Stojan Maksimović, inženjer arhitekture: O Sava centru, Beogradu i saradnji sa Kuvajćanima (1980)



Sada je počela da me uzbuđuje ta zajednička karakteristika svih bogatih, jer za šest puta, koliko sam išao u Kuvajt, nisam video ni jedan kuvajtski dinar, od njih dobijen! Poslednji put kada sam bio da bismo potpisali protokol, svađali smo se oko avansa i ja sam im rekao: "Prvi dinar koji dobijem od vas uveličaću i nalepiti na vrata svog biroa kao dragu uspomenu!" 


Stojan Maksimović, inženjer arhitekture, dobitnik, pored ostalih priznanja i nagrade "Borbe" za arhitekturu, 1977, projektant petnaestak značajnih objekata u Beogradu i Jugoslaviji, čovek po čijoj je zamisli nastao Sava centar, zabeležio je ove godine i značajan međunarodni uspeh. Na pozivnom konkursu, na kojem je uz njegovu učestvovalo još 5 međunarodnih grupa velikog internacionalnog ugleda, njegovo rešenje kongresnog centra u Kuvajtu izabrano je za izvođenje.

Kada smo pre mesec i po dana, otprilike, prvi put zakazali ovaj razgovor, bio je pred putem u Kuvajt. Dogovorili smo se da razgovor odložimo za kasnije jer će "tada biti sve jasnije".

- Šta je sada jasnije?

- Jasnije je pre svega to da ćemo stvarno raditi taj posao...

- Zar ste sumnjali u to, posle informacije koju ste dobili?

- Nisam sumnjao nego sam se, nekako... ohladio. Još negde u junu ove godine saznao sam da se nalazim među najboljima, zatim su mi javili da je moje rešenje izabrano, pa je stigao poziv da ga branim, pa sam ga odbranio a onda je nastalo jedno... otezanje. Došao je i kraj oktobra i što je vreme više odmicalo, ja sam se sve više hladio, sve sam se više tom poslu okretao kao nekoj... završenoj stvari.

- To se izmenilo...

- Kada sam od svog partnera iz Kuvajta dobio poziv da dođem na potpisivanje ugovora.

- Imate partnera u Kuvajtu?

- To je važeći propis, tamo, da stranac, ako želi da radi za njih, mora da ima i domaćeg partnera. I, to je, po mom mišljenju dobro. Jer, bez obzira koliko ja generalno poznavao uslove, koliko sam arhitektonske literature pročitao, ipak ne mogu da znam do u finese sve ono što je potrebno jednom takvom objektu u jednoj, za mene, tako dalekoj zemlji...

To je specijalnost tih ljudi i dobro je što njih imam za saradnike...


Izlazak iz sobe u dvorište



- Dobili ste prvu nagradu na konkursu. Šta to znači?

- U kom smislu?

- Pa, u raznmm smislovima...

- U moralnom - lepo priznanje. To je moj prvi međunarodni konkurs, izlazak iz sobe u dvorište, što bi se reklo i, eto, prvi uspeh... U stvari, ja i nisam dobio prvu nagradu...

- ?!

- Konkursnim uslovima bilo je predviđeno da će jedan rad biti izabran za izvođenje i da je to, zapravo, njegova nagrada. To je, inače, uobičajeno na tim, međunarodnim takmičenjima...

- Ako sam dobro shvatio, znači nema nagrade u dinarima, mislim njihovim?

- Tačno tako... Čak sam, u tom smislu i hendikepiran, jer su svi ostali radovi obeštećeni a meni je ostalo da, kroz dalje faze rada, kroz izradu projekta, to kompenziram...

- Kada ste prihvatili poziv da učestvujete na konkursu, imali ste već neko osnovno rešenje problema u vidu, mislili ste na kongresni centar u Beogradu kao o iskustvu ili ste prvo prihvatili poziv pa ste tek onda krenuli da razmišljate - šta praviti?

- Vidite, to je centralno pitanje. Pre svega, ta oblast arhitekture, taj kongresni turizam, je jedna vrlo mlada funkcionalna arhitektonska grupa.

Nastaje negde pred drugi rat, u Americi, izgradnjom takozvanih konvenšn hotela, hotela koji imaju velike sale za sastanke, prijeme, balove, i sve druge prateće objekte nužne za održavanje velikih domaćih ili internacionalnih skupova.

Potreba za tim objektima sve je veća ukoliko je međunarodni saobraćaj gušći, ukoliko ima više potreba za internacionalnim dogovorima, sastancima, skupovima.

- Iz te potrebe nastao je i Sava centar?

- Beograd, objektivno rečeno, pre izgradnje Sava centra nije imao nikakvih uslova da organizuje nekakve međunarodne sastanke, konferencije, bilo profesionalne, bilo političke, bez obzira na ugled koji naša zemlja uživa u svetu.

Kada je to shvaćeno, odlučeno je da se on gradi i ja mislim da je, njime, Jugoslavija dobila jedan novi prozor u svet, bez obzira što neki danas misle da je taj prozor vrlo skup.

- A... da li je skup?

- To zavisi kako i koliko ćemo ga koristiti i ja nikako ne mislim da je, njegovom izgradnjom, napravljena greška. Taj objekat mora da živi i on će svakim danom živeti sve više. Sigurno je da prema njemu ne treba gajiti neko strahopoštovanje, da ga ne treba čuvati onako kako se čuvaju muzeji, ili galerije, ili šta ja znam šta. 

Treba ga shvatiti kao objekat koji ima svoju funkciju, svoju mogućnost ponude i tako ga treba i koristiti...

E, sad, što neko želi da ga amortizuje za dve godine to je, opet, druga krajnost. Sigurno je da to ne može da se realizuje i da cene usluga koje se tu formiraju moraju da imaju duži korak, duži dah, da se mora računati sa dužim trendom amortizacije. Ali, to su stvari koje mene sada manje interesuju.

- Vratimo se u Kuvajt. Prihvatili ste poziv i...

- Onda sam počeo da razmišljam na nekoliko razboja. Pre svega pitao sam se šta Kuvajt želi tim centrom. Želi li jedno luksuzno, reprezentativno zdanje koje bi ga predstavilo svetu, ili nešto drugo. Zatim, kako sam u to vreme vrlo malo znao o toj dalekoj zemlji i ljudima koji u njoj žive, izuzev da imaju mnogo para, kako bi taj objekat trebalo da izgleda da bi se uklopio u njihove želje.

I, na kraju, što nije i najmanje važno, imao sam pred sobom dilemu šta i kako raditi: da li da taj kongresni centar bude, u nečemu, sličan ovom beogradskom, koji sam tek završio, ili da radim nešto sasvim novo.

- Šta je lakše?

- Najteže je krenuti u jedan novi, sličan posao, posle jednog tek završenog, a da on bude po nečemu sličan onome što ste ga tek završili. To je strašno teško jer ste se vi, u onom prethodnom poslu, već istrošili, i emotivno i profesionalno, i sve što počnete, imate utisak da ste već jednom uradili.

Možda i stoga, u prvi mah sam počeo da razmišljam o jednom sasvim drukčijem rešenju kongresnog centra za Kuvajt, rešenju koje nije imalo ama baš nikakve veze sa beogradskim.

- U drugi mah?

- Kod prvog maha napravio sam i skice koje su me sasvim zadovoljavale, a onda mi je nešto šunulo... Rekao sam: Čekaj, pa ti ljudi su videli ovo u Beogradu i na osnovu toga me pozvali na konkurs... Znači oni su, kao i svi koji imaju para i znaju šta hoće, videli Sava centar i, verovatno pomislili - e, ovo je nešto za nas. 

Znate već tu psihologiju ljudi, gledajući neku kuću, porodičnu, negde u svetu požele takvu za sebe i ne stoga što bi u njoj lepo živeo nego zato što žele nešto TAKVO da imaju.


Kuvajćani ipak nisu Srbi...



- Amerikanci su, po takvom načinu izbora arhitektonskih rešenja, bili naročito poznati...

- Jeste, a Kuvajt je, u ovom času, upravo zbog tog načina mišljenja, prava izložba arhitekture svih stilova i svih podneblja. Ima tu i engleskih i grčkih i švajcarskih kuća, ima svega i svačega... Oni će, verovatno, to uskoro rešiti tako što će sve porušiti i napraviti nešto novo, nešto svoje, to su već počeli da rade, a 'fala bogu imaju i dosta para, ali situacija je za sada takva.

- Vratimo se vašem drugom mahu.

- Da... Shvativši to, odlučio sam da ipak krenem istim putem, da na istim osnovama, istoj koncepciji, istoj prostornoj organizaciji napravim objekat koji možda i liči, čak, na naš kongresni centar u nekoj... dalekoj asocijaciji, ali koji ima sve karakteristike i sva obeležja lokalnih uslova.

U pogledu arhitekture, klimata, potreba i načina življenja, smeštaja i rada... Kuvajćani, ipak, nisu Srbi, jel’... oni, na primer, vole da peru noge i pred džamijom (smeje se)... I tako, ispalo je dosta dobro.

- Mislite - najbolje, sudeći po izboru.

- Ne bih ja tako... To, najbolje, u mom poslu je vrlo, vrlo... znate kako je. Nisam siguran da i ono drugo što je ponuđeno ne bi bilo isto tako dobro, da je prihvaćeno. Biro TAK, jedan od šest konkurenata, znan u svetu je, recimo, ponudio rešenje koje je neverovatno slično mome, prosto da se čovek zamisli nad njim, ali bilo je i drugih elemenata.

- Kojih?

- Neki od učesnika u konkursu pošli su od toga da Kuvajt ima mnogo para i mislili da će poželeti da svetu pokažu tu svoju, finansijsku moć, i kroz taj kongresni centar, pa su čuda napravili.

- Kakva?

- Recimo, jednim projektom je ponuđeno rešenje u kojem je čitav taj kompleks smešten u staklenu opnu...

- Kao neki futuristički grad na Marsu...

- Tačno tako. I, da se razumemo, danas je sve moguće pa je bilo moguće izvesti i taj projekat, ali bi to bilo basnoslovno skupo i besmisleno. Staviti čitav objekat pod stakleno zvono, na pesak, u podneblju gde temperatura 6 meseci godišnje ne silazi ispod 45 stepeni - to je moguće, ali...

- Koliko to "ali" košta?

- Oko dve milijarde dolara, ili četiri odnosno pet puta skuplje nego naše rešenje koje će koštati oko četiri stotine miliona, dolara naravno.

- Sića...

- Nije ni to malo, ali je znatno jeftinije od rešenja o kojima sam govorio. Istovremeno, to je sedam ili osam puta više nego što je koštao Sava centar. Kuvajćani su, dakle, rukovodeći se verovatno i prvim motivom, rešenje im se dopalo, i drugim, jeftinije je nego druga ponuđena, prihvatili moj projekat.

Znate, bogati ljudi nikada nisu rasipnici.

- Poznata stvar, od Baje Patka pa nadalje.

- Ma i ja znam da je Baja cicija, ali to me nije mnogo uzbuđivalo. Ali, sada je počela da me uzbuđuje ta zajednička karakteristika svih bogatih, jer za šest puta, koliko sam išao u Kuvajt, nisam video ni jedan kuvajtski dinar, od njih dobijen!

- Vi, kao i svaki lepo vaspitan čovek niste ni tražili...

- Poslednji put kada sam bio da bismo potpisali protokol, svađali smo se oko avansa i ja sam im rekao:

"Prvi dinar koji dobijem od vas uveličaću i nalepiti na vrata svog biroa kao dragu uspomenu!" 

(Smeje se)

- Kažete, potpisali ste protokol. O čemu sve govori?

- O nastavku radova, odnosno o početku radova. Kuvajćani hoće da se kompletan projekat, to će trajati dve godine, uradi kod njih, a ne da se radi negde na strani pa da se onda donosi. To znači da ću morati da angažujem čitav tim saradnika, jer valja napraviti jedno brdo projekata, njih stotinak...

To mu dođe nekoliko kamiona knjiga.

- Koliko ćete ljudi povesti?

- Najmanje što mogu, verovatno tridesetak. U ovom času, to mi je najveći problem. Kod ovako velikih poslova se, naime, javlja udruživanje po dve osnove. Po jednoj se udružuju razni biroi, odnosno radne organizacije, po drugoj, što se mene tiče mnogo boljoj - ljudi.

E, sad, ti ljudi rade u različitim radnim organizacijama...

- Hoće li, od vašeg uspeha, imati neke konkretne koristi i naši građevinari?

- U najširem smislu reči - hoće. Mi, kroz izradu projekta, možemo da insinuiramo materijal i način obrade u kojima naša privreda može da bude konkurentna na internacionalnom tržištu, i to je šansa za njih, ali tu sve prestaje. 

To se, inače radi u ovakvim situacijama. Kuvajt je, izuzetno otvoreno tržište i tu toga nema - prolazi najbolja i najjeftinija roba!

Hoće li i koliko će naši moći da iskoriste ovu šansu, zavisi od onoga što mogu da ponude i koliko će to koštati.


Valja razoriti ovo jezgro



- Vratimo se malo Beogradu i našoj poznatoj tezi da je, što se arhitektonskih rešenja tiče, Beograd učinio samo jednu stvar: isključio je fijakere...

- Ne znam koliko je ta teza poznata, ali je istina da je prilično stara. Vidite, Beograd je doživeo izuzetan bum u poslednjih tridesetak godina, ali nije ništa uradio da jezgro grada pomeri tamo gde mu je mesto, na obale reka, da reši osnovnu infrastrukturu tog jezgra, koja je ostala na nivou fijakera. 

U Beogradu 95 odsto ulica nije šire od 67 metara, a promet i ljudi i vozila se bezbroj puta uvećao.

Znate kako to izgleda? Kao kada biste u rečicu, recimo, Kolubaru, strpali stotinu ogromnih kanala!

Tu boga nema, Kolubara mora da se izlije... Litar vode u flašu od pola litra može da stane... al’ se pola izlije.

- I, šta sad?

- Valja razoriti ovo jezgro, raskrčiti sve to, spustiti promet pod zemlju... Švabe su to uradile sa Minhenom, Frankfurtom... Kada sam, posle 20 godina, došao u Minhen, u kojem sam nekada živeo, nisam mogao da ga prepoznam. Toliko je bio izmenjen... 

A on je, u to vreme kada sam ja bio u njemu, strašno ličio na današnji Beograd. Samo za to je potrebna ogromna lova!

- Pa, nešto smo počeli da radimo...

- Nešto jesmo, ali mnogo više nismo. I danas nam urbanisti puštaju da nastanu nova naselja, pa da ih tek tada, takva kakva su, strpaju u neki plan...

Jedno od rešenja bilo je i ono što su Slovenci već uradili. Oni su dislocirali Ljubljanu. Stvoreni su Kranj, Radovljica koja je u vreme kada sam išao na planinarenje imala dve kuće, a danas je značajan privredni centar sa velikim brojem stanovnika...

Zašto Beograd mora da ide na milione stanovnika? Zašto Mladenovac ne bi imao 40.000 ljudi, Valjevo 70.000, sa odgovarajućom industrijom i svime ostalim?

- Čekajte, niste ni vi od juče... Zar niste, svojim objektima, i sami učestvovali u nastajanju ove situacije?

- Jesam, ali sam i tada isto govorio. Rušili smo, u Beogradu, jednu kuću ne da bismo napravili ulicu, nego da na tom mestu napravimo dve... Niko nije imao dovoljno pameti i snage da kaže: e, to ne može tako!

A političari su stalno govorili, i govore, to je preskupo!

Dobro, znam, skupo je, al’ ni go čovek ne može u pozorište, iako tamo voli da ide!

- Rešenje je dakle - u rušenju, skupom i dizanju, još skupljem...

- Podizanje nove železničke stanice i uklanjanje stare pružiće, u tom smislu, mnoge nove mogućnosti koje valja iskoristiti. Jezgro grada, politički, kulturni i šta ja znam koji sve centri, moraju sići tamo gde im je mesto, na obale reka, na prostore gde se može pametno planirati i graditi. 

Terazije, Slavija, Kalemegdan, svi ti reperi, za pedeset godina postaće ono što je danas Skadarlija...

- Sviđa mi se vaša vizija budućnosti, nadam se da ću je doživeti. Međutim, kada već pomenusmo vaše objekte - koji biste izdvojili, onako, sa zadovoljstvom.

- Projektovao sam mnogo toga, počev od restorana "Ušće", pa preko stambenih blokova na Crvenom krstu, administrativnih zgrada, V opštinski sud je nedavno završen a projekat je star punih 8 godina, ali ne mogu da izdvojim neki za koji bih rekao: "e, ovako nikada više neću raditi", ili "e, ovako ću uvek raditi"... 

Svi ti objekti rezultat su vremena, uslova i moje inspiracije iz doba kada su nastajali.

Šta tu ima, kada sam išao u gimnaziju, vezivao sam kosu... kako se ono zove... necom, a sada se šišam do glave... Pojma nemam šta je od toga dvoga bolje.

- Samo nabrajanje na preskok, sa izostavljanjem Tranšpedove zgrade u 7. jula, stambenog naselja na uglu Maksima Gorkog i Južnog bulevara, novih solitera na Crvenom krstu koji se sada grade i mnogih drugih objekata, pokazuje da je ogroman posao za vama. Koliko dnevno radite? Dvadeset i pet sati?

- Ja radim specifično... Radim i kad spavam... To je, valjda, zato što volim svoj posao. Valjda sam od te silne ljubavi postao i deformisan. Nema razgovora koji počne na bilo koju temu, a da ga ja ne nateram, oko sredine, na arhitekturu. 

To je jedna tužna deformacija od koje pokušavam, svim silama, da pobegnem...

- To je odgovor na pitanje koliko radite. A kako radite?

- Mogu vam reći da, kad vidim prazan list hartije i problem koji treba da rešim, da se u tom času oduzmem! Tada mi se učini da nikada neću moći ništa da uradim.

Tada sam očajan, nemam apetit, pušim kao konj, gušim se, svašta se dešava...

Kad nađem rešenje, meni se i zdravstveno stanje popravi. Tada sam u stanju da radim i po četrdeset sati u 24 i to sa beskrajnim zadovoljstvom...

Razgovarao: Nino Milenković, obrada: Yugopapir (TV novosti, decembar 1980.)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate