Dr Saša Božović, sećanje na Sutjesku '43 (1/2): Avioni nas tuku neprestano, od juče, od prekjuče...

U sanitetu Druge proleterske, 1943: Krajem Četvrte neprijateljske ofanzive, saopšteno mi je da se javim dr Vojislavu Duliću, načelniku saniteta Druge proleterske divizije. Istovremeno mi je saopšteno da ću biti upravnik bolnice te divizije.

Od tada se moje kretanje i rad vezuje sa radom dr Dulića.

U prvo vreme bila sam sa grupom ranjenika i bolesnika koje sam ustvari stručno vodila potpuno...

...ali ne mogu da se setim da li je to bila baš formacijom predviđena bolnica Druge proleterske divizije, jer su ranjenici i bolesnici pristizali sa svih strana i priključivali se bolnici a da nisu bili ispitivani iz koje su jedinice i da li pripadaju bolnici ove divizije.

Uostalom, moje shvatanje i rad bili su takvi da sam svakog ranjenika koji je došao ili kojega sam susretala u ofanzivama primala u bolnicu koju sam vodila.

Jednog dana, ne znam datum i mesto - znam samo da je bilo pre nego što je drug Tito ranjen - dr Dulić mi je saopštio da ću se kretati s njim i povukao me sebi. Istovremeno sam saznala od njega da će teške ranjenike preuzeti uz posebnu negu i smeštaj specijalno rukovodstvo određeno od Centralnog komiteta.

Dr Dulić je bio retko dobar drug i delovao blagorodno i toplo. Neposredno pre ovih događaja izgubila sam jedinče dete. U teškoj, hladnoj i vlažnoj noći mala mi je promrzla. Ručice su joj natekle tako da se prstići, zgrčeni, nisu mogli odvojiti. Bila sam prestrašena da će ostati bez obe šačice.

U tom momentu nisam ni pretpostavljala da me može i mnogo gore od toga snaći. Dobila je temperaturu, bila u bunilu i kod Šćita umrla, gde sam je i ostavila. Sve je išlo tako brzo, i za mene tako potresno, da se nisam umela snaći.

Iako sam od prvog dana stupanja u partizane strahovala da ću, pod teškim okolnostima i za nas odrasle, izgubiti dete, ipak sam njenu smrt doživljavala vrlo bolno. Drugovi su me tešili, molili da ne plačem i ne demorališem ranjenike. Držala sam se. Danju sam radila i pušila (tada sam propušila), a noću tiho jecala i davala oduške bolu.

Dr Dulić je to znao. Obično smo zajedno bili, pa je njegovom oku i velikom srcu bilo žao da gleda patnje druga. Tešio me je. Govorio je o svom ostavljenom sinu i ženi. Nije imao nikakvih vesti. Nije o njima ništa znao.


Susrećem druga Tita... 



Dani su prolazili. Sedeli smo tako jednom pored velike vatre, partizanske vatre, koja u vlažnoj i hladnoj atmosferi privuče sve oko sebe. Sedela sam na jednom prevrnutom brvnu. Dr Dulić je nešto zapisivao. Izvadila sam dnevnik koji sam vodila do Šćita. Trebalo je da ga nastavim.

Moja Dolores, rođena u logoru u Albaniji. Iz logora - u naručju maminom - u partizane. Nošena i namučena godinu i po dana. Trebalo je sada napisati "umrla" - a to nisam mogla ...

Dr Saša Božović, 1946. godine
Bacila sam dnevnik u vatru.

Noć je. Plamen liže listove koji se sami polako grče i prevrću. Ja sedim i gledam u vatru dok se suze slivaju niz lice. Dulić me zagrli i opsova Nemce. Okolo vatre drugovi dremaju na rukama. Poneko se digne da ubaci nove balvane u vatru, a zatim ponovo seda i greje se. Nikada više neću pisati dnevnik. I nisam pisala.

Sa štabom Druge proleterske divizije često sam viđala i drugove iz Vrhovnog štaba. Tako sam imala prilike da vidim i kad je drug Tito ranjen. Od rana jutra kolona se neprestano kreće. Susrećemo se, prestižemo, sustižemo. Na svakome umor, krajnja iznurenost. Susrećemo drugove iz raznih jedinica, i Bosance i Srbijance, Crnogorce. Promičemo kroz šumu.

Susrećem druga Tita. Ide peške i ima štap u ruci o koji se oslanja. Sigurno je konja dao ranjenicima. To smo već više puta videli. I drug Tito i drug Marko, najviše naše rukovodstvo, ako je ranjenik u pitanju, daju sve što imaju ranjenom drugu.

Žao mi je, umorno izgleda, mršav, sa urezanim borama na čelu. Pa ipak, hod mu je oštar i kreće se življe no drugi. Penjemo se uzvišicom kroz gustu šumu. Gubim iz vida druga Tita. Drugovi prepričavaju svaki detalj o njemu kada ga vide. Pa i ja pričam. Sam se kreće, bez pratnje. Nisam primetila u blizini nikoga od drugova iz štaba. Izgleda zabrinut...

Idemo dalje, umorni zastajemo, drugi drugovi prolaze, prolaze. Odeća slaba, obuća još slabija, izmoreni i neispavani. Ali u svemu opet vlada neka čudna borbena atmosfera. Atmosfera - da smo mi u pravu, da ćemo jednoga dana pobediti. Čak se čuju i šale, dobacivanja na račun drugova, na račun neprijatelja. Pominjemo reči druga Miše Pavićevića "Vičimo sad: bolje rat nego pakt!"

Idu borci s puškama, rančevima, manji i veći. Ponekom na ramenu štrči puškomitraljez. Gaze, idu, nose... Opet susrećem druga Tita. Nije sam: nešto razgovaraju i idu stazom pored nas. Sklonim se malo ustranu, a zatim polako krenemo i mi. Nisam primetila kada smo ga ponovo mimoišli. Sunce probija ponegde kroz gustu zelenu šumu iz koje se jedva nebo sagledava. Nije onako hladno i vlažno kao što je noćas i uzoru bilo.

Otkravili smo se pa i razgovorniji postali. Idemo uskom stazom, vijugavom, koja se probija između samog drveća. Zemlja meka i trošna, pod nogama nekako topla, pa je čoveku prijatno kad se odroni i noga utone u nju. Imam utisak da se ogrejem kad god mi noga zaroni.

Avioni nas tuku neprestano. Tako od rane zore, od juče, od prekjuče ... Čini mi se celi vek.

Razmišljam kako precizno prate ovu usku putanju, koja se ne može videti iz aviona, jer je šuma gusta i natkrilila sve. Mi idemo razređeni, u velikom razmaku, jer je neko tako preneo, naredio. Tuku nas i topovi. Svakog časa grune granata ili ispred ili iza nas. I oni tuku stazu. Nisam znala da je artiljerija tako precizna. Skoro svaki pogodak prosto iskida i polomi drveće i lišće na samoj stazi kojom mi prolazimo.

Gde udari granata zabeli se ogolićeno, polomljeno i osakaćeno drvo. U onoj tami šume prosto zablista sveže belo stablo koje je do pre jedne sekunde zeleno i pravo prkosilo vinuto put neba. Pretrčavamo od drveta do drveta. Sačekamo da granata opali, pa između dva pucnja pretrčavamo. Uvek sagnem glavu uza sam vrat, jer imam utisak kad zafijuče granata da će mi odneti glavu.

Silazimo lagano prema putu koji nas vodi. Malo više nas Vrhovni štab. Ne vidim nikoga poznatog, ali znam da su oni tu. Evo opet bombardera. Baš nam ne daju oko da otvorimo.

Prolomi se sve i zemlja uskoleba. Bila sam zatrpana zemljom delimično, često ne umem da se snađem i shvatim šta to bi. Nisam ni čula fijuk bombe.

Nešto toplo se razliva po meni. Ranjena sam - mislim. Dižem se prilično uzbuđena. Noge mi klecaju i drhte. Moj konj, isto zatrpan zemljom, izdiše. Sav je ranjav.

Iz njega se krv razlila po meni, to je ono toplo što sam osetila, jer ja nisam ranjena. S druge strane bolničarka Dragica - Dalmatinka leži na zemlji bleda kao smrt. Pritrčim joj ...

"Ranjena sam, doktorice, u trbuh." Uplašeno izgovara "u trbuh". Kako i ne bi bila uplašena? Mlada je, vrlo mlada, a toliko puta je čula od nas lekara šta znači trbušna povreda, a pogotovu u ovakvoj situaciji. Previjam je i tešim. Pričam nešto, a i sama ne verujem u istinu. Ona me drži za ruku prvo čvrsto, zatim joj ruka labavi. Vrlo brzo je izdahnula.


Vadi iz džepa mali zavoj, sav izlepljen i požuteo...



Pogledam naviše prema stazi gde je bio Vrhovni štab i vidim gužvu. Pretrnem. Pošla bih gore, ali ne mogu. U nogama nešto teško kao olovo, kao da sam prikovana. Ne znam šta mislim, ali očekujem nešto veliko, strašno. Znam da je tu negde i drug Tito. Istovremeno ugledam ga. Samo glavu. Malo namršten i bled. Živ je.

Okuražih se i pođoh prema njima. Drugovi se razmakoše i vidim drugu Titu ruka maramom obavijena. Zastala sam, a jedan nepoznati drug mi priđe i kaže mi: "Ranjen je samo u ruku. Dobro smo prošli. Ima i mrtvih." Ostala sam stojeći i gledala prilično uzbuđena dok su se iznad nas i dalje nadvijali avioni, zvrjali, kružili i tražili nove ciljeve.

Dr Dulić nešto živo priča sa dr Mikićem. Uspostavlja se nekako ponovo red. Promiču borci, nailazi pored mene i dr Dulić. Objašnjava mi kakva je rana. Nema preloma i on podvlači da smo dobro prošli, kako je moglo biti. "Kao da su znali da je baš tu drug Tito, tako su gađali", dodaje Dulić i psuje Nemce.

Čini mi se da i pored zujanja bombardera vlada neka čudna tišina. Nema dovikivanja niti šale, svi smo ozbiljni i potišteni. Pogledima se razumevamo. Ko god prođe i koga god susretnemo zna da je Tito ranjen. Pripaljujemo ko ima, pušimo i dajemo dalje drugu da povuče bar jedan dim. Povremeno se čuje da neko opsuje Nemce ili da doda već ne znam po koji put "pa ipak dobro smo prošli".

Svi razgovori i sve misli, čini mi se, svode se na jedno iako se uvek i ne izgovara ime Titovo. Jedan drug, majušan rastom i vrlo slabo obučen, s puškom o ramenu, vezanom zaprljanim užetom u nekoliko čvorova, prolazi i namah se vrati. Pita jesam li doktor. Vadi iz džepa mali zavoj, sav izlepljen i požuteo, ko zna otkad ga čuva. Primam zavoj sa ubeđenjem da ga shvatam šta želi da kaže.

Objasnih mu da je Tito ranjen u ruku i da će dobro proći. Gledao me je malo pravo u oči, a zatim hitro pošao u kolonu. Zavoj je u to vreme bio dragocen. Mnogi su grčevito čuvali po jedan zavoj uza se, jer smo to i savetovali. Ovaj borac je svoj zavoj dao, jer je čuo da je Tito ranjen. Čuvala sam dugo taj zavoj i sećala se malešnog vojnika sa namrštenim licem i spontanim plemenitim gestom. Divni su naši ljudi i mali i veliki.

Odmičem i ja polako. Noge su mi užasno teške i umorne. Izubijala me zemlja pri padu. Ali tek što sam pošla, morala sam ponova stati. Muka mi je, sedam na jedno oboreno drvo, obuzima me strah. Prvi put rađa mi se misao: možemo nepobediti, možemo izgubiti rat. Dotle me je u svim i najtežim momentima uvek držala neka čudna vera u pobedu. Ništa me nije moglo pokolebati, ni glad, ni krv, ni gubitak deteta, ni Jablanica, a sad?

Srušena sam i osećam se nemoćnom i nekako sitnom, slabom. Prvi put osećam strah od neuspeha. Sva sam okupirana mislima o ovome. Utom nailazi drug Miladin. Ide pored konja. Pun je vedrine i na sav glas viče: "Sašo, druže" ...

Vadi mi iz neke torbičice koja mu visi o konju jedan komad suvih ovčijih rebara. Kaže mi da zna da sam gladna, a on to ima nekako sačuvano. Sebi ne ostavlja ništa. Možda sam mu ostavila bedan, jako bedan utisak, možda je mislio da sam pregladnela. A ja nisam osećala glad iako sam se praktično hranom jedva održavala.

Ode vedri Miladin, pratim njegov nasmejani dobri lik i ponovo tonem u misli i strah da se nećemo izvući. Nailaze i drugi drugovi, bledi, ispijeni, tek izvučeni od tifusa, neveseli. Pozdravljaju se u prolazu, neki malo zastanu, izmenjamo reč-dve. Ali prođe pokoji drug tako vedar i pun života, prođe kao Miladin i dušu razvedri, a snagu povrati.

Osećala sam da mi treba snage. Tako je dobro osećati se sigurnim, pa makar sve praštalo oko nas, i topovi i bombe i avioni. Gde je moj komesar da me ubeđuje, da nam drži sastanke ... Ja hoću i tražim sigurnost na koju sam naučila, mada se događaji bola nižu jedan za drugim i ne štede dušu koja duboko preživljuje i pati.

Promiču borci. Poneki rukovodilac. Polako odmiče i grupa sa drugom Titom.

Čujem, prepričava se da je komandant Vako Đurović izvršio samoubistvo. Bio je teško ranjen u nogu. Prelom. Stavili ga na nosila, a on se ubio - kažu da ne muči druge i ne opterećuje ionako tešku situaciju. (Vako Đurović je umro od rana. - Prim. red.) Stvarno, u ovo vreme više je čovek strepio za noge, nego za glavu i ja često mislim na svoje noge. Imam patološki strah da očuvam zdrave noge.

Istoga dana, malo dalje, sakrili smo se u jednu plitku pećinu od bombardera. Ja sam unutra sakrila noge, a glava je ostala napolju da viri, jer cela nisam mogla stati. Imala sam strah za te noge i stvarno 1943. godine posle Pete ofanzive ranjena sam teško kroz obe noge. Pratim iz pećinice pogledom bombardere. To su "Štuke". Jedna za drugom se spuštaju u nizu kao jato ptica i tuku li tuku.

Srećom, ovde nije niko stradao. Ali tek što smo pošli, čujem da je dr Olga Dedijer ranjena. Teško mi je. Mnogo događaja za jedan dan.

Silazimo ka nekoj uvali, nailazim pored jedne stene na Martu Popivodu. Leži na zemlji, ranjena je u nogu. Bleda, usplahirena. Mlada, jako mlada za sve što trpi. Skoro je izgubila dete, prebolela težak tifus, a sad još i ranjena. Jadna Marta! Ulivala mi je duboki bol.

Previjam je i prenosim misli na svoje dete koje sam ukopala kod Šćita. Marta me uvek, pa i danas, živo podseti na ovaj bol. I njen je bol veliki. A ona je tako mlada, neiskusna - pravo dete. Bolne oči Martine, specijalne krupne svetle oči dugo su me pratile. "Štuke" ne daju mira, tuku li tuku. S druge strane uvale Dalmatinci lože vatru. Dim se izvija kroz zelenu šumu. Neko grmi i komanduje "gasi". Vatra se ne gasi, a dim se prkosno diže i plavi iznad šume. S naše strane pripuca neko u pravcu vatre. Pogasiše Dalmatinci ...


Mrak, vlaga, planina, a biti sam



Sutjesku sam prešla negde između 5. i 10 juna.

Uoči prelaska Sutjeske pošla sam sa dr Dulićem i grupom lakših ranjenika. Pokret. Nisam pitala kuda i ko izdaje naređenje. Sigurno neko ko je napred. Svi se dižu i kreću, pa i ja. Umorna sam toliko da mi svaka kost i svaki mišić smeta. Idem, a čini mi se ne odmičemo. Počinje noć. Strašno mi se spava. Jedva držim kapke. Noću sam se uopšte teško orijentisala, a ovako pospana pogotovo.

To nije bila samo moja slabost. Posle V ofanzive videla sam dr Bauma koji je svom konju vezivao na rep veliki papir i pričao mi da se noću orijentisao na taj način što je išao za konjem i gledao u papir koji belasa ili šušti.

Prolazimo kroz neko šiblje koje svaki čas ošine po licu jer ga onaj ispred nas opusti. Vlažno je pa, kad udari, opeče. Noge šljapkaju. Kaljavo i neravno tle s kamenjem koje štrči. Potkovane čizme čas mi kliznu levo, čas desno. Otisnem se često i padnem. Spava mi se. Kad padnem sednem na zemlju, prosto bih se zalepila da na njoj ostanem. I u hodu spavam. Osećam da mi je hodanje isprekidano snom.

Koliko dugo taj san traje ne znam. Samo se s vremena na vreme trgnem i brzo hvatam vezu. Veza je šum i bat nogu, laki žamor ili zveckanje komorom. Ali jednom kad sam se trgla iz ovog kratkog hodajućeg sna nije bilo veze. Okreni levo, napred, zovi - nikog. Izgubila sam se.

Brzo požurih napred onako kako sam se umela nasumce orijentisati, a da li je to bilo napred ni danas ne znam. Puta nema. Probijam se onako kako mi šiblje dozvoljava. Vlaga. Tama. Bez puta, bez veze. Imala sam želju samo da žurim negde i žurila sam. Razgrtala šiblje, gazila blato i probijala se. Bilo mi je neprijatno, užasno neprijatno, mada sam znala - čim se razdani uhvatiću vezu.

Svi smo, uglavnom, negde na tom terenu, a odmiče se sporo i po danu, a kamoli po noći. Ali sad? Sad je ipak neprijatno. Mrak, vlaga, planina, a biti sam. Učinilo mi se da čuh žamor. Okrenem desno i stvarno ubrzo izbijem na grupice ljudi. Posedali, zgrčeni, neko ogrnut, neko oko male vatrice.

Priđem. Dalmatinci. Koja je to jedinica? Kažu mi da su to delovi bolnice. Rešim da ostanem kod njih do zore. Kišica rominja, ona sitna, dosadna i čini mi se vlažnija no sve kiše. Hladno mi je i pribijem se uz jednu grupicu pred kojom tinja vatra. Brzo su saznali da sam doktor i došli da me zovu da vidim jednog druga i ukažem pomoć, jer se s njim već dugo muče.

Dignem se i na tridesetak metara od ovih vidim sledeću sliku. Nešto veća vatrica od prve (nije se smelo ložiti), ali tako bedna da se ni jaje na njoj ne bi moglo skuvati. Pa ipak, takva kakva je, privukla je oko sebe desetak drugova koji su je opkolili i greju se. Dva druga drže za ruke jednog borca u žandarmskoj uniformi bez znakova. Ovaj se otima i stalno vuče prema vatri. Jedva ga drugovi savlađuju, jer je prilično razvijen i snažan.

Objasniše mi da je tifusar, a oni oko njega - preboleli tifusari. Ovaj siromah cvokoće belim, krupnim zubima, kezi se, grči i vuče da legne na vatru. Zima mu je. Pogledam: sav garav po prsima. Kažu, prevario ih nekoliko puta pa skočio i legao grudima posred vatre. Vidim: i lice mu zajapureno, crveno. Rekoše mu da je došao doktor. Pogleda me, umiri se, a zubi i dalje cvokoću.

Rekoh da mu puste ruke. Očigledno se obradovao doktoru i verovao u pomoć jer mi je uputio i bolan i pun vere pogled. Priđoh mu. Pomilovah po glavi, jer ništa nisam imala od lekova. Rekoh da mu stave ranac pod glavu, a njega zamolih da legne. Okrenu se licem vatri i zaspa. Zagrnuh mu šinjel da ga malo bolje uvijem i sedoh pored njega.

Rominja kiša. Vatrica više dimi nego što greje. Mi uglavnom ćutimo i dremamo. Tek što se prvo svitanje nazre kroz šipražje i vlagu, zagrme "gasi vatru" - "pokret"! Mislim po glasu da je to bio Savo Drljević. Skočismo i za tren oka bilo je sve u pokretu.

"Žaca", kako su Dalmatinci zvali onog tifusara, i dalje spava. Priđem i povučem ga. Druže, hajde, krećemo! Njemu se glava skrotrlja niz ranac i zari licem u blato.

Drmnem ga. Već je skoro krut. Zagrnem peš šinjela i pokrijem mu lice dok su dvojica nogama gasili vatru. Rekoše mi da je Hercegovac, samo je bio oženjen u Srbiji i tamo živeo.

Sedela sam pored njega, i pre toga negovala mnoge tifusare, takoreći stalno bila s njima, pa ipak nisam obolela. A očekivala sam stalno da i mene to snađe. I Gojko i Đura i Dulić - skoro ceo rukovodeći sanitet preboleo je tifus, pa zašto bi i mene mimoišao? Baš sam Gojka i dr Dulića svesrdno i lično negovala, i nisam se čuvala, pa ipak sam ostala pošteđena.

Kolona se kreće niz strmu stranu. Polako se razdanjuje. Prolazimo i dalje kroz neku šumicu, više šibljak.

Zelena travica sočna i puna vlage. Kad se razdani, razmileše se puževi. Mi gladni. Ja se umešala među nepoznate ljude. Baš nikoga ne poznajem. Ali idem s njima u nadi da ću susresti svoju jedinicu. Borci usput kupe puževe i stavljaju ih bilo u ranac ili u džep. Ne smemo se zadržavati jer, iako idemo sporo, ipak kolona odmiče i gubi se veza s jedinicom.

Posmatram ispred sebe zanimljivu scenu. Jedan borac svakog časa podigne puža i stavi u svoj ranac. Čak poneki put istrči iz kolone, zgrabi puža i vraća se natrag. Ali puževi, kad se malo snađu, izmile polako iz ruksaka i počnu pipcima da ispituju teren i slobodu, a vlasnik to i ne zna i ne primećuje. Ali zato to primećuje borac iza njega. Ovaj se uopšte ne trudi da istrčava iz kolone, već mirno čeka da puž izmili pa ga neprimetno u hodu samo preseli u svoj džep. Ova se slika ponavljala više puta, a mene je gonila da se nasmejem iako situacija nije nimalo vesela. Ovaj drugi pametniji je, pa stalno drži rukom pritisnut džep da ne bi i on prošao kao onaj prvi.


Strašna je glad



Pred samom Sutjeskom - jedan kostur konjski, delimično krvav, ali skoro ceo, bar su mu rebra ostala kao kavez. Jedan drug, otresit i verovatno neki rukovodilac, stoji pored kostura i objašnjava: da je u zoru našao uvučenog među rebra borca koji je zubima glodao usmrdelu hrptenicu. Sad stoji i čuva dok jedinica prođe da neko ne bi to dirao.

Strašna je glad. Ovaj drug nam priča da je jedva izvukao iz kostura tog borca, koji se opirao i grčevito držao kostura. Možda je bio tifusni bolesnik, jer su oni, siroti, mnoge stvari nekontrolisano i nehotimice radili.

Još je rano jutro. Prelazimo Sutjesku. Prilično je mirno. Čak je tišina, tako da kroz kanjon samo odjekuje poneka potkovana cokula koja klizne niz kamen.

Malo se govori. Još smo mamurni i gladni. Nema sunca da nas otkravi. Polako se penjemo uza stranu preko reke. Idemo lagano, prosto milimo. Iako uzbrdica nije velika, penjemo se s velikim naporom jer smo iscrpeni.

Uskoro se probiše i prvi jutarnji sunčani zraci. Ali s njima i izviđač. Ne tuče, već samo kruži. Više nadleće kosu, nego uvalu kroz koju se mi krećemo. Inače bi nas lako video, jer se i ne krijemo naročito. Kad naiđe samo zastanemo uz drvo, a većina ni to ne čini. Da li umor i klonulost tako
diktiraju ili je ovaj avion za nas bezopasan? Naučili smo na "Štuke", teške bombardere ...

Ubrzo susrećemo delove bolnice. To je bio, koliko mi je u sećanju, deo Centralne bolnice. Raspitivala sam se za Drugu proletersku i dr Dulića. Rekoše mi da je tu u blizini i da su i oni u pokretu. Požurih da ih stignem. Ovde već susrećem poznate likove. Mnogo tek prebolelih tifusara. Neki su još sa temperaturom. Bedna i teška slika. Većina deluje više nego bolno. Ogrnuti ćebadima koja se vuku po zemlji. Valjda vlažna i teška, a njima hladno.

Većina bledi, uvelih i upalih obraza. Pojedine prepoznajem samo po očima. Susrećem i Olgu Marković. Bila je bez Blaže. Čini mi se jako slaba. Raduje se što smo se srele. Zastajem i razgovaram. Uvek nasmejana i blaga. Još na Cincaru je počela da boluje. Imala je zapaljenje pluća, zatim zapaljenje plućne maramice.

Na kiši pod bombardovanjem, na vrhu planine sa temperaturom preko 40° - to izdržavaju samo čelični ljudi. A Olga je tako nežna, blaga i tiha. Na sve liči samo ne na čelik, pa ipak sve je izdržala i evo je prelazi Sutjesku nasmejana i bez gorčine.

Odvajam se od nje, ali na svakom koraku zastajem. Sve su to drugovi koje sam negovala, bivši ranjenici, bolesnici i sad možda po drugi, treći put opet ranjenik ili bolesnik. Raspituju se za svoje jedinice. Svako želi da se što pre vrati svojima. Ima ih kojima teško pada bolnica, jer smatraju da su pasivni. Dok im se drugovi bore, oni sede skrštenih ruku.

Objašnjavam, kao i uvek, da je njihov primarni zadatak da se izleče, a borbe će biti uvek. Uskoro sustižem i dr Dulića. Pričam mu kako sam te noći zaostala i našla se kod Dalmatinaca. Smeje se vedri Dule i kaže da je i njemu ova noć bila vrlo teška. Sustiže nas jedan borac, moj rođak. Priča da je danas po drugi put prešao Sutjesku.

Juče, s još jednim drugom, prilikom prelaska Sutjeske, upadne u klopku Nemcima. Zataje se, jer nisu smeli pucati da se ne otkriju. Nemci su imali mašinke i bombe, a ovi samo puške sa po nekoliko metaka. Kaže, sve bi dobro prošlo i Nemci ih ne bi primetili da se ne pojavi pas, divan vučjak, i poče da njuška u pravcu ove dvojice. Skotrljali su se i više kliznuli niz strminu nego što su išli. Pas za njima, Nemci pripucali, a ipak su živi ostali i, naravno, natrag preko Sutjeske.

Sav je izgreban po licu, a obe šake krvave i umrljane od povreda koje je zadobio prilikom kotrljanja u kanjon. Čuli smo već da su Nemci i pse upotrebili u ovim borbama, a sad nam ovaj drug to potvrđuje. Dr Dulić mi kasnije priča kako mnogo voli pse. Sa smehom mu kažem: "Evo, imaćeš prilike da izabereš jednog dobrog vučjaka."

Dalje, opet jedna noć; ja sam sa dr Dulićem u kolibama. Ima ih samo nekoliko. Jedna veća štrči kao dvospratnica. Gore je seno. Skidamo seno i razvlačimo po kolibama. Očekujemo ranjenike. Evo ih, već pristižu. Nosila, pešaci krvavi, uprljani zemljom.

Okolo nas vri. Kao da smo u plamenom prstenu. Lepo krug oko vatre koja svitka čas jače, čas slabije uz stalnu detonaciju. Tu sam očima videla da smo opkoljeni potpuno (verovatno je to bilo između Lučkih i Vrbničkih Koliba).

Vatra, plamen, detonacije ne prestaju. Noć tamna, bez ikakvog sjaja na nebu, pa se još više izražava ovaj vatreni obruč. Pa ipak, niko ne oseća strah. Nekako smo vedri, nasmejani, puni duha i šale. Dočekujemo ranjenike, previjamo i raspoređujemo po kolibama. Drugarice skuvaše i čaj. Zasladile toplu vodu saharinom, ali ranjenicima je i to odlično prijalo. Bar su se zagrejali.

Svi smo vedri i sa čudnom verom. Dr Dulić se šeta i zove me da gledamo vatru - obruč. Pred zoru se sve stišalo. Nailaze borci Druge proleterske brigade. Umorni, premlaćeni od umora. Ne znam, ali mislim da je to bila borba koju je vodila baš ova brigada. Koliko povezujem, to može biti bitka na Košuru.

Dulić i ja previjamo ranjenike i pripremamo za pokret. Ovo je samo prihvatnica, ali zastoja i odmora nema. Uskoro krećemo. Polako se kolona probija čas kroz šumicu, čas preko kamenite goleti. Često zastajemo, jer čitava kolona zastaje. Uopšte idemo vrlo sporo.

Avioni već uveliko dejstvuju. Krijemo se iza nekog velikog kamena. Dulića su pozvali u štab. Idemo zajedno. Usput uglavnom susrećemo više bolesnih i ranjenih nego aktivnih boraca. Tako ceo dan.

U noć se zastaje. Čuje se zveket, žamor, razgovor, siluete prolaze jedna za drugom. Iako je noć, u daljini se čuju pucnji, sitni, češći i poneka jača detonacija. Siluete, siluete na sve strane. Sagnute, uspravne, pojedinačno, u grupi. Pogdegde zasija zažaren vrh cigarete.

Napisala: Dr Saša Božović (Sutjeska, zbornik radova, 1958.)


U nastavku:




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment