Nekada pismeni zadaci o Titu i Partiji, a danas - "Kako sam doživeo demonstracije 9. marta" (1991)




Ne znam da li je narod pogrešio što je na izborima izabrao Slobodana Miloševića, ne znam da li bi bilo bolje da je izabran Vuk Drašković ili bilo koji drugi predsednik ostalih stranaka, ali znam da je sve ovo potreslo celu Jugoslaviju



Zadatak u beogradskoj srednjoj školi "Jezdimir Lović" uznemirio đačke roditelje, a učenici na različite na čine opisali kako su doživeli demonstracije i njihove uzroke i posledice...


*****



Generacije đaka zarađivale su u drugom delu školske godine ocenu iz maternjeg jezika i zadacima sa temom "Proleće u mojoj ulici". Kako je minulog marta po beogradskim ulicama uz proleće zamirisao i suzavac, za učenike pojedinih odeljenja prvog i drugog razreda beogradskog obrazovnog centra "Jezdimir Lović" davnašnji običaj je prekinut nesvakidašnjim tematom.

Ponuđen je širok izbor svojevrsnih tema:

"Vuk Drašković: Kleknuti kao Stefan Nemanja", " "Bože, spasi, Bože čuvaj srpsku zemlju, srpski rod", "Nek' na srpskoj blista grani bratske sloge zlatan plod", "Šta mladost Srbije misli o strankama" i "Kako sam doživeo demonstracije 9. marta, hapšenje Vuka Draškovića i miting studenata"...

Đački roditelji su bili podjednako zbunjeni, bez obzira sa kolikim su poletom ili otporom u vreme svoga školovanja obrađivali tada neizostavne teme "Partijo, jačaj sve moćnija" ili "Druže Tito, ljubičice bela".

Jedni su negodovali što se uopšte temama pretpostavlja da njihovo dete na bilo koji način treba da "doživljava hapšenje Vuka Draškovića".

Drugi su, pamteći poratno doba - kada su se njihovi učitelji izokola raspitivali čije mame farbaju jaja za Uskrs - sumnjičavo slutili kako je posredi nekakvo organizovano prebrojavanje opoziciono opredeljenih učenika, pa čak i njihovih roditelja.


Nemoguća ravnodušnost



Jedno je sigurno: takve teme nisu organizovano i zvanično dospele u učionice, nego su samoinicijativni izbor pojedinih profesora. To je potvrdila i Sanja Aćimović, profesorka u OC "Jezdimir Lović", koja je svojim učenicima postavila zadatak znatno teži od opisivanja prolećnog vrbopuca.

- Znate, ko bi dao teme o Slobodanu Miloševiću i socijalističkoj partiji ne bi zbog toga izgubio posao, otišao u zatvor, ne bi bio isleđivan, saslušavan u neprijatnom tonu i napetoj atmosferi, ali ove teme su opštesrpske, hteo to neko ili ne - jetko je započela objašnjenje prof. Aćimović kao previđajući činjenicu da ni nije, niti će, uvereni smo, biti zatvarana, isleđivana, saslušavana. - Opominjali su me da ne pričam o politici, da je Vuk na listi za prostrel, da je u smutna vremena čoveku najbolje da ćuti, kao i da ću se "teško vaditi posle".

Zato se sećam reči prof. Mićunovića, kojima je pridobio tolike mlade ljude:

"Nikada nemojte sa lakoćom da sudite čoveku".

Ne bih volela da tvrdokornost, glupost, primitivizam i mrak bukvalno shvate ove reči, pa da počnu "tvrdo" da sude. Tu će, valjda, pliš be-se-že da pomogne.

Ali, ubili su, tukli, unakazili i osnovna profesorska etika mi nalaže da ne treba da dam propisanu neutralnu temu.

Inače sam prekršila sve norme "dobrog ponašanja" u prosveti: umesto samo jedan čas, pet sati govorim učenicima o Starom i Novom zavetu, o antičkoj Grčkoj i nesrazmerno duže.

Čitamo Rilkeove pesme, i Kavafijeve, priče PoaKišov "Dupli gulaš". Razgovaramo o srpskom viteškom kodeksu, mitovima starog sveta, zvezdarstvu - sve na moju ličnu štetu i odgovornost.

Do sada su mi odbijeni jedan pano učeničkih radova i četiri priredbe. Dve su s aforizmima Duška Radovića i Rastka Zakića odbijene 1987. i 88.

Prošle godine bilo je sređeno da se prikaže film o proboju solunskog fronta - pa ništa, a u oktobru je odbijen ugovoreni koncert pravoslavnog hora, jer "indoktriniraćemo decu".

Čini mi se da ne želim više da pravim priredbe, ali želim da se ukine teror njihovog nadgledanja od strane bilo koga.

Profesorka Aćimović napomenula je da je udovoljila zahtevu dvoje-troje učenika da ipak pišu uobičajene zadatke, dodajući im teme "Grad u moru", "Stari zaboravljeni trg i zvonik" i "Proleće 91", dok su se ostali najradije prihvatili teme "Kako sam doživeo..."

Sve razloge za i protiv takve teme sadrži jedna rečenica 16-godišnjakinje:

"Još sam mlada za takva razmišljanja i volela bih da ne moram da razmišljam o svemu tome, ali čovek ne može ostati ravnodušan..." 

Koliko je mladima bliska svaka ideja, izuzev ravnodušja, najbolje pokazuje izbor iz najekstremnijih, najrazličitijih iskaza učenika, čija imena razumljivo ne navodimo.

"Najavljivane mirne demonstracije pretvorile su se u huliganstvo, kakvo se ne viđa ni na fudbalskim utakmicama... za sve je kriv Vuk Drašković... nisu smeli da ga puste iz zatvora već je trebalo da mu sude..." 

Autorki ovih redova drug iz klupe je momak koji piše:

"Nekadašnji bankar koji je... sada na čelu Srbije ugleda se na svog idola Tita i ne dozvoljava ništa što nije u njegovu korist... Ali u našoj Srbiji još ima razumnih i pametnih ljudi i hrabrih koji će pružiti otpor novom Titu". 

A istomišljenik ovog dečaka dodaje:

"... Nema nigde, osim u Jugoslaviji, čoveka koji preko svojih narodnih poslanika karijerista poziva dede sa Ušća da idu na unuke na Terazijama".

Listanje zadataka ukazuje na sve umnoženije razlike, ali i stilske rogobatnosti i jezičke i pravopisne greške koje u navodima ne ispravljamo zarad autentičnosti.

"Slažem se sa demostratorima, ali ih ne podržavam u tome što su lomili i iskaljivali svoj bes". 

Jedna učenica zaključuje suprotno:

"... Da sam bila tamo, činila bih isto". 

A dečak koji je bio "tamo" opisuje:

"Držo sam se po strani, nisam hteo da srljam... Nisam dobro video šta se sve napred događalo ali sam dobro osetio suzavce bačene u narod... Kasnije je milicija počela da nas juri. Stvarno sam bio brz". 

Zatim, dodaje:

"Izlazak studenata na Terazije ja ocenjujem kao pravi potez". 

Vršnjak "brzog demonstratora" nije bio na Trgu, ali beleži:

"Ja nisam bio tamo i veoma mi je žao zbog toga", a zatim negoduje što je "srpska krv prolivena od Srbina... Srbi od svog postojanja nisu bili rastureniji. Pedesetogodišnji režim koji se polako gasi ostavlja tragove. Dublji su Brozovi ožiljci od ožiljaka raznih aga i dahija..."

Kao film iz rata



Protest zbog nacionalne nesloge, svake manifestacije sile i dezinformacija, potom žalost zbog dveju žrtava i nadasve ozlojeđenost, nepoverenje i strepnja zajednički su svim zadacima. Čitamo zapise:

"Srbija je dobila svoju Žutu Gredu" ... "Onaj ko je izdao naređenje da milicija i vojska idu na građane Srbije, tj. Srbin na Srbina, umesto nevinog dečaka trebalo je on da umre" ... "U Beogradu je proleće dočekala demokratija. Imala je krvav put. Prenosila se sa ruku provokatora i podvikača i učinila je da po koji put Srbin zamrzi Srbina... Ispljuvana je opozicija srpska. Umešana je vojska, napravljen je haos. Pohapšeni su narodni prvaci... uskraćena je istina"... "Za pola sata Vukovog govora narod je na ulicama napravio neprocenjive štete... Bilo - ne povratilo se".

Uz napomenu, "ne razumem se u politiku", učenici su u zadacima, ipak tragali i za (ne)mogućim razrešenjima, svi odreda izražavajući simpatije za studentski miting.

"Nama Srbima nije potreban ni Vuk ni Sloba nego čovek pametan da nas izvede iz ove krize ma ko on bio", piše devojka koja je zaboravila i na zareze i na potpis.

Njena drugarica je sličnog mišljenja:

"Ne podržavam ni Slobodana Miloševića, ni Vuka Draškovića, podržavam studente". 

Treća devojka je u nedoumici:

"Ne znam da li je narod pogrešio što je na izborima izabrao Slobodana Miloševića, ne znam da li bi bilo bolje da je izabran Vuk Drašković ili bilo koji drugi predsednik ostalih stranaka, ali znam da je sve ovo potreslo celu Jugoslaviju".

Kako god učenici iskazivali mišljenja i osećanja, iz njihovih brzo ispisivanih nečitkih redova čini se da im je drago što su za to imali priliku.

"Bilo je krajnje vreme da mladi ustanu i iznesu svoje mišljenje kakvu državu žele", piše jedna devojka, a njen drug beleži:

"Imam 16 godina. Vrlo sam mlad da bi ocenio šta znači ćutati pedeset godina, ali i ovih 16 je očajno".

Isti dečak je zadatak završio rečima:

"Ja se svakome ko ovaj rad pročita izvinjavam na preteškim rečima i na možda malom neskladu i "drhtanju" u pisanju, ali stoji u njemu da mi duša nije mirna i da ga ne pišem pod najsrećnijim okolnostima". 

Njegova drugarica je, međutim, zapisala:

"... Grad je podsećao na neki film iz rata, tenkovi u Kneza Miloša, vojska po celom gradu, sve porazbijano. Prizor je bio odvratan".

Taj zaključak je konačno i opredelio profesorku Aćimović kako da oceni ono što je olovka zapisala nemirnim srcem: zbog njega se, kaže, odlučila da iskrenost nagradi "peticama" i "četvorkama"...

- Preda mnom učenici mogu da kažu da li vole ili ne Vuka, Slobu, Đinđu, Čorbu, Koštuna, da pričaju kako su zaneseni liturgijom ili "ja sam Jehovin svedok", a kada bi iko mog učenika progonio zbog nekakvog opredeljenja, kao i nečeg iskazanog u ovim zadacima, garantujem da bih sva sredstva upotrebila da ga zaštitim - kaže profesorka Aćimović. - Uostalom, kako je napisao Meša Selimović:

"Život je širi od svakog propisa. Moral je zamisao, a život je ono što biva. Kako da ga uklopimo u zamisao da ga ne oštetimo? Više štete je naneseno životu zbog sprečavanja greha, nego zbog greha".

U zamisao profesorke Aćimović nisu se uklopila samo dva zadatka: uz napomenu "banalno", ocenjeni su "trojkama".

Zavređuju ipak da budu pomenuti, jer su baš "ono što biva" i što bi život trebalo da bude u 15. i 16. godini.

O temi "Proleće '91." jedna "trojka" je zapisala:

"Najlepše godišnje doba je proleće. Uvek donosi nešto novo... "

A još sentimentalnija (ista ocena) je zabeležila:

"Zaljubiš se i onda ti je sasvim svejedno šta se dešava unaokolo... "

Kada će takvi i slični zadaci - kao banalan ali i nesumnjivi znak spokoja - opet imati mesta u školskim klupama u kojima nad nežnim sanjarijama i običnim đačkim brigama odjednom zacariše ozlojeđenost, sumnje, nesporazumi i velika strepnja?

Napisala: Vesna Miladinović, obrada: Yugopapir (TV novosti, mart 1991.)





Podržite Yugopapir: FB TW Donate