Aleksandar Miranović (22): Titograđanin koji je postao svetski rekorder u vožnji bicikla - natraške



Oni koji dobro poznaju put kojim je Saša vozio znaju za dva poveća uspona koja i vozači sa slabijim kolima na jedvite jade savladaju, a evo, Saša ih je savladao bez po muke, i to unazad

April 1987: U Ginisovu knjigu neobičnih rekorda ovih dana će biti upisan mladi Titograđanin Aleksandar Miranović, biciklista koji vozi - natraške! Vozio je, tako, unatrag, od Titograda do Virpazara, 23 kilometra, a to je za sada svetski rekord!


*****



Danas je to već prošlost, kada se kao čudo neviđeno, poznato u svetu kao bicikl, pojavilo novo prevozno sredstvo i na našim još prašnjavim, blatnjavim, džombastim i retko kaldrmisanim putevima.

Vlasnici tog neobičnog prevoznog sredstva, velosipeda, kako se zvao u ono vreme, kratko ošišani momci sa belim košuljama i reverima široko izvučenim preko sakoa i obaveznim štipaljkama na nogavicama pantalona, bili su rado primani u sva društva.

Pogotovu ženska.

Tako vam je to i danas, istina s nijansom razlike, jer umesto vlasnika bicikala u ženskom društvu rado su viđeni vlasnici mercedesa, pežoa, a prolaze i ovi malo skromniji sa "jugo-amerikom“.

Imati bicikl u to vreme bio je odraz socijalnog statusa, a voziti ga, i to još sa rukama u džepovima znak fizičke spretnosti, odvažnosti, sposobnosti.

Danas skoro svaki mališan već za prvi rođendan dobije bicikl, pa je tehnika vožnje ovim prevoznim, sportskim i rekreativnim sredstvom uveliko ovladana, ali pod uslovom da se bicikl vozi unapred i da se, brate mili, vidi put. 

Međutim, šta reći o onima koji bicikl voze. a put ne vide, voze unazad ili ako hoćete unatraške? Ima i takvih. Jest čudno, čudo neviđeno, ali istinito.

Jedan od tih neobičnih vozača je i Aleksandar Miranović, koji ovih dana očekuje da bude upisan u Ginisovu knjigu rekorda, jer ne postoji zvaničan podatak u svetu da je neko duže vozio bicikl unazad od dvadesetdvogodišnjeg Saše iz Titograda.

Aleksandar Miranović, student ekonomije, dvanaestog decembra 1985. godine postavio je novi rekord u ovoj neobičnoj disciplini, i vozeći od Titograda do Virpazara za jedan sat i 29 minuta prešao je razdaljinu od 23 kilometra i 100 metara.

Prosečna brzina kretanja je, kao što i sami možete lako izračunati, 20 kilometara na sat.

Oni koji dobro poznaju put kojim je Saša vozio znaju za dva poveća uspona koja i vozači sa slabijim kolima na jedvite jade savladaju, a evo, Saša ih je savladao bez po muke, i to unazad.

Dok se nesvakidašnje obaranje rekorda odvijalo na putu Titograd - Virpazar, saobraćaj je bio dozvoljen samo u jednom smeru, onom koji je Saši dolazio s leđa.

- Nije baš prijatno kad odjednom pored vas i to s leđa bane autobus ili kamion, a vi ga na vreme ne vidite, samo čujete zvuk, a posle desetak kilometara ne čujete ni to - ogluvite potpuno! - kaže Saša u razgovoru koji smo vodili u pauzi između treninga i studentskih obaveza.

- Ta vožnja unazad - objašnjava neobični šampion - izgleda čudno za one koji to prvi put vide, jer bicikl je okrenut u smeru kretanja, ali ja sam u suprotnom smeru i sedim na upravljaču. Orijentišem se prema beloj liniji ispred sebe, a povremeno se poluokrenem na svakih pola kilometra da osmotrim predstojeću deonicu puta.

Jeste naporno, ali za mene je to izazov i to mi je zadovoljstvo.


Inspiracija - Bulatović iz Kolašina



Na ideju da vozi bicikl "onako kako se inače na vozi" došao je slučajno, gledajući televizijski program.

Tada je prvi put čuo da tako nešto postoji, jer je neki mladić iz Kolašina, Bulatović, uspeo da obori dotadašnji svetski rekord od sedam kilometara vožnje unazad koji je držao Šveđanin Steni Džons. 

Aleksandar, inače vrsni biciklista, tada sebi daje obećanje da će on sve dotadašnje rekorde oboriti, iako vožnju unazad nikada nije probao.

I počinju treninzi uz asistenciju najboljeg drugara Branka Popovića.

Najlakše od svega, priča nam Saša, bilo je sedeti na volanu, jer tu "disciplinu" savladao je još kao klinac.

Pošto je od roditelja rano dobio bicikl, i u društvu skoro jedini bio "motorizovan", svoje prevozno sredstvo delio je sa drugovima. On bi obično sedeo na upravljaču i okretao pedale, a drug na sedlu i držao pravac. 

Bila je to, seća se Saša, prava drugarska vožnja. Stizali su uvek gde ih je put vodio, uz vesele i neobične vratolomije.

Posle tromesečnog upornog i napornog vežbanja uz prilagođenu ishranu bez masnoće i svega što
opterećuje želudac, Saša odlazi u SOFK-u Titograd sa zahtevom da mu odobre komisiju za obaranje dotadašnjeg rekorda.

Istina, u prvi mah kad je izložio želju, gledali su ga kao belu vranu a bilo je i reči:

"E, svašta će vama, deco, pasti na pamet!"

Ali, vremenom, shvatili su da je i to sportska disciplina, istina malo neobična, ali čim se njome neko bavi - znači da postoji.

Tako je određena dvočlana komisija koju su činile međunarodne atletske sudije Slavoljub Tripković i Vuksan Vujašević, koja je kolima uz televizijsku ekipu Titograda pratila Aleksandra tokom neobične vožnje.

- Slučajni prolaznici, vozači, koji nisu znali o čemu se radi, zastajkivali su nasred puta i čudom se čudili. Vozio sam tada bez ikakvog straha, mada mi vremenskn uslovi nisu išli na ruku, bio je klizav kolovoz, a magla je smanjivala vidljivost - kaže Saša, koji se ovih dana uveliko sprema za sledeći izazov.

Cilj mu je vožnja biciklom unazad, ali 50 kilometara, a trenira i vožnju motora unazad i vožnju bicikla na jednom točku.

- Vožnja motorom je malo komplikovanija, jer se postiže veća brzina, ali uspeću ja i u tome - uverljivo priča Saša, inače jedan od boljih studenata ekonomije u svojoj generaciji.


Neozbiljni zanesenjaku!



Pored redovnih treninga, i studentskih obaveza Saša nađe vremena i za devojku Maju, ali nju na treninge ne vodi.

- Taman posla da je vodim na treninge, onda od treniranja i mog biciklizma ne bi bilo ništa - zagonetno se smeška dvadesetdvogodišnji Aleksandar Miranović, kome roditelji do obaranja rekorda nisu za čudan hobi ni znali.

Kada je ocu saopštio želju da će voziti bicikl od Titograda do Virpazara natraške, otac ga je nazvao neozbiljnim zanesenjakom, smatrajući Sašinu želju nedoličnom za njegove godine.

Međutim, sada su se stvari promenile u sinovljevu korist, roditelji ga podržavaju, ali ispred svega stavljaju prvo studentske obaveze.

Za kraj razgovora, a nismo želeli da mu puno vremena oduzimamo pričom jer smo imali u vidu učenje, trening i devojku Maju, ostavili smo pitanje koji mu je osnovni motiv da se bavi neobičnim teškim i riskantnim "sportom".

Saša je samo kratko odgovorio:

- Meni se to sviđa, ja to volim. Biciklizam mi je u krvi, a pošto u Titogradu nisam imao uslova za normalan biciklizam, okrenuo sam se ovom po malo neobičnom. U stvari, za druge je neobičan, a meni je to jednostavno.

Ovih dana Aleksandar Miranović očekuje odgovor Ginisove komisije iz Londona, o prijemu među svetske rekordere. Za sada ne postoji nijedan zvaničan podatak da je neko u svetu vozio bicikl na dužoj relaciji od Saše, pa će najverovatnije on biti sledeći jugoslovenski ginisovac.

Napisala: Zorica Pantelić, obrada: Yugopapir (Sabor, april 1987.)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate