Dragan Nikolić, životna priča: Snežni tuneli mog detinjstva / Suze Madam Soliter / Uhvatiti Krigera



Nostalgično i tužno sećam se kada smo kao klinci jedne godine, krajem marta, kada se sneg otopio, pronašli jelku koja je izgledala sveže. Okitili smo je u našem tajnom skrovištu i dvadeset i neki mart proglasili našom Novom godinom!

Rođen sam 21. avgusta 1943. godine u Beogradu. I danas živim na Crvenom krstu gde sam odrastao. Čini mi se da se godinama tu ništa nije promenilo.

Detinjstvo je najvažniji period u životu čoveka, a moje je bilo veoma srećno. Imam utisak da se nije ni završilo. Možda je to pitanje infantilnosti, gluposti ili nečeg trećeg.

Razlika je u tome što sam danas bogat iskustvom i uspomenama.


Mnoge stvari postižu se - šarmom



Nisam bio strogo vaspitavan. Nikada me niko nije terorisao i nisam dobijao batine. Bio sam lukav i umeo da svaku situaciju prevedem na neke druge, mirnije vode.

Još kao mali shvatio sam da mnoge stvari mogu da se postignu šarmom! 

Ne tvrdim, da sam bio i ostao šarmantan. Šarm je jednostavno deo mašte, lukavosti...

Nisam ulazio u konfliktne odnose, osim na ulici gde se trebalo pokazati od malih nogu, ne samo ko je najjači već i ko ima najviše ideja.

Učio sam kod kuće, na ulici, u školi. Započinjao sam ono što mi je odgovaralo a ponekad umeo nešto i da zloupotrebim.


Kad je zimi bilo mnogo snega...



Pripadam posleratnoj generaciji. Igrali smo se ratova po beogradskim ruševinama koje su predstavljale naše tajne štabove. Bila je to neka vrsta našeg Eldorada.

Umeli smo da ulazimo kroz kanalizacione otvore i prođemo čitav kvart ispod zemlje pa izađemo na sasvim drugi deo grada.

Bilo je mnogo izazova koji su nam raspaljivali maštu. Igra nas je terala da razmišljamo i da se snalazimo.

U to vreme zimi je još uvek bilo mnogo snega. U januaru i februaru sve je izgledalo kao u filmu "Amarkord". 




Na trotoarima su bili snežni tuneli kroz koje smo prolazili. U školu nismo išli jer nije bilo grejanja. Uživali smo.

Nostalgično i tužno sećam se kada smo kao klinci jedne godine, krajem marta, kada se sneg otopio, pronašli jelku koja je izgledala sveže. Okitili smo je u našem tajnom skrovištu i dvadeset i neki mart proglasili našom Novom godinom!

Školu sam doživljavao kao izlet. Učenje me nije opterećivalo. Brzo sam shvatio da ne moram po ceo dan da sedim kod kuće i učim napamet.

Bavio sam se sportom i krenuo na dramsku sekciju. Znao sam da će te vanškolske aktivnosti uticati na profesore. Manje će me pitati a više će mi poklanjati ocene.

Igrao sam u bajkama. U "Snežnoj kraljici" glumio sam Kaja i postao zvezda škole! 

Moja pretpostavka se ostvarila. Profesori su "trgovali" mojim ocenama.

Profesorka srpskog je imala dogovor s profesorom matematike. Ona bi njegovom učeniku poklonila ocenu, a ovaj bi meni dao bolju ocenu iz matematike.

Tako se završila tadašnja osmoletka.


Najmlađi student



Upisao sam Četrnaestu beogradsku gimnaziju, ali pošto sam bio nevaljao brzo su me izbacili. Roditelji su me onda upisali u Ekonomsku školu. Pohađao sam je fakultativno.

Po tradiciji, opet sam se prijavio na dramsku sekciju. Ponovo je bilo "trgovine" ocenama. Posle druge godine čuo sam da bez završene srednje škole može da se polaže prijemni ispit za pozorišnu Akademiju.

Primili su me i tako sam s nepunih sedamnaest godina postao najmlađi student Beogradskog univerziteta. 

Morao sam da polažem neke diferencijalne ispite, ali pošto su me propitivali profesori koji su me već primili na Akademiju - nije bilo problema!

Posle druge godine studija dobio sam prvi posao. Imao sam značajnu ulogu u TV drami "Dvesta hiljada za trošak". Taj ruski komad režirao je pokojni Slava Ravasi. Igrali su poznati glumci i ja student!

Bilo je to vreme kada još uvek nije postojao magnetoskop i kada se snimalo uživo. Snimi se čitav čin i onda se pravi pauza. Ako neko pogreši pred kraj, sve mora ponovo da se snima.

Bilo je to veliko opterećenje ali i moj prvi susret s televizijom. Jedini televizijski studio u to vreme bio je na Sajmištu.

Posle te uloge dugo ništa nisam radio. Kao posle prve ljubavi. Desi se, a onda zatišje...

Bio sam zaljubljive prirode. Ljubav uvek isto funkcioniše. Tu se sve generacije ponašaju isto. I ona pre moje i moja i one nešto malo posle moje i ove današnje.

Svi se foliraju. Ljubav je tektonski poremećaj. Ne može čovek tada da se ponaša drugačije ili da pronađe stil kako bi ga manje bolelo. 

Nema bezbolne ljubavi ili one idealne! Sve je to onako kako mora da bude ili kako zapravo jeste. Treba to prihvatiti.


Snimanje filma - u magnovenju



Pre tačno četiri decenije, 1964. godine, snimio sam prvi koprodukcioni film "Jednooki vojnici". Snimalo se u Beogradu, Dubrovniku, Rimu... U to vreme filmovi su se snimali po osam meseci i godinu dana.

Dobrodošlo mi je to iskustvo. U neku ruku bilo je i pogrešno. Radio sam po zapadnom sistemu, a kasnije sam uletao u filmove koji se snimaju za dvadesetak dana.

Tu sam dosta naučio. Na pozorišnoj Akademiji nema mnogo priče o filmu. I danas je tako, a trebalo bi to promeniti. Taj moj prvi film nikada nije javno prikazan.

Džimi Barka se desio nenadano. Bio sam u magnovenju. Snimio sam taj film "Kad budem mrtav i beo" onako kao da sam ga prosanjao. Dok sam se okrenuo, pomislivši da sam nešto shvatio, već je sve bilo gotovo. 

Kvalitet tog fiima i te uloge jeste u tome što nisam mnogo razmišljao. Stihijski sam se bacio na tu ulogu, kao neplivač u duboku vodu. Morao sam da preživim.

Bilo mi je to veoma značajno. I sve što se kasnije dešavalo za mene je bilo neverovatno i kao slučajno.

Sećam se Pule, pulskog festivala i velike Jugoslavije. U Areni je bilo dvanaest hiljada ljudi. Pamtim taj ogroman aplauz.

Hotel Rivijera, u kome sam bio smešten, bio je udaljen 500 metara od Arene. Nikada neću zaboraviti stampedo ljudi koji su jurnuli za mnom po autogram! 

U to vreme mogao sam samo na televiziji da vidim kako cepaju i kidaju Bitlse!

Normalno je što je bio takav odnos prema glumcima. Publika je imala jedino nas. Danas klinci imaju sve preko interneta.

Popularnost je u tom trenutku bila opasna i zastrašujuća, ali i lepa i prijatna.


Noge su počele da mi drhte, pomislio sam da je gotovo...



Čuvena je ona anegdota kada sam prevario reditelja Žiku Pavlovića rekavši mu kako znam da pevam. Činjenica je da me je pred snimanje pitao da li znam da pevam i ja sam potvrdno odgovorio.

Na snimanju se ispostavilo suprotno!

Međutim, nije ni gospodin Pavlović bio toliko naivan. Da je njemu pevanje bilo toliko značajno više bi na tome insistirao.

Nisam ja slagao rekavši da znam da pevam. I danas tvrdim da to umem. Verujem u to!

Kao mlad glumac voleo sam da radim i poslove kaskadera. Ubeđivao sam reditelje kako mogu da prevrnem kola, jašem konja, padnem s konja...

Čak sam oblačio kaskaderske uniforme i padao pod tenkove. Kaskaderi su bili moji drugovi koji su me svačemu učili.

Bilo je to na snimanju jedne od epizoda u "Povratku otpisanih". Ubedio sam reditelja Acu Đorđevića kako mogu da pratim Krigera po šini koja je stajala dvadeset metara iznad zemlje. (52. minut)





Snimali smo u napuštenoj centrali na Dorćolu. Trebalo je tridesetak metara da šetam po njoj. Dole nije bilo nikakve mreže.

Tada sam se prvi put uplašio.

Došao sam do pola i noge su počele da mi drhte. Pomislio sam da je gotovo.

Čučnuo sam, zagrlio šinu i počeo da se znojim.

U ekipi je bio tajac. Popeli su gore dva kaskadera i sve se dobro završilo.

Bilo je to najveće poniženje koje sam sebi priredio, ali i iskustvo koje mi je pomoglo da shvatim kako nisam svemoguć i da ne treba mnogo da se kockam sa sudbinom. 

Nije sve u ludoj hrabrosti.


Atelje 212 - pozorište puno razumevanja



Posle mnogo godina ponovo sam zaigrao u pozorištu. Draga mi je uloga slavnog francuskog glumca Frederika u Beogradskom dramskom pozorištu.

Član Ateljea 212 postao sam još 1969. godine. Pozorište je imalo razumevanje za naš rad van teatra. Imao sam mnogo uloga u pozorištu, a onda je došla egzekucija.

Pozvali su me da igram u pariškom Teatr d’ la Vil. Bilo je to 1981. Ponudili su mi glavnu ulogu u komadu Maksima Gorkog "Na dnu".

Desila se slična anegdota kao sa pevanjem. Kada su me pitali da li govorim francuski, samouvereno sam rekao da znam! Prvi put sam glumio na francuskom, verovatno sa pogrešnim akcentom, ali to je bilo dobro za predstavu.

Reditelj Lučijano Pintilije je zamislio da predstavu igraju stranci. Kasnije sam dobio ulogu Isusa Hrista u predstavi "Majstor i Margarita". Tu je već postojao imperativ da moram pravilno da govorim...


Kako sam rasplakao profesorku...



A s francuskim je sve počelo još u školi. Već sam rekao da nisam bio štreber i lider u ocenama. Gospođa Đurić nam je predavala francuski. Zvali smo je Madam Soliter jer je bila veoma visoka.

Jednu tužnu pesmu Viktora Igoa o smrti njegove ćerke uspeo sam da naučim napamet i uvek sam je recitovao kada bi Madam Soliter rešila da me propituje gramatiku!

Govorio sam odličnim francuskim akcentom i uvek bih bez izuzetka rasplakao profesorku.

Posle toga ništa me više ne bi pitala.

Kasnije sam se dobro snalazio igrajući u francuskim filmovima.


Saradnja sa Šotrom



Nema sumnje da sam na početku dobio pravu šansu u filmu "Kad budem mrtav i beo". Nisam nezadovoljan ni ostalim ulogama koje su vodile ka formiranju glumačkog profila.

Postao sam neka vrsta buntovnog heroja, mladog čoveka s ulice koji je stalno u borbi sa nekakvim pravilima.

Mnogo je filmova iza mene i svakom se uvek podjednako radujem kao i najnovijem filmu Zdravka Šotre "Pljačka Trećeg rajha".

Šotra i ja sarađujemo više od četrdeset godina, dobro se poznajemo i imamo prijateljski odnos. Imam tu privilegiju i mogu da mu kažem ako mi se nešto ne dopada ili želim da promenim.

Moja uloga Glavonje je sedamdeset odsto na nemačkom jeziku, što gledaocima može da bude simpatično.


Ona Dorćolka, ja Krstaš...



Deo moje strategije bio je da se o meni privatno mnogo ne zna. Značajne su mi bile mnoge stvari udaljene od profesije.

Tako komentarišem i svoj brak sa Milenom Dravić. Sličnog smo vaspitanja, sličnog mentaliteta, ona je Dorčolka, ja Krstaš... Razumemo se.

Naravno da je plus to što smo ipak uspešni ljudi i što je olakšavajuća okolnost da ne nastanu neke psihološke rane...

Svestan sam toga da glumac može da ima određenu moć nad gledalištem.

Znam da ima onih koji će zbog mog lika piti kafu koju reklamiram. Bolje da je tako nego da je posao za koji sam se školovao promašena investicija. Prija mi kada neko pohvali moj rad.

Zabeležila: Jasmina Antonijević, obrada: Yugopapir (Huper, 2004.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate