E, tada kažem: rat je gotov, ostavljam im pet minuta da istaknu belu zastavu. Nemaju belih zastava - poručuju. Prekipelo mi, pa reknem: stavite na štap bele gaće! Predali su se zaista za pet minuta
*****
Svake godine našeg četrdesetogodišnjeg
mira, narodni heroj Milan Ješić Ibra proslavlja dva Dana pobede: 9.
maja zajednički, a 15. maja donekle sopstveni. Iskoristio je pravo
da svaki vojnik ima po svoj dan u vojevanju. Njegov je pao posle
rata.
 |
| Sedma vojvođanska brigada u oslobođenom Novom Sadu 23. X 1944. (foto: znaci.net) |
Na susretu vojvođanskih boraca pre 13
godina Kosta Nađ je ispričao:
"Čim sam pročitao izveštaj Milana Ješića, komandanta Sedme vojvođanske brigade, da na teritoriji Jugoslavije nema neprijateljske vojske i da su njegovi borci ispalili poslednje ratne metkove, izvestim Vrhovnog komandanta druga Tita: naša zemlja je slobodna!"
Ibra je komandantu Treće armije
napismeno raportirao 15. maja, negde predveče.
Ni danas mu to nije najpreče
izratovano vreme. Ne spominje (a jeste tako) - baš njemu je ratna
sreća namenila da ispuca poslednje tane u drugom svetskom ratu.
Mlada beše Sedma vojvođanska: za
jedanaest meseci od formiranja do poslednjeg trenutka rata,
oslobađala je deo Slavonije, Ilok, Sremsku Kamenicu, Novi Sad, tukla
se u batinskoj bici i na našem tlu okončala svetski sukob.
 |
| Milan Ješić (foto: wiki) |
Tu bežaniju Ibra je sa brigadom čekao kod Guštanja-Prevalje. Išao je na štakama, posle ranjavanja u borbi na Đurđenovcu i bega iz bolnice:
- Batali komandanta koji ne bude sa borcima, a očekuje poslednju bitku.
Za ratovodstvo samouk, sve veštine
savladao je voljom ili iz nužde, a vojnoj diplomatiji se poučio
ratujući pošto je rat bio zvanično završen.
- Javljeno nam je da nailazi velika
kolona, i da ustaše hoće u Austriju, da se tamo predaju savezničkim vojnncima.
Morali smo da ih presretnemo i sprečimo. Za takav posao trebalo je
izbiti na granicu i tu ih sačekati...
Kako je tih dana drugi bagaljon moje brigade zarobio nemačku diviziju, očas smo se motorizovali. Pored Nemca-vozača sedeo je partizan s punim parabelumom... Tako uhvatimo dan i po "fore"...
Kad smo stigli, dobro se odmorimo i sretnemo sa Englezima. Njihovom komandantu se mnogo svideo jedan naš konj, pa smo mu ga poklonili. Obećao je da će nas podržati i avijacijom ako zatreba... Sutradan se rasporedimo...
Kako je tih dana drugi bagaljon moje brigade zarobio nemačku diviziju, očas smo se motorizovali. Pored Nemca-vozača sedeo je partizan s punim parabelumom... Tako uhvatimo dan i po "fore"...
Kad smo stigli, dobro se odmorimo i sretnemo sa Englezima. Njihovom komandantu se mnogo svideo jedan naš konj, pa smo mu ga poklonili. Obećao je da će nas podržati i avijacijom ako zatreba... Sutradan se rasporedimo...
Nisu dugo čekali.
Krofne za zarobljenike
Naređeno je da nijedan od onih koji su
krenuli u Austriju ne sme umaći, svi se moraju predati našoj
vojsci.
- Englezima sam rekao da je Tito naredio
da mi zarobimo bandu - kaže Ješić.
Begunci su zaustavljeni ispred granice.
A hteli su da biraju čiji će zarobljenici biti.
Malo je falilo da se ponovo zapuca.
- Nisam išao u engleski štab da
pregovaram o predaji ustaških generala, nego poručio: ili nama, ili
otvaramo vatru. Pričali su mi da ih je Englez upozorio kako će mi poslati avijaciju.
Dolazili su Ibri majori, kapetani,
generali...
- Zahtevao sam da dođe najglavniji i po
činu najstariji... Nisam ih ispuštao iz oka: stajali su na putu,
odugovlačili da se predaju. Čekaju mrak, pa da klisnu, palo mi je na um. Gledao sam onaj preplašeni svet, žalio zbog dece - nedužna, a
trpe...
Gospoda generali - u limuzinama, neki poveli i porodice, popakovali stvari. Oko četiri posle podne dođoše još jednom: predlažu da se predaju - po brojnom stanju i naoružanju... ne bi li zagrebali kad sunce počne da zalazi.
E, tada kažem: rat je gotov, ostavljam im pet minuta da istaknu belu zastavu.
Nemaju belih zastava - poručuju.
Prekipelo mi, pa reknem: stavite na štap bele gaće!
Predali su se zaista za pet minuta.
Gospoda generali - u limuzinama, neki poveli i porodice, popakovali stvari. Oko četiri posle podne dođoše još jednom: predlažu da se predaju - po brojnom stanju i naoružanju... ne bi li zagrebali kad sunce počne da zalazi.
E, tada kažem: rat je gotov, ostavljam im pet minuta da istaknu belu zastavu.
Nemaju belih zastava - poručuju.
Prekipelo mi, pa reknem: stavite na štap bele gaće!
Predali su se zaista za pet minuta.
 |
| Poslednji dan II svetskog rata: Borci Sedme vojvođanske brigade sprovode zarobljene ustaše |
Zaplašeni, molili su, psovali
Pavelića, optuživali se međusobno...
- Ipak to nije vojska - pomislio sam
posmatrajući šta se događa. I kako da pođe onoliki svet sa
njima... Zato na zidu, da vidiš, imam veliku fotografiju te rulje.
Ogorčen zbog nemilih prizora, a
zadovoljan što mu je zapalo da on okonča rat, Ibra je zarobljene
oficire sproveo na rakiju i ponešto uz nju.
- Postavili smo veliki sto u najvećoj
sobi, našlo se rakije i piva, pa pečenja, čak i vrućih krofni.
Kad su ušli, počeše da se izvinjavaju što su neuredni i
neobrijani. Iz očiju im se čitao strah za goli život. Ponudio sam
ih, ali rakiju nisu ni okusili...
Krenem priču, otprilike: čudim se da
ste hteli ratovati, a kapitulacija potpisana pre šest dana.
Očekivao sam da ćete pokušati da spasavate ljude. Školovani ste, ali izabraste pogrešnu vojsku...
Oni počeše da psuju Pavelića i Nedića...
Ja kao ne čujem, nego nastavljam: Mi smo rat počeli kao radnici i seljaci, pretežno bez velikog vojnog znanja. Eto, ja sam sremački paor, izučio samo podoficirsku školu, a imam čin majora, učili smo u borbama...
Pa, nama predstoji da školujemo oficire u novoj državi. Valjda su se, onako isprepadani, ponadali profesorskim mestima, tek živnuše malo, popiše po neku...
Očekivao sam da ćete pokušati da spasavate ljude. Školovani ste, ali izabraste pogrešnu vojsku...
Oni počeše da psuju Pavelića i Nedića...
Ja kao ne čujem, nego nastavljam: Mi smo rat počeli kao radnici i seljaci, pretežno bez velikog vojnog znanja. Eto, ja sam sremački paor, izučio samo podoficirsku školu, a imam čin majora, učili smo u borbama...
Pa, nama predstoji da školujemo oficire u novoj državi. Valjda su se, onako isprepadani, ponadali profesorskim mestima, tek živnuše malo, popiše po neku...
Ibrin kurir je izveo ispred zgrade
ustaške vojne glavešine i komandovao: "Četa generala, mirno!
Četa generala, pravac u automobile!"
Kad su posedali, jedva su ih odbranili od njihovih dojučerašnjih vojnika - žešće su ih psovali (i pljuvali) nego oni Pavelića.
Kad su posedali, jedva su ih odbranili od njihovih dojučerašnjih vojnika - žešće su ih psovali (i pljuvali) nego oni Pavelića.
- Odvezli smo ih u Celje, a tamo je
Kosta Nađ naredio da ih sprovedu u Beograd.
Bio je to Ibrin poslednji ratni posao.
Na kraju, okrenuo je cev u nebo i
povukao okidač - da ga čuje mir, konačno.
Pušku, pa u Frušku
Tek poneke godine, za devetomajski
praznik, popriča o ratnom vremenu ("Dobro je što se
odaljuje"), a i tada kao da izbegava razgovor o ratu posle rata.
- Četrdeset i prve nisam verovao da
država onako brzo može da propadne. Slobodu sam izgubio, zarobili
me Nemci pre nego što sam dobio priliku da je branim.
U uniformi stare vojske (pozvali ga na
vežbu) zatekao se 6. aprila. Iz logora na Banjici utekao posle 13
dana.
Imanje u rodnim Donjim Petrovcima
obezbeđivalo mu je mesto među dobrostojećim srednjacima, a on se
još pre rata družio sa komunistima.
Partizansku zakletvu položio je u oktobru 1941.
- Bilo je to u kući Save Oparušića
Brice, predratnog člana Partije. Mnogi su se iznenadili kad su me
videli na sastanku uoči polaska. Ja, kulak maltene, a prvi sam
kazao: nema nam druge, nego pušku, pa u Frušku!
Ni u njegovom selu nisu znali ko je
onaj Ibra što je zapalio (sa svojim borcima koje su raspoznavali po
kačketima "ibrićevcima") autobus pun Nemaca, komandovao
partizanskim četama i brigadama.
- Već drugi dan posle dolaska u Frušku
goru, Marko Peričin Kamenjar reče da svi moramo imati partizanska
imena. Smišljao sam, i setim se nekoga Ibre koga sam sretao na
vašarima. I tako... Dobro je došlo i mojima kad sam pošao u rat,
već sam i decu imao: Đurđici bile dve i po, a sinu Anđelku godina
manje. Tri godine nisam čuo da li su moja Kata i deca živi. Video
sam ih tek pošto je Sedma vojvođanska stigla u Batajnicu.
A trpeli su, jer se znalo da je Milan otišao u partizane.
Katu je banda nekoliko puta odvodila i tukla, a jednom im je pobegla sa streljanja... Nisu znali ko je Ibra, inače i selo bi spalili, a nekmoli moju kuću...
A trpeli su, jer se znalo da je Milan otišao u partizane.
Katu je banda nekoliko puta odvodila i tukla, a jednom im je pobegla sa streljanja... Nisu znali ko je Ibra, inače i selo bi spalili, a nekmoli moju kuću...
Ostao je vojnik - postao pukovnik, a u
penziji od 1964.
Nedavno, napunio sedamdesetu, a uz
rođendan i uoči Dana pobede dobio Orden republike sa zlatnim
vencem.
Ibra i njegova nerazdvojnica Kata retko
su sami - deca im imaju po svojih dvoje.
- Nikada prvi ne počinjem priču, čekam
da oni pitaju...
 |
| Put ka pobedi, april 1945 / Svi postovi |
