Dimitrije Mita Pavlović, novogodišnja priča koja je ganula Jugoslaviju: Da li će imati srećan kraj?

Kučevo, decembra 1976: Dimitrije Mita Pavlović ima svega osam godina. Ima, međutim, i dvogodišnje iskustvo samostalnog domaćina koji sam o sebi brine. To njegovo "iskustvo" upravo mu je pomoglo i, tako reći, diglo ga iz mrtvih.

Spopala je, pre nešto više od mesec dana, malog Mitu teška groznica (kasnije se ispostavilo da su boginje) izgore dete od temperature, muti mu se u glavi, vidi on, kraj je blizu.

A Mita zna da nema ko da pritekne u pomoć. Majka mu je već godinama teško bolesna. Pored njega samo deda, ali potpuno slep, a i nije mu baš pravi deda; združili se, u stvari, njih dvojica u nevolji, kako se to kaže.

Mita je, ipak, našao dovoljno snage da natera dedu da ga povede lekaru.

- Moramo, deda, mnogo sam bolestan. Samo da me pridržavaš, a ja ću ti govoriti kuda ćemo.

Krenuli su - i uspeli. 

Od zabitog homoljskog sela između Kučeva i Golupca do najbliže autobuske stanice u Rabrovu ima gotovo 10 kilometara. Slepi starac od preko 80 godina i bolesni dečak uspeli su tu razdaljinu da prepešače! 

Dobri "čika šofer" požarevačkog "Litasa" nije ni pitao za pare, koje oni uostalom nisu ni imali, a srećno ih prevezao do Požarevca, odakle već nije bilo teško dokopati se gradske bolnice.

Tako je mali Mita Pavlović, uz pomoć slepog dede spasao sam sebe.


Kao iz logora



Vukovići, rodno selo Mitino, i za homoljske prilike zabačeno i siromašno. Beže ljudi iz njega, trbuhom za kruhom, pa pobeže i Mitin otac Rista, a kotvu je bacio negde daleko, čak u Švajcarskoj. Što se tamo ukotvio ni po jada, ali što zaboravi Mitu...

A Mita, plavokos i zelenook sa crnim dugim trepavicama, osta sa majkom, teškim nervnim bolesnikom koja, na žalost, ni o sebi brigu ne može da vodi.

- Gledali smo ga zaprepašćeno kada je došao kod nas - kaže doktor Miodrag Sretenović, internista požarevačke bolnice. - Kao da je stigao iz nekog koncentracionog logora - sama kost i koža. Čini mi se da sam mu samo oči video.

Mali Mita je sada sasvim drugi dečak: bucmast i rumen. Bistar, ponaša se kao da je jedino ovako živeo - okružen negom, pažnjom i, što je najvažnije, ljubavlju.

Plašili su se zaraze, pa nije smešten u dečjem već u internom odeljenju. Ubrzo, pošto je bolest
savladana, hitar, okretan i umiljat, postao je ljubimac svih bolesnika, ali i osoblja cele bolnice. Sada proživljava, verovatno, najsrećnije trenutke u životu.

U bolnici kažu da je bolest upravo neverovatno brzo savladana. Između ostalog i zbog izuzetne Mitine volje i želje da ozdravi. I lekari i medicinske sestre tvrde da odavno nisu imali tako disciplinovanog bolesnika i toliko prožetog željom da što pre stane na noge.

A kad je stao na noge...



Moj drug čika doktor



Požarevačka bolnica nalazi se u zgradi, podignutoj pre više od dvadeset godina: velika, sumorna izgleda, ne odgovara potrebama kojima je namenjena. Ima bezbroj hodnika pa i oni koji tu rade
godinama ne znaju sve njene kutke. 

Međutim, za Mitu ta zgradurina - nema tajni. Ako hoćete da ga vidite i porazgovarate sa njim, morate poprilično da pričekate dok bude otkriven. Jednostavno, on je svuda. Svi ga znaju i on sve zna. Odomaćio se.

- Čika doktore, je l’ si ti večeras sa mnom dežuran - obično tako u toku dana skreće pažnju lekaru na njegovu večernju obavezu.

Medicinskim sestrama pomaže u raznošenju lekova. Bolesnicima je pri ruci. Kuvaricama daje primedbe. Sa lekarima je na "ti", pa nije redak slučaj da "protežira" nekog bolesnika. Kada je nekom od pacijenata posebno loše, sedi pored njega i teši ga:

- Ne brini, to će moj drug čika doktor sve da sredi, sad ću ja kod njega.

U bolnici, međutim, nisu zaboravili da je dečak i đak. Dobio je knjige, sveske, olovke i ostali pribor koji mu je potreban. Nisu zaboravili ni učitelja i Mita nadoknađuje sve ono što propušta ovim prisilnim odsustvom od škole.

A nije Mita dobio samo knjige i školski pribor. Njegov ormarčić uvek je pun raznih poslastica i voća, koje ranije nikada nije ni video. I njegova odeća je potpuno obnovljena. Ima sada sve. Ali, dokle...



Na raskrsnici



U bolnici su svi uzbuđeni. Mita mora da ide, ne može ovde večno da ostane. Ukratko, Mitinoj kratkotrajnoj sreći bliži se kraj.

- Brinemo zbog Mite. Pravo da vam kažem, raspravljali smo o njemu i na zvaničnim sastancima - kaže doktor Siniša Medulić, načelnik internog odeljenja. - Svi ga volimo, zaista je izuzetan dečak, vanredne inteligencije. Svi bismo voleli da on ostane ovde, ali bolnica nije sredina u kojoj treba da se razvija jedno dete.

Mita se ovih dana vraća u Vukoviće, teško bolesnoj majci i slepom dedi. Vraća se nemaštini i krajnjoj bedi, posle kratkotrajnog boravka u sredini koja mu je otkrila da može i drugačije da se živi.

Kako će sada sve to da podnese - to muči njegove prijatelje.

- Uputićemo pismo Opštini u Kučevu i dogovorićemo se šta još drugo za Mitu da uradimo, da bi taj zlatni dečak koliko-toliko nastavio život u pristojnim uslovima - kaže doktor Duško Javtović, internista.

Koliko će ovi plemeniti ljudi moći da učine za Mitu, teško je sada reći.

Napisao: Milorad Dobrić, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, decembar 1976.)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate