište. Dr Radoslav ima svoj veliki zadatak. I jedan i drugi junaci svog vremena.

Stvarno, gde je taj kompjuter koji može da izbroji ove ljude na Gazi Mestanu.

U Gračanici. Na putu od Gračanice do Gazi Mestana. Crkva daje liturgiju. Zvone zvona. Teku pojanja. TV kamere beleže sve. Njegova svetost, patrijarh German s gostima.

Dobro jutro, Kosovo. Dobro jutro Gračanice. Halo, svete, ovde Gazi Mestan. 

Ljudi obukli svečana odela. Decu za ruke vode. Nazdravljaju. Ko bi rekao da je ovaj narod u krizi! Dragana Damjanović, učenica iz Beograda, kao da je sad izašla iz "Voga". 

"Došla sam 'Putnikom'. Četrdeset pet miliona. Ostajem tri dana. Od sad ću stalno da dolazim". 

Violeta Andrejević mi na rever stavlja kosovski božur od svile.

Jedan cvet - milion. 

I Violeta iz Prištine po poslednjoj modi. Evo, Desanke Maksimović. Pesnička mašina, "kraljica poezije", s belim šeširom. 

"Neću da govorim za novine. Hoću da budem danas kao seljanke". 

Obrad Savić iz Robaja, pošta Rajković, u zelenoj - Karađorđe anteriji. Štikovane čarape, oputom pleteni opanci, nekoliko stotina miliona platio odelo. Za ovaj dan. I on bi mogao u neki modni bazar. Ljubomir Majić iz Zajače obučen po prvoj narodnoj modi. Samo nema šajkaču.

"Nisam je stavio, jer smo se u mom mestu tako dogovorili. Lako je kapu staviti, ali je najvažnije kakva ti je glava. Neki naši ljudi su rekli: Nećemo kape, da neko ne pomisli da je propaganda. I, eto, dođoh na Kosovo gologlav." 

Najmlađi s šajkačom, bez onih suvišnih kićenja, koja nekad toliko mogu da pokvare ovu kapu, da čoveku zasmeta, bio je mali Vlastimir Stojanović iz Crkvene Vodice kod Obilića. Tek mu dve godine. A dovela ga baka Roksanda, da Stojanovići ostanu postojano na Kosovu.

Gradimir Marinković je frizer za dame u Čikagu. Rodom iz Kruševca. Doneo kameru. Snima za televiziju i naše iseljenike. 

"Prvi put sam ovde. Ali ću odsad svake godine da dolazim. Danas je ovde počelo da nikad ne prestane."

Gradimir je iz rodnog Kruševca, poneće list vinove loze. Njegova supruga Marina spremiće sarmice s kiselim mlekom, umesiti kolače i pozvati goste. Da gledaju i plaču kako je bilo na Gazi Mestanu, u Gračanici. Na Kosovu.

Od sreće da plaču.

Dobro jutro, Kosovo.

Podne na Gazi Mestanu. Zlatna tačka istorije sveta. Novinari svetskih agencija u Pres centru ponavljaju: "Halo, Madrid", "Halo, Tokio", "Halo, London", "Halo, Njujork"... Halo, Halo. Ovde Gazi Mestan. Ovde Kosovo. Šest vekova od kosovske bitke.

Helikopteri nadleću narod. Gde je taj kompjuter koji može da izbroji ove ljude!

Sleće i helikopter koji svi željno očekuju. Izlazi Slobodan Milošević. Aplauz. Frenetični aplauz. Jedna žena se krsti. 

"Zašto je važno moje ime. Važno je da je stigao". 

Stižu i drugi rukovodioci. Aplauzi, aplauzi. Obezbeđenje na mukama. Čini se da malo preteruju. Ovo je narod koji voli. Svi albanski nacionalisti u ovom času su daleko. Mnogi su, kažu, otišli i iz Prištine. Protest.

Sve počinje na vreme. I himna "Hej, Sloveni", i govor Slobodana Miloševića. "Živeo, živeo", "Slobo, Slobodo". Aplauzi, aplauzi. Pesma ... Sunce na Gazi Mestanu. Celo. Samo narod ne može sav. Kažu milion i po ostao na putu od Gračanice prema Gazi Mestanu.

Žeđ, znoj, ali narod stoji. "Svaka čast narodu", kaže inspektor SUP-a Niš Tomislav Mitić. I doktor Hranimir Kostić, rukovodilac Civilne bolnice Niš odaje narodu priznanje. 

"Osim blagih sunčanica i sitnih povreda, ništa drugo. Narod je sebe kao sat navio na zdravlje", kaže lekar.

Pet popodne. Evo i onih koji su tek stigli pred svečanu tribinu. "Ne mari, što je sve završeno. Došli smo da se poklonimo senima kosovskih vitezova i da vidimo mesto gde je bilo toliko ljudi kojima je govorio Milošević, kažu Tomislav Dragutinović iz Orahovca kod Kotora, Dušanka Radulović iz Sjenice, Mila Štaka iz Sarajeva, Raspopovići iz okoline Danilovgrada, Obrad Pavlović, Pero Pelkić ...

Stotine, hiljade, kažu milion i po njih koji su stigli, tek kad su oni koji su bili na Gazi Mestanu otišli. Boje se da milicioneri koji su zaustavili njihove autobuse na raskrsnici u Lapljem Selu, nisu to učinili namerno. Da je to bila diverzija, kažu.

Spušta se noć. Gazi Mestan još nije sam.

Dobro jutro, Kosovo.


Dan posle, 29. jun 1989...



Četvrtak. Jutro na Gazi Mestanu. Juče je ovde bilo, tri miliona ljudi, kažu. Neki misle - dva. Neki čak - četiri. Samo "Rilindja" piše - "između šesto hiljada i jednog miliona".

Gde je taj kompjuter koji može da izbroji ovaj narod. Ove ljude! Moderno vreme, moderan svet. Titov narod slavi svoju istoriju. Hrabre kosovske zatočnike, prethodnike Save Kovačevića, Šolaje, Sutjeske, Neretve. Ne prethodnike po naciji i religiji, po mestu rođenja, već po hrabrosti i požrtvovanosti. 

Nije proslava na Gazi Mestanu srbovanje, popovanje, kađenje i bosiljak. To je samo daleko putovanje do izvora.

Na Gazi Mestan, dan posle stižu autobusi, automobili. Stižu ljudi iz svih krajeva Jugoslavije. Iz sveta. TV prenos, štampa, usmena priča, novi poziv za dolazak.

Evo i vojnika kasarne "Josip Broz Tito" u Prištini. Skidaju klupe, na kojima su sedele zvanice.

"Lepše je graditi, nego rušiti", kažu. Anes Bjelak iz Prijedora, već pisao devojci Veri kako je juče ovde bilo. Goran Jovan iz Pančeva pozdravlja suprugu Tatjanu i kćerku Suzanu za njen prvi rođendan.

Jovica Bulić, RO "Interprojekt" Beograd, šef je montaže i demontaže tribine. Priča nam da će buket crvenih božura s bine na kojoj je govorio Slobodan Milošević pokloniti kasarni "Maršal Tito". 

Amblem šeststo godina kosovske bitke, ponuđen gradu Prištini. Ako ne bude interesovanja, i njega će dobiti vojnici. 

"Kad umemo da čuvamo ljude, što ne bismo umeli i znamenje", kaže starešina ove kasarne Dragan Antić.

Još samo nekoliko minuta i odnose govornicu, sa koje se narodu i istoriji obratio Slobodan Milošević. Fotograf samo škljoca. Narod se slika na ovom mestu. Ne pita koliko slika košta. Još samo minut. Minut samo i ostaje spomenik kosovskim junacima. Nema ruke koja može da izbriše ni ono što se zbilo u utorak (15)28. juna 1389. godine. 

Ni ono što se juče ovde dogodilo, u sredu 28. juna 1989.

Dobro jutro, Kosovo. Dobro jutro, Gračanice. Dobro jutro, Gazi Mestan.

Baš dobro što je ovog leta ovde cvetao božur od stiropora. I samo za uspomenu.

Napisala: Gordana Brajović (Praktična žena, 1989.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment