FK Novi Pazar: Jedini fudbalski klub u Jugoslaviji na čije utakmice dolazi skoro pola grada! (1984)




Kada navijaju, Novopazarčani mašu, skaču, bučni su i vatreni. Gledaoci dovikuju igračima, savetuju ih kako da igraju, kao da je svaki od njih trener ekipe, a pri tome niko ne haje da li ga tamo na terenu zaposleni igrači čuju ili ne. Važno je reći svoje mišljenje

Tog nedeljnog popodneva Novi Pazar je bio potpuno pust, nijednog čoveka na ulici. Tišina je skoro pritiskala. Sve je bilo pusto: kafane i čajdžinice, i prelepi hotel "Vrbak".

Odjednom tišinu prolomi gromki poklič:

Goool! 

Odjeknulo je to poput topovske salve sa gradskog stadiona "Deževa" udaljenog skoro dva kilometra od centra grada. Doduše, nismo sigurni da li je zaista bio gol ili samo usklik uzbuđenja zbog pružene šanse.


*****



U Novom Pazaru namernik stiče utisak da su svi stanovnici grada na stadionu. I skoro da je u pravu. I drugi gradovi imaju stadione i veće i lepše od "Deževa", ali nijedan nema toliko publike, srazmerno broju stanovnika.

Jer, od 40 hiljada Novopazarčana - 15 hiljada ih je gotovo na svakoj utakmici.

Bilo ko da je protivnik, slab ili jak, Novi Pazar je uvek sa "Novim Pazarom".

Grad bodri svoj tim, hrabri, kliče mu, peva...

Kada navijaju, Novopazarčani mašu, skaču, bučni su i vatreni. Gledaoci dovikuju igračima, savetuju ih kako da igraju, kao da je svaki od njih trener ekipe, a pri tome niko ne haje da li ga tamo na terenu zaposleni igrači čuju ili ne.

Važno je reći svoje mišljenje.

Po nekim merilima, koja na žalost važe, "Novi Pazar" spada u red takozvanih malih fudbalskih timova. Ali, ako se meri sportski duh, onda je to veliki tim. Taj duh ih je odveo u vrhove Prve srpske lige. A oni tvrde da odatle bolje mogu da vide svoje mesto u Drugoj saveznoj ligi.

FK Novi Pazar: Mali veliki tim (foto: Tempo)

Pa, kako sve to rade u Novom Pazaru?

- Dobro je, pre svega, što sport vode sportisti. U Predsedništvu kluba su ili sportisti ili poznati i dokazani sportski radnici. Zato govorimo pravim sportskim jezikom. A pošto nemamo političkih problema, onda nemamo ni razloga da se bavimo političkim, već isključivo sportskim postovima. 

A možda zato i nemamo političkih problema.

To je taj krug, očigledno - kaže nam predsednik kluba Amir Beširović Amiraš, nekad poznati golman ovog kluba, a danas uspešni privrednik i sportski radnik.

Beširović dalje priča:

- Mnogi su u ovom klubu ostavili svoju mladost: i igrači i sportski funkcioneri. Zato sa takvim ljudima nije teško naći zajednički jezik. Istovremeno, mi se nikad ne delimo na dva gola: na upravu i igrače, već smo - jedan tim.

Ovaj grad zna da podeli radost uspeha i tugu poraza sa svojim igračima, zna da bodri. On je, u stvari, dao najveći doprinos pravom sportskom i borbenom duhu koji krasi igrače "Novog Pazara".

Sportski duh je neophodan ali nije dovoljan za uspešan rad jednog kluba sa pretenzijama kakve ima ovaj. Potrebna su i sredstva. A njih daje grad.

Privredne organizacije Tekstilni kombinat "Raška", Fabrika obuće "Ras", Trikotaža "Raška" i druge - odvajaju svoja sredstva a mogla su ih potrošiti i u druge svrhe.

Doduše, danas se može reći da klub ima novca jer ima mnogobrojnu publiku, srazmerno broju stanovnika možda i najbrojniju u zemlji.

Ali, postojalo je i juče. I tada, kao i sada, bili su tu ljudi neograničeno požrtvovani i odani bojama svog kluba.


Šest ekonomista, dva lekara, dva inženjera...



- Kad igrač završi trening i utakmicu - priča predsednik Beširović - on ide kući da se odmori. A mi iz uprave posle rada u svojim fabrikama moramo u klub, gde nas čekaju isto tako veliki poslovi i velike obaveze.

A ovde kažu da se zaista ne zna gde su Amiraševe obaveze veće. Njegov "tim" u fabrici dobro radi pa je Trikotaža "Raška" jedna od prvih u zemlji po kvalitetu u toj vrsti proizvodnje.

Uspeh privrede je i uspeh svih onih koji vole sport, umeju ovde da kažu.

Uostalom, standard radnika omogućava redovno odlaženje na utakmice. A i to svakako mnogo znači za klub.

Takođe ovde važi formula: stručan kadar - dobar rad kluba.

Zbog toga u najužem rukovodstvu ne sede ljudi čiji je jedini kvalitet ljubav prema sportu.

U Predsedništvu su: šest ekonomista, dva lekara, dva inženjera, dva radnika, dva bivša fudbalska velikana ovog grada i četiri aktivna fudbalera.

Svako od njih ima konkretno zaduženje. Znači, svako ima svoj određen posao, pa i trener Dušan Radonjić, koji nam kaže:

- U Novom Pazaru je, verujte mi, kao u Minhenu ili Mančesteru. Trenerovo je da trenira, da uči fudbalere veštinama, strategiji, taktici, ali i borbenosti, moralu i kako se pobeđuje, naravno. Ja se ne bavim personalnim poslovima kluba, administrativnim ili finansijskim, istovremeno. 

Imam odlične uslove za rad. A imam i igrača koji znaju da bez discipline i sistematskog rada nema uspeha.

Zato se oni ovde i ne ponašaju kao primadone, zvezde, već kao sportisti koji znaju da svako treba da sagori ako želi pobedu klubu.


Ko izgara - prolazi



Pričamo sa fudbalerima posle treninga. Nisu to izjave "zvezda". Oni jednostavno kažu:


Jovanović: "Ja sam sa "strane", iz Leskovca, ali ovde sam kao kod kuće".


Vujović: "I ja sam "stranac". Došao sam iz većeg kluba u manji. Međutim, ovde nisam primetio nijednog "malog".


Glavčić: "Publika nam je kao rod. Oni za nas, mi za njih ginemo."


Ganić: "Radimo mnogo, ali tako jedino možemo biti ravni gradu kojem pripadamo."


Vukadinović: "Ovde znam zašto trčim. A zbog toga me i na poslu više cene. Verujte."


Ugljanin: "Bio sam u "Partizanu". Ne fali mi iskustvo. Međutim, i ovde imam čemu da se naučim, a pre svega - poštenom radu. Ovde se rad ceni. Ko izgara - prolazi. Ide u tim."


Priča o ovom kolektivu ne bi bila kompletna, bez nekadašnjeg miljenika novopazarskih navijača Abdula Abdulaha, danas saveznog fudbalskog sudije i potpredsednika kluba.

- Dosta toga se promenilo. Tvrdim da je danas sve čistije i poštenije kod "malih". Iako to možda zvuči čudno zbog glasina koje kolaju o ovom sportu, manje je nameštanja nego pre. Takođe, mnogo se promenilo i u kvalitetu. Danas ni "mali" nemaju straha pred "velikim", jer i oni znaju da budu veliki. Čini mi se da "zvezde" polako padaju s neba... Došlo je i to vreme - kaže Abdulah.

- Imamo uslove za rad kao niko. To nam je omogućio naš grad i to ćemo mi našem gradu vratiti, svakako ćemo se odužiti. Dosegli smo vrh Prve srpske lige, a verujem da ćemo već sutra biti u Drugoj saveznoj... Optimista sam, kao i svi ovde - završio je Abdulah.

Nemamo nijednog razloga da ovim ljudima ne poverujemo. Neka im je srećno, tamo im je i mesto. U Drugoj ligi, naravno. 

Napisao: M. Dobrić, obrada: Yugopapir (Tempo, 1984.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate