Vera Božičković Popović: Divno detinjstvo u Brčkom / Zašto je Mića Popović izbačen sa Akademije



Za Brčko sam i dan-danas sentimentalno vezana. Imala sam tamo divno detinjstvo. Ali, 1941. je, uglavnom, srpske i jevrejske porodice rasterala iz tog kraja, koji je pripadao Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Mnoge porodice i njihovi članovi su pobegli, ubijani ili završili u logorima. Moja majka je, recimo, bila u Jasenovcu 

Novembar 1990: Između iskrenog i neagresivnog stava koji opredeljuje njeno slikarstvo i činjenice da je dobrovoljno pristala da bude u senci svoga supruga i kolege Miće Popovića, Vera Božičković je dočekala ovogodišnju Oktobarsku nagradu grada Beograda za svoj rad. "Moje slikarstvo je naporan fizički posao, ali pre svega radost."


*****



U tekstovima koji govore o slikarstvu Vere Božičković Popović stoji jedna, gotovo bi se mogla nazvati "dežurnom", rečenica: da je prava šteta što neki slikari izlažu retko. Ona, pak, skromno primećuje da je oduvek mislila da "ima razloga da izlaže samo onda kada može da pokaže neku celinu, da upozori da je napravila korak dalje".

Vera Božičković: Autoportret (Wiki)
Između tog sasvim iskrenog i neagresivnog stava, koji uostalom opredeljuje i njenu umetnost kojoj je enformel trajno određenje, i činjenice da je na neki način dobrovoljno pristala da bude u senci svoga supruga i kolege, slikara Miće Popovića, Vera Božićković je dočekala jednu od svojih (retkih) nagrada, Oktobarsku nagradu grada Beograda za slikarstvo.

- Nikada nisam očekivala nagrade, pa nisam ni razmišljala o tome kada bi trebalo da nekome pripadnu - kaže Vera Božičković, odgovarajući na naše pitanje da li bi nagrade trebalo da dostignu stvaraocu u neko naročito vreme. - Jer, kod nas se nagrada ne daje samo za delo, već nekako uvek ide i uz ličnost. A, neke ličnosti su društvene, a neke žive privatnije. 

Ja sam uvek živela privatno i nisam očekivala da ću biti nagrađivana. Ali, kada je Oktobarska nagrada došla - lepo.

Davne 1962. dobila sam nagradu Oktobarskog salona. Ta nagrada mi je jako draga jer je stigla kao rezultat sučeljavanja slika. Znam da sam je dobila jer se ljudima učinilo da je moja slika u tom izboru najbolja, da je u odnosu na druge to zaslužila.

Nagrade kao što je Oktobarska su lepe zato što uz njih obično ide dobar povod, a ovoj dodeljenoj meni povod je bila izložba u Bjeljini. Ona nije bila preobimna, ali je na njoj napravljen jedan prilično uverljiv pregled moga rada od 1947, preko prve izložbe 1956. godine, do današnjih dana.


• Iz tog najranijeg slikarskog perioda, tzv. zadarskog, imate vrlo malo sačuvanih slika?


- Da, svega dve-tri. Jedna od njih je bila izložena u Bjeljini. Mi smo, na žalost, u to vreme imalo malo platna, pa smo jedno islikavali i više puta.


• Većina komentara koji su se odnosili na vašu izložbu u Bjeljini sadržavala je zaprepašćenje što se vaš rodni Brčko nije setio da je preuzme. Jeste li i vi žalili zbog toga? 


- Kako da nisam. Kao devojčica od 14-15 godina, napustila sam Brčko da bih prešla u Beograd i, na žalost, od posle rata nemam nekog kontakta sa tom sredinom. A ni oni se nisu nešto naročito interesovali za ljude koji odatle potiču, a koji nešto danas znače u nauci ili umetnosti.

Ipak, za Brčko sam i dan-danas sentimentalno vezana. Imala sam tamo divno detinjstvo.

Ali, 1941. je, uglavnom, srpske i jevrejske porodice rasterala iz tog kraja, koji je pripadao Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Mnoge porodice i njihovi članovi su pobegli, ubijani ili završili u logorima.

Moja majka je, recimo, bila u Jasenovcu.

Na sreću, preživela je i danas je ovde sa mnom u svojoj 98. godini.

Posle rata u Brčko su došli neki novi ljudi koji su nas, nekadašnje stanovnike, manje-više smatrali buržoazijom, i tako su prekinuti kontakti.


• Danas kada mislite na Brčko mislite...


- ...samo na detinjstvo koje je bilo čarobno. Imala sam čamac pa sam veslala na Savi, igrala tenis... Tamo je postojao jedan bogati krug ljudi i sasvim posebna atmosfera koja je omogućavala vrlo ugodan život.


• Neki ljudi koji vas poznaju iz tog vremena pričali su mi da ste kao devojčica bili posebni. Da su vas čak i deca i vršnjaci zvali "gospođica Vera".


- To je, verujem, zato što sam uvek imalo malo strožiji izgled.


• Počeli ste da slikate još od malena.


- Još pre osnovne škole. Zbilja, kada sada pomislim na prošle dane ispada da sam najviše volela da crtam. Moja sestra i ja smo oduvek bile neka dobra i poslušna deca koja su se zabavljala tako što su sedela, crtala i farbala.

Naša majka je to jako cenila. Ona je vrlo obrazovana. Još u to vreme u kući smo imali monografije Mikelanđela, Rembranta i nekih drugih velikih umetnika, doduše na nemačkom jeziku.

Međutim, taj jezik sam progovorila sa dve godine, paralelno sa maternjim, jer nam je guvernanta bila neka frojlajn iz Beča.

Dakle, osim dečijih fantazija ja sam kopirala i velike majstore, a moja mama je bila toliko oduševljena da ih je pokazivala gostima. Zato sam, kao kućni talenat, kasnije gotovo osećala neku obavezu da budem slikar.

Čak sam sa 15 godina, posle tadašnje niže gimnazije, pokušala da upišem gimnaziju, upisala Pravni fakultet i polako se, sa iskustvom, približavala slikarstvu.


• Kada se govori o vašem umetničkom obrazovanju pominje se i čuvena Josićeva umetnička škola.


To je bilo za vreme okupacije. Kada sam saznala da ta škola postoji upisala sam je i, moram da kažem, da smo se tamo vrlo ozbiljno bavili slikarstvom.

Prvi put smo radili sa modelima, a profesori su nam bili svi poznati slikari: Jovan Bijelić, Zora Petrović, Svetolik Lukić. Mi, učenici Josićeve škole, posle smo vrlo lako ulazili na Akademiju.

Tako sam i ja "od prve" upisala Akademiju i na njoj vrlo mnogo naučila. Ali sam, i to moram da kažem, ipak najviše naučila od Miće Popovića.


• On je bio i jedan od onih za kojima je deo vaše generacije sa Akademije pošao u Zadar.


- Taj naš odlazak je bio pravi mali skandal. A napravila ga je okolina, koja je na neki način bila bolesna i u svemu viđela mutne radnje i neprijatelje. Bila je zima 1946/47. mi u drugom semestru. Na Akademiji u to vreme nije bilo modela, pa smo ceo prethodni semestar crtali neki kostur i bilo nam je dosadno.

Sa profesorom Ivanom Tabakovićem smo se zato dogovorili da odemo negde i radimo napolju, u prirodi. Kao akademski građani mislili smo da možemo da koristimo atmosferu slobodnog dogovora sa profesorom.

Nismo verovali da će naša sasvim čista odluka da izazove veliku buru, lov na veštice. Samo zato što smo otišli u Zadar i tamo slikali, bili smo saslušavani i sumnjivi.


On je toliko obeležio moj život...



• Ali, niste svi u istoj meri bili sumnjivi. "Kolovođa" je imenovan kao Mića Popović.


- U početku su nas sve izbacili sa Akademije, ali su kasnije utvrdili da su preterali pa je izbačen samo Mića Popović. Ostao je i bez tačkica za snabdevanje, što je u to vreme bilo vrlo dramatično. A, jedan od profesora, maliciozno je rekao:

"Pa, eto, Mića sve zna pa mu škola nije ni potrebna... "

Mića je, odista, u odnosu na nas ostale znao vrlo mnogo, ali to nije bio način da čoveka liše najvitalnijih potreba.


• Da li vas je "slučaj Zadar" dalje opterećivao u toku školovanja?


- Oduvek sam se osećala grdno slobodnom. I nikada nisam zazirala od sistema i njegovih represija. Meni je osećanje straha i stešnjenosti jednostavno oduvek nedostajalo.

Ta rasterećenost je, verujem, dolazila iz uverenja da opresija sistema neće dugo trajati. I odista, desila se, ubrzo, 1948. koja je sa nas tzv. buržuja kao neprijatelja broj jedan, skrenula pažnju na komuniste verne Sovjetskom Savezu.


• Još jednom se, dakle, pokazalo da dok jednom ne smrkne drugom ne svane.


- To se baš dogodilo. Mi smo posle 1948. mogli lakše da dišemo. Čak je Mića dobio stipendiju za Francusku.


• Da li je reč o ljubavi, ili da grubo kažem, o navici, ali vi, iako je povod ovom razgovoru vaša nagrada, neprestano govorite o Mići Popoviću?


- On je toliko obeležio moj život, a pogotovo vreme o kojem smo govorili, da ga je nemoguće zaobići.


• Iz tog vremena je nezaobilazno i vaše iskustvo sa ostrva Brea.


- To je priča za sebe. Tamo sam se srela sa mladićima kojima je bio blizak zen-budizam. Jako me je privukao jer sam otkrila filozofiju nesebičnosti i širine, snalaženja u siromaštvu. To su sve principi zena ali i moje prirode.


• Ali, tamo su se rodile i neke slikarske ideje kojima ste ostali privrženi do današnjeg dana.


- Godine 1958. napravila sam izložbu kojom nisam bila zadovoljna jer mi je delovala suviše "francuski", želela sam nešto potpuno svoje. Tada mi je pomogao boravak na francuskom ostrvu Brea.

Počela sam već 1959. da eksperimentišem sa materijama koji su sasvim suprotni slikarskim, lišila sam se četkica i boja.


• To je onaj vaš revolucionarni zahvat: crno, belo i pesak.


- Da. I uspela sam da napravim slike koje su delovale svetlošću, energijom i pokretom. Moje slikarstvo je od tada naporan fizički posao, ali pre svega radost i zadovoljstvo, kojeg se neću lišiti dok me služe leđa.

No, kako se sada oko mene sve polako stišava i neke stvari privode kraju, moram da pronađem drugi i manje fizički naporan, način da se izrazim.

Razgovarala: Duška Maksimović, obrada: Yugopapir (Nada, novembar 1990.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate