Istref Begolli: Odlazak tvrdoglavog deteta u daleku Prištinu, gde ga je sudbina čekala... (1980)


Maj 1980: Istref Begoli, glumac Pokrajinskog narodnog pozorišta u Prištini, odbija da ispred svog imena doda i ono "prvak".

Iako je već pune tri decenije na sceni, iako je odigrao oko osamdeset uloga u teatru, dvadeset na filmu, a blizu toliko na televiziji - poslednja sa televizije je uloga Delije u seriji "Vetar i hrast" - iako je nosilac Ordena rada sa srebrnim vencem Predsednika Republike, Decembarske nagrade SAP Kosovo, Zlatnog venca sa MES i tri puta nagrađivan na susretima "Joakim Vujić" (Titovo Užice 1968, Kragujevac 1973, Šabac 1976.) naslov "prvaka"odbija.

Zadovoljava se naslovom glumca koji uporno, i po svaku cenu, služi pozorištu. U službi pozorišta bio je i kao član žirija Sterijinog pozorja u Novom Sadu, kada je i ispričao svoju "Stranicu života".


*****



PUNIH trideset godina je prošlo kako sam u Peći seo na voz da bih stigao do Prištine i Pokrajinskog pozorišta. Bio sam dečak, petnaest godina. Nisam još ni izašao iz kratkih pantalona. Prvi put sam odlazio od kuće, iz rodnog grada. Do Prištine se tada putovalo skoro pet sati vozom.

Bilo je vremena da razmišljam, da ponovno pitam sebe da li sam pogrešio, da li je moja odluka neopoziva. Bilo je vremena i da budem tužan: bez pozdrava sam zatvorio vrata roditeljske kuće, nisam ispraćen dobrim željama i lepim nadama - majka je bila protiv mog odlaska.

Nije nikako mogla da se pomiri sa mojom željom da budem glumac, da hoću da sam glumac, iako ni sam nisam dobro znao šta to hoću da budem i za koju se sudbinu opredeljujem.

Ona, udovica, sa svim odgovornostima prema kući, sinu jedincu i dvema malim kćerima, želela je da krenem drugim putem. Nisam mogao da je razumem, nije mogla da mi pruži razumevanje. Bio je to odlazak tvrdoglavog deteta koje po svaku cenu želi da nađe svoj put, da ode i "na kraj sveta", u daleku Prištinu, gde ga sudbina čeka.

Trideset godina je već prošlo od polaska tog voza na koji me niko nije pratio. Odigrao sam osamdesetak uloga u teatru, snimio dvadesetak filmova, na televiziji radio...

Kažu da sam neke uloge dobro uradio. Ne pitam se koja je bila bolja, koja najbolja. Neke samo pamtim, nekima se vraćam. Bio sam Magbet, pa Kuga u "Opsadnom stanju", Sveštenik u "Generalu mrtve vojske", Kabiljo u "Živoj sfingi", Trobrk u "Lelejskoj gori", Pavle Šatev u "Solunskim atentatorima"...

A često, u onim lepim trenucima osame, u časovima kada čovek sabira sebe da bi priznao, vraćam se Ćorovićevom "Zulumćaru" i Selimbegu...



U PRIŠTINU sam stigao sa svojom tugom, recitacijom i monologom. Činilo mi se da se na toj stanici sve završava i sve počinje. Pokrajinsko pozorište je tek osnovano, trebalo im je glumaca. Govorio sam to što sam pripremio, kako je izgledalo ni sam ne znam, tražili su da improvizujem, i primili su me.

Prvog septembra 1949. godine zvanično sam postao glumac.

Imao sam petnaest godina, nisam imao pravu predstavu čime ću se baviti, i otišao sam od kuće zavađen sa majkom. Bio sam, zapravo, dete. Ljudi u pozorištu su brinuli o meni, stvari su išle nekim svojim normalnim tokom, učio sam i igrao, ali u meni je bilo i kajanja i griže savesti, i sumnje: da li je trebalo da poslušam mamu?

Nije li ona imala pravo kada je želela da budem lekar? Zašto se nije saglasila sa mojom željom da bih mirno mogao da radim?

Dve godine "zaboravljao" sam majku, dve godine je ona "zaboravljala" mene. Nikakve poruke, nikakvog glasa. Ona nije dolazila u Prištinu, ja se nisam vraćao u Peć. I u onim trenucima kada mi se činilo da se moram vratiti, da moram proći poznatom ulicom, pa i "priznati" - nisam to činio: strahovao sam da će me mama svojom razložnošću obezoružati, da će me uveriti da ostanem i da sam pogrešio.

Nisam bio dovoljno siguran u sebe, moja odlučnost i uverenost bili su poljuljani svakodnevicom i iskušenjima koje ona nosi. Zapravo, za sve to vreme mislio sam kako bismo se pomirili, kako da izgladimo svoje odnose - a da pri tom ja ne ostanem na gubitku.

Nikako nisam nalazio pogodan trenutak, u kojem bi mogla da se izmiri njena isključivost prema pozorištu a da ja i dalje ostanem u njemu. Činilo mi se da je najbolje da se sretnemo kad ja budem igrao neku ulogu koja će me predstaviti u najboljem svetlu, kad budem igrao nešto što će se njoj dopasti tako da će moći da mi oprosti.

Taj trenutak bio je tek 1951. Igrali smo "Zulumćara". Dobio sam glavnu ulogu: Selimbega. Bio sam divno obučen, bilo je ljubavi između Selimbega i Emine. Eminu je igrala Meljihat Ajeti, mlada i lepa, oboje nismo imali po dvadeset godina, pevalo se i pucalo.

Verovao sam da će se mami to romantičarsko delo dopasti. Pozvao sam mamu, naravno ne lično već preko ujaka, na premijeru. Došla je.

Posle predstave smo se sreli. Nismo plakali, ali su tu negde bile i suze, bili su to oni prećutni oproštaji, neizrečene reči izvinjenja.

Majka mi je oprostila.

Osećao sam da sam imao pravo što sam nastojao da budem u teatru. Bio sam siguran da sam bio više u pravu što sam nastojao da ostanem u teatru nego što je ona imala pravo nastojeći da me odvoji i odvrati od njega.



ČOVEK ne upravlja svojom sudbinom, glumac još manje. Pamtim dobro datume, pa pamtim i tu 1959. kada su u Prištinu došli Milan Dedinac, Bora Glišić i Jovan Konjović. Bili su članovi komisije Udruženja dramskih umetnika Srbije a u "pohodu" na predstave i glumce koji su zaslužili nagrade.

Igrali smo predstavu "Ožiljak izdaje". Posle smo razgovarali. Dedinac mi je tada predložio da dođem u Jugoslovensko dramsko. Nisam odmah mogao da se odlučim, trebalo mi je vremena. Razmišljao sam pune dve sezone. Onda sam stigao u Beograd. Zar nije san svakoga glumca da stigne u veliko pozorište?

Jugoslovensko dramsko bilo je tada i veliko i moćno. Moglo bi se reći da je taj moj prvi dolazak u Beograd bio moja druga faza i ljudskog i umetničkog sazrevanja. Igrao sam veće i manje uloge, a bio sam stalno mislima vezan za svoju matičnu kuću.

Kadgod je bilo vremena, nošen nostalgijom, vraćao sam se kući, u Prištinu. Skoro da sam jedva dočekao da mi kažu da sam neophodan i potreban "dole" pa da se, tako mi se onda činilo, zauvek vratim. Ali, nikada nema "zauvek".

Izgleda da uvek moram da odem da bih saznao da moram da se vratim. Ponovio sam svoj "izlet" u Beograd krajem šezdesetih godina, da bih se opet, gonjen nostalgijom, vratio.

Sada, čini mi se da tamo odakle sam potekao, ostajem zauvek. U međuvremenu, rodila se i Aljba i sve mi se više čini da više neću pakovati kofere i kretati put "dalekih" gradova. Priština je u mom životu, ipak, najdalji grad.

A opet, nostalgija je i dalje prisutna. Nekada sam se iz Beograda vraćao u Prištinu, sada se iz Prištine vraćam u Peć. Sve više su mi potrebni roditeljski razgovori, sve više mi je potreban grad u kojem sam rođen.

Više se i ne sećam kakav sam bio kada sam odlazio iz Peći, da li sam bio samo tvrdoglav ili možda hrabar, ali sadašnja moja vraćanja su sigurno vraćanja zrelog čoveka koji zna.



PUNE tri decenije je prošlo od mog mladalačkog, upornog zahteva da pođem svojim putem. Odlazeći nisam mislio da nekoga vređam i povređujem, bio sam uveren da me niko ne razume. Posle dve godine, na premijeri "Zulumćara" majka mi je oprostila moju upornost. Da li je do kraja bila uverena da sam odabrao pravi put?

Nikada mi na to pitanje nije odgovorila. Jedno vreme je bila bolesna, mučili su je bubrezi. Imala je četrdeset i četiri godine, i ja, kao svako dete, (a bio sam još tako mlad), mislio sam da za nju, visoku i suvonjavu, elegantnu u pojavi i kretnji, stvari nisu ozbiljne, bolesti ne postoje.

Predstava "Zulumćar" zakazana je za drugi april 1952. Došao sam na vreme da se pripremim. U šest sati, kada sam već ušao u garderobu, stigao je telegram. Kratko: mama je umrla. Savio sam telegram i stavio ga u džep. Nikome ništa nisam rekao. Pevalo se i pucalo... Selimbeg je voleo Eminu... Stvari su se razvijale kao i na svakoj predstavi. Ništa nije bilo neobično. Sve se završilo aplauzom. Onda, seo sam na voz i otišao na sahranu...

Zašto se samo nama to događa? Da li je to ljudski? Vraćao sam se istim putem kojim sam otišao. Ali, moj povratak više nije tražio objašnjenja. Sada već nije više imalo šta da se kaže. A ipak: ja se uporno sećam svog dugog putovanja, sećam se svoje tuge bez odgovora, i stalno proveravam sebe: da li sam bio u pravu, da li je mama bila u pravu...

Napisao: Istref Begolli, pripremila: Zorica Pašić, obrada: Yugopapir (TV novosti, 1980.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate