Vlado Šegrt, narodni heroj: Svakim danom sve smo dalje jedni od drugih, a ja te naše deobe mrzim...




Previše govorimo o našim dugovima inostranstvu, o tim privrednim teškoćama, a premalo o bratstvu i jedinstvu, o našem zajedništvu, koje je u nekim sredinama ozbiljno ugroženo. Dužni smo. Dobro, i ja ću pod stare dane da stegnem kaiš, ne želim dugove, ne želim da budemo ničija kolonija, ali ne želim ni da se toliko svađamo

Maj 1983: Iako je kao član CK SKJ i CK SK Bosne i Hercegovine još 1960. godine otišao u penziju, Vlado Šegrt i danas veoma aktivan, nalazi se u prvim redovima, u borbi, onako kako je to činio i kao komandant partizanskih jedinica. 

Svakodnevno dobija pozive radnika, studenata, građana, da im govori. Vlado Šegrt još nijedan poziv nije odbio.


Nedavno ste, čujemo, govorili studentima o našem zajedništvu, ali i o deobama. Šta je bio povod za to?


Vlado Šegrt, legendarni partizanski komandant
(foto: Wiki)
Povod je naša stvarnost, mladiću! Svakim danom smo sve dalje jedni od drugih, a ja to ne mogu da podnesem. Ja te naše deobe mrzim, omrzao ih još kao dete...

Sećam se kada je Crna Gora kapitulirala 1916. godine, otac je kao dobrovoljac otišao sa vojskom u Albaniju. Stričevi su mi u Trebinju obešeni. Majku, tri moje sestre i mene, Austrijanci su oterali u logor. I tu sam video zlo...

Imao sam devet godina. Svakog dana su nas delili i odvajali.

Nas decu seljaka i radnika, na jednu stranu, a decu ostalih, na drugu.

Oni bi za doručak dobijali čašu mleka i kiflu, a mi kiselu repu i kilo hleba na šesnaest ljudi.

Tada sam osetio gorčinu deoba i podvajanja ljudi...


Međutim, kada ste krenuli u školu, opet su vas, decu, podvajali?


Da. U tom logoru naprave oni neku školu i odvoje nas nekoliko da učimo nemački jezik. Majka me je stalno molila da ne učim:

"Nemoj Vlado, 'oće da nas germanizuju, da mi te odvedu..."

Odbio sam da učim. Tukli su me, grdne sam batine popio. Kad je neki nastavnik Vukres, Hrvat, video da sam tvrdoglav, dođe da me ubeđuje, pa veli:

"Uči ti, sine, ova će se zemlja ionako raspasti."

Nisam mu verovao. Opet sam slabo učio i opet su me stalno tukli zbog toga.


Taj otpor prema okupatoru i nacionalnoj podvojenosti, kasnije je, pod uticajem Nikole Kovačevića, vašeg komšije i velikog komuniste, prerastao u komunizam. Nikola vas je primio u SKOJ, a Sava Kovačević u Komunističku partiju 1931. godine. Kako, se to dogodilo?


Kad sam te godine došao iz vojske, gde sam aktivno radio kao komunista i zato bio uhapšen i mučen u zatvoru, sreo sam Savu. On mi kaže:

"Da prošetamo malo, dugo se nismo videli..."

I krenemo u noć, onako sami.

Kad će on meni:

"Pošto si sve to izdržao u Splitu, odlučili smo da postaneš član KPJ i član Mesnog komiteta Grahovo. Dođi u sredu na sastanak kod pekara Lazovića."

Ja se zbunim, nešto mi nije jasno, pa pitam:

"Pa, zar ja dosad nisam bio član Partije?"

"Ne, veli, bio si samo skojevac!"

I tako, dođem na sastanak i dobijem zadatak da formiram partijsku organizaciju u Lastvi, što sam već 1932. godine i učinio...


Sava Kovačević je posebno cenio muslimanske borce



Odmah po izbijanju ustanka postali ste komandant partizanskih jedinica. Šta je za vas tada značilo biti komandant?


Biti komandant u NOB-u značilo je biti čovek bez mane, čovek koga krase vrline. Komandant je bio samo onaj ko je bio hrabar, snalažljiv, ko je voleo ljude i umeo da stekne njihovo poverenje. Jer, ja sam te ljude vodio u borbu, u smrt i oni su, verujući meni, verovali da svi zajedno činimo nešto svetlo.

Ja to poverenje nikada nisam izneverio.

Nikada u brigadi nisam imao ljubimce među borcima. Svi su mi bili jednaki. Ali, uvek sam nastojao da budem prvi u borbenim redovima, to je za mene bilo pravilo broj jedan, lični primer.

Svi ti ljudi, borci, partizani nisu mogli drugačije da te cene, da te zavole.

Oni su bili dobrovoljci.

Biti komandant takvim ljudima značilo je predvoditi ljude koji su odlučili da se biju, pa i da poginu...

Čak ni u petoj ofanzivi nikoga nisam mogao da mobilišem. Čim nekog mobilišem, on uveče pobegne. Zašto onda od njega da stvaram neprijatelja.


To je tražilo i visoku odgovornost za svakog čoveka. Kako ste tih ratnih dana održavali visoki moral boraca?


Ličnim primerom. Ja se nisam, kao neki komandanti, odvajao i izdvajao od boraca. Zajedno sa njima jeo sam, spavao. Voleo sam svoje borce, ali voleli su i oni mene.

Pušio sam zajedno sa njima, šalio se. Ali, u borbi sam bio strog. Ne zato što sam se bojao njihovih grešaka, već sam želeo da izvršimo zadatak uspešno, da pobedimo i da izgubimo što manje boraca.

Ja sam se retko kada povlačio, ja sam neprijatelja terao da se povlači. Jer, zna se, ko beži taj i batine dobije...


Vi ste u vašim jedinicama, među borcima, imali i Crnogorce, Srbe, Hrvate, Muslimane. Šta mislite o tezama koje se čuju poslednjih godina, da se nisu svi podjednako hrabro borili?


To je laž. Već prvih dana ustanka jedan veliki broj, recimo, Muslimana, članova SKOJ-a i KPJ došao je u partizanske jedinice. Mi smo u Trebinju imali i muslimansku četu, koju je narod posebno zavoleo, jer se žestoko i dobro borila protiv ustaša i Italijana.

Sava Kovačević je posebno cenio muslimanske borce.

Nama se, na primer, dok smo pisali proglase KPJ za ustanak, nikada nije dešavalo da Musliman pišemo malim slovom, kako to danas neki hoće da čine.

Pisali smo:

"Srbi, Crnogorci, Hrvati, Muslimani - zbijte redove!"


Otkuda danas ta sumnja u Muslimane?


Ne znam. Kad smo 1942. godine došli u Prozor, niko nas, partizane, tako nije dočekao kao tamošnji muslimanski narod. To mogu svi danas posvedočiti.

Puniša Perović sa rukovodstvom X hercegovačke brigade u Prozoru, septembra 1942.
godine. Stoje s leva: Jovan Popović, Rade Hamović, Vlado Miskin - Crni, Tinka Romano,
 Vlado Tomanović, Puniša Perović, D. Samić i Vlado Šegrt. U prvom redu sede: Vojo
Popović, Blažo Đuričić i Čedo Kapor (foto: znaci.net)


Voleti tuđu zemlju u to vreme značilo je biti izdajnik



Vi ste o tome često govorili posiednjih meseci?


Jesam. Ja sam Gačanima govorio o knjizi "Nož", na primer, pre nego što je ona izašla iz štampe. Rekao sam tada, to je naopaka knjiga koja je napisana na račun "velikih dela" vojvode Samardžića, koji je poklao tol'ki narod.

I rekao sam, to nije Draškovićev roman, to je običan književni blef.

Jer, naopako je lako pisati, ali nije lako biti pošten. Ono što u toj knjizi piše o tom detetu, to nije istina. A knjiga se poziva na sećanja, na istoriju, na događaje.

Nisam dalje hteo o tome da govorim, da ne zakrvim ljude, jer su se ionako kasnije zbog te knjige u Gacku mnogi zavadili.


Zašto se događa da nas zavade?


Zašto, zato što se pozivaju na "istinu" koja, dok se ispostavi da to nije, unese u nas nemir i zlu krv, i gotovo. Da se razumemo, ja nisam da se ti ljudi koji pišu pendreče. Ali, sam takođe za pravu istinu.

Antonije Isaković je pisao o Golom otoku, na primer.

Ali on nije rekao da je nama Goli otok možda i bio nužan, jer ljudi koje smo tamo slali nisu voleli Tita i Jugoslaviju, nego Staljina i SSSR.

A voleti tuđu zemlju u to vreme značilo je biti izdajnik.

A izdajnik mora da se hapsi.

E, sad ko te je na otoku tukao. Pa tukli su ih Staljinovi đaci, faktički sami između sebe su se delili na batinaše i batinane.

I danas sve to pisati i slati na Titovu adresu, to, po mom mišljenju zaista nije lepo.

Tito je ljudima koji greše uvek pružao šansu da se poprave, da pošteno žive. Međutim, oni koji su ga opet izdali i oni koji će nas opet izdati, moraju da znaju da će ići na Goli otok.

Mi Jugoslaviju i tako moramo da branimo. Zato ni pet para ne dajem za tamo neke odbore i umetnike koji protestuju i žele da budu sud pored suda, država u državi.

To nigde nema.

Ali, ja verujem, sve će doći na svoje mesto, istina uvek pobeđuje... Samo mi stari borci da zbijemo redove, jer Tita nema, a mi odumiremo, neko mora ovu zemlju da brani i čuva.


Jednom prilikom ste rekli da su tekovine NOB-a i revolucije ugrožene?


Nacionalisti hoće da caruju, jedni srbuju, drugi bi islamsku revoluciju, treći NDH. U pojedinim sredinama bratstvo i jedinstvo su zaista ugroženi.

Za mene su zato svi nacionalizmi opasni.

Sećam se sedamdesetih godina, nacionalizam smo sredili za deset dana. A sada, borimo se, ali sporo.

Vidite, tek su sada tog Bakalija sklonili iz Partije. A on je zatrovao toliku omladinu na Kosovu.

Živeo je kao plejboj, lumpovao i provodio se sa devojkama po Dubrovniku, živeo je kao car u svom plemenu.

I mi, umesto njega, kažnjavamo tamo neke devojke na petnaest godina zatvora.

Zato mislim da moramo biti mnogo više jedinstveni. Pre svega CK SKJ, pa i čitav SKJ, pa Predsedništvo SFRJ, Savezna skupština i republike i pokrajine, moraju da raščiste između sebe mnoge stvari.

Mi moramo stalno da se borimo, zajedno, svi, za naš put koji smo izabrali i propisali, nema nam druge...

Mi moramo u naša rukovodstva dovesti mlade, energične ljude. Mi stari počeli smo da poboljevamo, da zaboravljamo, da se zamaramo.

Dajte mlađe, oni će mnogo brže rešiti mnoge probleme.

Kad sam ja sa trideset godina mogao da budem komandant, da oslobađam ovu zemlju i da stvaram narodnu vlast, mogu i ovi mladi ljudi da se bore za budućnost Jugoslavije, da grade i sprovode našu politiku, i samoupravljanja i nesvrstanosti...


Mislim da nikada bolje nismo živeli nego ovih poslednjih godina



Da li ste vi zbog toga otišli u penziju još 1960. godine?


Jesam. Tada je doneta odluka o rotaciji. Kao član CK SKJ i CK SK BiH išao sam na teren i ubeđivao ljude da napuštaju svoje funkcije, da mesto prepuštaju novim i mlađim ljudima.

Međutim, kada smo bili na Izvršnom komitetu, vidim neki naši drugovi u CK nemaju nameru da se rotiraju. Ja kažem:

"Ljudi, obećao sam na terenu da ću i ja otići, zar i vi nećete u rotaciju?"

Oni meni: "Nemoj tako, Vlado, zabijaš nam nož u leđa?"

"Oprosti, dogovorili smo se, odgovorim, ja idem u penziju."

Na to su mi Tito i Ranković kroz nekoliko dana poručili:

"Ne idi, uzmi neko funkcionersko mesto."

Ne, ja idem i otišao sam. Tražio sam da me na kongresu razreše dužnosti u aparatu i nastavio sam politički da delujem, iako sam u penziji.


Niste se pokajali?


Ne, nikada. Čak ni onda kada mi je penzija bila 1.800 dinara, pa su se Roćko Čolaković i Ivan Ribar, takođe penzioneri, žalili, pa su nam penzije povećane. Sada imam 46.000 dinara.

Deca su mi lekari u Sarajevu. Imam dosta unuka, dosta radim, putujem, govorim ljudima. Ja sam aktivan politički i to ću biti do smrti.

Ali, ako danas treba da stegnem kaiš, dobro!

Priča se, pao nam standard. Mislim da nikada bolje i bogatije nismo živeli nego ovih poslednjih godina.

Samo, čini mi se da previše govorimo o našim dugovima inostranstvu, o tim privrednim teškoćama, a premalo o bratstvu i jedinstvu, o našem zajedništvu, koje je u nekim sredinama ozbiljno ugroženo.

Naravno, da ni ja ne želim dugove, i da ne želim da zavisimo od nekoga, ne želim da budemo ničija kolonija, ali ne želim ni da se toliko svađamo...

Razgovarao: Marko Lopušina, obrada: Yugopapir (Intervju, maj 1983.)


Vlado Šegrt u 76. godini (foto: Intervju)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate