Slavko Vukosavljević, autor "Kadinjače", sećanja na Užičku republiku: Dani zanosa, hrabrosti i nade


Septembar 1961: Slavko Vukosavljević je rođen 17. januara 1927. u Užicu. Objavio je sledeće knjige stihova: "Lirika", "Šta ti kažeš Marija", "Moja jedina mladost" (zbirke) i "Kadinjača" (poema).


- Kako biste okarakterisali Užičku republiku kad je gledate kroz vaše utiske i uspomene?


- Vrlo dobro razumem vaše pitanje i odlično znam šta hoću da odgovorim, ali ja ne znam kako bih to ukratko kazao. To je bio čitav jedan život, čitav jedan svet. U vrlo malo vremena događalo se vrlo mnogo.

Za nekoliko meseci mi smo doživeli slom stare Jugoslavije, a to znači propast jednog poretka ma kakav on bio, zatim stravu okupacije, a to je sasvim posebno psihološko i fizičko stanje čoveka koje je ranije bilo nezamišljivo - a kad je došlo bilo je zapanjujuće, a odmah zatim doživeli smo ne samo simbolični početak već i prve stvarne dane revolucije i jednog, opet potpuno novog, života koji se najavio.

Odgovaram na vaša pitanja pod pretpostavkom da ćete, slušajući moje kratke odgovore, imati u vidu ovu ogromnu epsku pozadinu u kojoj su se kroz pojedinačne sudbine sukobljavali i propadali svetovi i suprotna shvatanja civilizacije.

Sad ću se vratiti na vaše pitanje.

Ako bih morao da ukratko kažem šta je bila Užička republika, onda bih rekao da je u onoj atmosferi sloma, poraza, mraka, okupacije, tiranije i smrti, slobodno Užice bilo jedno stanje i jedna konkretna manifestacija zanosa, hrabrosti, dostojanstva i nade upravo kad je već bilo počelo izgledati da je sve to nestalo iz ljudi i života.


- Kako biste slikovito prikazali promene koje su se tada dogodile u vašem rodnom gradu?


- Mogao bih i morao da pričam dugo, ali reći ću kratko. Recimo, u vreme proslave Oktobarske socijalističke revolucije, a takva proslava sama po sebi, i još u takvo doba, značila je revolucionarni događaj za našu zemlju, u vreme te proslave na užičkim radnjama, radionicama i kućama bile su istaknute stare jugoslovenske i srpske trobojnice na kojima su bile prišivene crvene petokrake zvezde.

To su učinili takozvani mali obični građani.

Dalje, prolazi ulicom, na konju, jedan do juče progonjeni komunist, a za njim, složnim korakom, maršira četa mladića pod kačketima i šajkačama, pa i sa svilenim šalčićima oko vrata.

Pred mojom kućom sedi grupa penzionera koji su uvek sumnjali u sve i uvek kritikovali sve. Sad, gledajući ovo, oni zapljeskaše rukama i jedan od njih sa uzbuđenjem i ponosom reče:

"Opet imamo vojsku"!

Ovde namerno govorim o građanima, jer o njima se malo čulo i malo znalo, a i oni su bili građani Užičke republike, ne samo sticajem okolnosti jer su se tu zatekli, nego i po srcu, mnogo njih.


- Kako je nastalo ime Užička republika?


- Ulice Užica, i pored opasnosti od bombordovanja, bile su u to vreme uvek pune žurnih i zaposlenih ljudi. Dobro se sećam nekih Rudničana i Bosanaca koji su dolazili za oružje i municiju. Bilo je ljudi iz svih naših krajeva i ponekad se u šali govorilo da je Užice postalo prestonica.

Docnije sam saznao da je u to vreme izdajnička štampa u Beogradu pisala o "Užičkoj komunističkoj republici", ali narod je sa ponosom i simpatijama bio prihvatio termin "Užička republika".

U svakom slučaju Užice je već tad bilo jugoslovenski grad i po značaju i po osećanju.


- Koji je vaš najradosniji trenutak u slobodnom Užicu?


- Bilo je to na jednoj priredbi u Sokolskom domu. Muzika je svirala između ostalog sovjetsku pesmu "Široka strana" i našu "Nabrusimo kose već klas nam sazreva" i te pesme nosile su celu dvoranu i mnogi prisutni pevali su zajedno s muzikom.

A ni tada niko u Užicu nije potpuno zaboravljao da je ogromna nemačka vojna sila na svega osamdeset kilometara od našega grada i dalje po čitavoj Evropi uokolo.


- A koji je vaš najtužniji trenutak u tom vremenu?


- Bilo je to posle pada Užica. Hapšenje i streljanje velikog broja poznatih i dragih mladih ljudi, onih mladića i devojaka koji nisu bili samo određeni znanci već uzor i simboli u vezi sa kojima i kroz koje je jedan dečak zamišljao svoj budući život.


- Šta vas je najviše uzbudilo od događaja u oslobođenom Užicu?


- Ovom prilikom sećam se eksplozije municije u trezorima partizanske fabrike oružja. Tad je poginuo veliki broj znanih ljudi, radnika, a takođe i žena i dece koji su se tamo sklanjali od bombardovanja. Eksplozije su trajale čitav dan i svojom snagom iz podzemnih tunela izbacivale su tela čak na krovove okolnih kuća.


- Šta je po vašem mišljenju najsnažnija tema Užičke republike?

- Najsnažnija tema Užičke republike, i ne samo nje, za mene je bila i ostaje - Kadinjača.


- O čemu najradije govorite, i zašto, kada pričate svoje uspomene iz tog vremena?


- Najradije govorim, jer to je najčudnije a i najmanje poznato javnosti, o zarobljenim Nemcima kojih je tada u Užicu bilo više od stotine. Oni su radili za našu vojsku, ali u popodnevnim časovima mogli su da se slobodno kreću po gradu.

Ubrzo je između njih i užičkih domaćica uspostavljen jedan za to vreme neverovatan odnos: nemački vojnici idu od kuće do kuće i klanjaju se i cepaju užičkim domaćicama drva za ogrev i za to dobijaju nešto hrane.

Ne zaboravite, ovo je bilo u vreme najveće nemačke obesti i moći.


- Kakve su bile zabave u slobodnom Užicu?


- Bilo je zabave i više i lepše nego što se može pretpostaviti za to ratno vreme. Skoro svako veče bile su razne priredbe i igranke u Sokolskom domu. Postojali su odlični orkestar, hor i pozorišna grupa. Katkad, priredba bi bila prekinuta i konferensije bi pozivao borce pojedinih jedinica da napuste dvoranu i da se jave na svoja mesta.

Čula se ponekad i pucnjava. Međutim, orkestar je i dalje svirao ili marš "Budi se istok i zapad" ili tango "Noćas ću draga tebi šaptat nežne reči".

Ispred Sokolskog doma, u mraku, oko barikada, ljubili su se parovi i mi dečaci istovremeno smo sa uzbuđenjem gledali i ratnike i ljubavnike.


- Hoćete li još pisati o Užicu i o ratu?


- Sasvim sigurno, jer to znači pisati o ljubavi, životu i smrti, a ne znam o čemu bi još bilo vredno da čovek piše.


- Šta je danas za vas najlepše u Titovom Užicu?


- Užice, staro i novo, sa ljudima, sa brdima i istorijom.

(Sport i svet, 1961.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate