Slobodan Tišma, monoview: "La Strada" se obraća ljudima koji teško ostvaruju kontakt sa drugima




Muzika La strade je apolitična i aseksistična. Jer, rok se etički iskvario krajem šezdesetih i danas se ljudi često njime bave da bi došli do love ili lakše maznuli ribu. To u krajnjoj liniji vodi u nemoral, nemoral u razvrat, razvrat u perverziju, perverzija u bolest, a bolest u sidu

Sa 39 godina Slobodan Tišma je premlad za enciklopediju, ali u zbornicima moderne umetnosti piše:

"Slobodan Tišma, rođen u Staroj Pazovi 1946. Studirao filozofiju u Novom Sadu. Piše poeziju i bavi se rok muzikom. ('Nova umetnička praksa 1966 - '78)." 

Pre prvog izdanja "La strade", pa "Lune" sa kojom je snimio jedan album i dobio nagradu "Sedam sekretara SKOJ-a" i nove La strade, Tišma je bio jedan od najznačajnijih novosadskih konceptualnih umetnika.

Neki od projekata su i provlačenje žutog i crnog konopca kroz Tribinu mladih, dizanje gvozdene kocke na visinu od 9 m, put po Evropi radi kontakta sa umetnicima (prekinut u Milanu)...

Pripremljena pitanja su otpala, pa se razgovor pretvorio u monovju (uz moje manje važne upadice), jer Tišma nije bio oduševljen da razgovara o svojoj poeziji, konceptualnom periodu, ni kult statusu koji ima na novosadskoj rok sceni pošto:


Bitna je '77. i pojava panka



- ... Lična mitologija funkcioniše kako je drugi vide, a ne kakva ličnost stvarno jeste. Kao muzičar ja sam surovi amater, "La strada" je proizvod kućne radinosti i o nama se sporadično čulo preko medija, tako da nema ni govora o nekom kult statusu.

Ja sam kratko išao u muzičku školu, ali to nije naročito važno. Kao i sve mlade umetnost me interesovala kao neki izlaz, međutim nisam nikakav pesnik, niti umetnik i na tom planu ništa ne značim, jer nemam zbirku pesama, niti sam član Udruženja književnika.

Ja sam rok muzičar i to me određuje od 17-te. Moj odnos prema ozbiljnoj umetnosti i nije tako ozbiljan.

Uostalom stalno pričamo o meni, a ja bih pre o "La stradi", a to su i Robert Radić, bubnjevi, Mina Mitrušić, klavijature i prateći vokal, gitarista Danijel Stari i Zoran Lekić, bas. 

O mom bavljenju konceptualizmom ne volim da pričam jer to i nije nešto značajno (preskromno - op.a.). Ništa od toga nije ostalo za istoriju umetnosti, osim možda te kocke, pošto je bila prvo konceptualno delo u Srbiji.

Posle sam bio pod uticajem mita o Aricijskom gaju, pa sam u jednoj šumi kraj Dunava pravio svoje pozorište.

Ali i to bih zaboravio. Bitna je '77. i pojava panka. 

Ja nisam bio zadovoljan muzikom tipa ELP, Deep Purple ili "Led Zeppelin".

Slušao sam jedino "Pink Floyd" i njihovu muziku kao ambijent.

Vozeći se po gradu čuo sam "Sex Pistols" i bio šokiran. Kroz pank je moja akumulirana energija tražila izlaz iz intimnog kruga. Pank me ubedio da je rok živa stvar puna dinamike, koncerata, jurnjave ...

"Džuboks" je sjajno prenosio atmosferu Londona, pa sam čak i ploče kupovao na osnovu tih tekstova.

Prve grupe koje sam pažljivo slušao bile su "Clash", njihov prvi album, i "Stranglers".

Imao sam '78 najbolju kolekciju nju vejv i pank ploča i često pozivao prijatelje da čuju "Siouxsie and the Banshees" i "Devo".

"La strada" je nastala početkom 79. više kao nju vejv nego pank grupa. Muzika je išla na senzibilitet, na nijanse u osećanjima. Pratila je neku liniju "Kinks" - Al Stewart - "Monochrome set". Bilo je tu dosta tempa, tekstovi su govorili o gradskim temama.

"Luna" je bila post pank bend, kontrapunkt između otkačenosti i agresivnosti koju smo nosili Mina i ja. Bila je to divlja muzika, odlična za koncerte, ali se grupa nije mogla održati zbog strahovitog naboja agresivnosti i stalnih sukoba između nas samih.

Ali i to je rok.


Ovo i nije vreme umetnosti već medija 



"La stradi" sam se sa Minom vratio jer sam se uželeo mekše muzike, muzike koja kreira prijatan ugođaj i nema za cilj da saopštava neke poruke. Tekstovi nastaju pre muzike (u "Luni" sam ih pisao na dogovorenu temu) i obično počivaju na nekom iskustvu.

Problem je što su tematski suženi i bave se usamljenošću. Nije tu razvijena simbolika, osim recimo u pesmi "Okean".




Muzika "La strade" je apolitična i aseksistična. Motivi za bavljenje seksom i politikom, čestim odrednicama za komercijalnost, odnosno komunikativnost, su sumnjivi. To je način da se bude provokativno i time komercijalno.

Jedino je možda "Azra" iskrena na tom planu.

Rok muzika i ne bi trebalo da bude angažovana, jer je više određena ka umetnosti Ali, ovo i nije vreme umetnosti već medija.

"La strada" se obraća ljudima koji teško ostvaruju kontakt sa drugima ili imaju egzistencijalne probleme. E sad je tu problem medija, koji nisu zainteresovani za takav estetski koncept. Jer je po svojoj prirodi defanzivan, što mediji kao jako gruba stvar ne vare.

Svet rok establišmenta predstavlja se u novinama lepši no što jeste, a u njemu ima mnogo loših stvari. S jedne strane motivacija ljudi koji se time bave, a s druge, konzumentske strane, način prezentiranja u medijima.

Rok se etički iskvario još šezdesetih (do tada su se njime bavili pobožni i porodični ljudi) i danas se njime ljudi često bave da bi došli do love ili lakše maznuli ribu.

To u krajnjoj liniji vodi u nemoral, nemoral u razvrat, razvrat u perverziju, perverzija u bolest, a bolest u SIDU.


Rex Ilusivii je profesionalac sa jasnom predstavom šta hoće



Inače rok zvezde su prepune neke lažne ljubavi. Recimo, Juri Stubliku, čoveku koji je napravio moju najomiljeniju pesmu "Istina piše na zidu", svaka druga reč je "ljubav" i sve mi više liči na Zvonka Špišića.





YU rok još nije dostigao stepen zrelosti da ima autore koji su na visokom i izvođačkom i estetskom nivou. Ima ljudi koji znaju da sviraju ili pevaju, a totalne su vezare na estetskom planu.

Max iz "Dorian Gray" je fenomenalan pevač, ali je nula kao autor, jednostavno netalentovan.

Grupa je bila dobra u početku, dok on nije izbio u prvi plan. Kako nije mogao da povuče autorski, šlepuje muzičare koji čekaju priliku da sviraju u nekom velikom bendu.

Novosadska rok scena je potcenjena još od pank perioda kad su recimo u Ljubljani "Pekinšku patku" smatrali parodijom panka, a Čonta je sa Đoletom jedini jugoslovenski muzičar koga je Novi Sad imao. 

Sada se ponovo aktivirao "Obojeni program".

"Boje" nemaju visok zanatski nivo i njihova vrednost je na autorskom planu. Kako nisu mogle prevazići svoju marginalnu situaciju okrenule su se od pitkog popa rokerskijem zvuku.

Producent za ploču biće im verovatno Koja.

Što se tiče Rex Ilusivii - on je profesionalac sa jasnom predstavom šta hoće, a hoće da radi sa zvezdama, čak i sa jednom Marinom Perazić, koja je sa svojom napadnom namerom da se dopadne, najdegutantnija pojava naše estrade.

M. Lazović, foto: Branko Lučić, obrada: Yugopapir (Džuboks, 1987.)

Luna, nakon svog prvog samostalnog koncerta u SKC-u (1983) 



Podržite Yugopapir: FB TW Donate