Legende Veloga mista, splitski osobenjaci: Vinko Jadrijević (Doktor Picara) i Marin Karužo (1984)



Tako se Picara sporečkao s mladim nemačkim oficirom koji je, pred nekom ženskom, hvalio svoje skakačke sposobnosti. Onako lep i vitak, posprdno je pogledao ne baš atletski i apolonski građenog Picaru. Otišli su na mesto čudnog dvoboja. I kad je doktor skočio, nemačkom oficiru čast nije dopustila da i on ne pokuša

Osim "Hajduka", po kojem je postao "neko i nešto", Split odavno i brižno neguje još jednu tradiciju koja je neodvojiva od njegove osobenosti. To su osobenjaci kojima je jedino bilo na duši da sačuvaju osmeh svog grada.


*****



Splićanima je smeh vazda bio najbolji lek i najslađa uteha, hleb i voda, zdravlje i snaga, vera i nada.

Smejali su se i smeju se svima i svakome, svemu i svačemu. A ponajviše su se rugali sebi. Splitske dosetke od iskona blistaju posebnim koloritom, koji je u njih utisnula živa, vesela i šarometna sredina.

I kao što veliki umetnici ne moraju potpisivati slike jer ih originalni stil čini prepoznatljivim i neponovljivim, isto je i sa šalama iskovanim u Splitu. I njihovo se poreklo otkrije bez po muke.

Humor "made in Split" lepršav je i nesuspregnut. Puki ga siromašak ostavlja potomku u baštinu, jer je sočna šala katkada jedino što je stekao.

I kao što postoji kult vrlih junaka, a to su opevani ratnici i žilavi pomorci, čvrsti ribari i učene glave, Splićani podjednako pompezno slave i uzdižu svoje prvake u smehu. O njima se s kolena na koleno, iz naraštaja u naraštaj, iz dana u dan, ispredaju bajke, prenose se njihove vragolije, podvale i "kvake"...

U tom gradu nema zaboravljenih anegdota: svaki Splićanin kao u amanet prima vesele uspomene svojih predaka.

Tri su vrste ljudi koje ujedinjuje smeh. Oni koji ga izmišljaju, dakle proizvođači; oni koji se smeju, to jest potrošači; i, najzad, oni kojima se smeju, a to su izvođači. Potrošači, koji su i najbrojniji, poput strpljivog i nadahnutog vajara klešu svoje idole i mitove.



Samozvani doktor Picara



Nisam siguran da li se baš svaki Splićanin ume potpisati, ali sam pouzdano uveren da nema stanovnika Veloga mista koji nije čuo o legendarnome Picari.

Samozvani doktor Picara bio je najveća splitska ptica rugalica na čijim je ustima titrao večno dežurni prkosni osmeh, kome je jedina svrha u životu bila i kome je jedino životno zadovoljstvo bilo da nekoga namagarči i ismeje ga. 

Tada bi uživao i rastapao se od blaženstva kao da je učinio najplemenitije delo na svetu.

Tek kad je taj majušni šeret poderanoga glasa, s naočarima debelih okvira koje su padale na gavranski šiljati nos, a iza kojih su izvirivale bezobrazno stisnute prkosne oči, umro, Splićani su saznali da on ima pravo ime i prezime: Vinko Jadrijević.

Bio je počašćen pogrebom kakav se ne pamti. Sve živo i zdravo stalo je u povorku da oda poštu čoveku koji se do poslednjeg trenutka sprdao s kime god se dohvatio, a da pri tom nije priznavao autoritete i odlikovanja. Čak je i na samrtnoj postelji, u zagrebačkoj bolnici Rebro, kad je shvatio da su mu minuti odbrojani, rekao mladom lekaru, Splićaninu koji je bdeo nad njim:

- Asti boga, sve san vas zajeba! Ko će, oštija, platit špital i sprovod kad ja nemam socijalno?

Nosio je pedeset sedmu, kad je Picaru, neizmernoga dužnika životu, čoveka kome je vreme proždrljivo gutalo dokone sate i dane, oborila boljka kojoj nema leka. Ali socijalno nije moralo brinuti za Picarine troškove. On je bio gradska znamenitost tako da su njegovo lečenje i sahrana bili isplaćeni do poslednje pare.

(foto: Srba Vranić)

Baš kao što i za života nije radio, a da su se o njegovom izdržavanju brinuli svi njegovi sugrađani.

Doktor im se, zauzvrat, oduživao svakodnevnim vrckavim "cakama" koje su se odmah prenosile i u najzabitije krajeve sveta, svuda gde žive Splićani:

- Jesi li čuja ća je izvalija dotur Picara, a?

Vraćajući se s groblja u Lovrincu njegovi poklonici setili su se da je svojedobno, na račun drugih, naravno, za mnogobrojne zvaničnike priredio gala-banket u skupom hotelu "Park". Slavio je dvadesetu godišnjicu - nerada!


Slepi brodski putnik



Pripoveda se više verzija o tome kako se Picara doselio u Split. Ona najpouzdanija kaže da je još kao mladić golobradac voleo avanture, a nije voleo da radi. Mada bez prebijenog marjaša u džepu, poželeo je da vidi daleki beli svet. Kako nije imao ni kučka ni mačka, a kako je najviše od svega mrzio posao "od - do", ukrcao se na neki brod kao slepi putnik.

Uhvatili su ga posle nekoliko dana izgladnela na debelu moru. Splitski pomorci koji su poznavali Picaru zamolili su strogog kapetana da ga stavi u kuhinju za "maloga od kužine", to jest pomoćnika kuvara.

I tako je doktor Picara plovio, gulio krompire, prao i brisao sudove i proklinjao dan kad se otisnuo iz Splita.

No, eto vraga: kuvar se razboleo, a Picara je morao preuzeti njegov posao. Mornari su ga upozorili da je kuvarev sveti zadatak da svakog jutra obavezno pita kapetana šta će spremiti za ručak i večeru. Uz put su mu pripomenuli neka ga ne zasmeta "barbina" osornost i stalna poštapalica: "govna, govna!" koju je, poput džokera, koristio u svakoj zgodi i nezgodi.

I tako je naš Picara skrušeno pristupio morskom vuku:

- Barba, a ća ćemo danas za ručak?

Kapetan je promrmljao na svoju:

- Govna, govna!

Tu Picara nije mogao zauzdati jezik koji je ludo požurio pre razuma:

- Dobro, to je za vas. Ali što će jesti posada?

Uzalud se Picara kajao zbog svoje brzopletosti. Uvređeni kapetan iskrcao ga je u prvoj luci. Da nevolja bude veća, to je bio hladni Bergen u Norveškoj, a još u zimu. Picara, u tankom odelu i s nešto malo para, koje su mu doturili zemljaci, prošao je Golgotu dok se nije dokopao Splita, zarekavši se da ga nikada više neće napustiti.

I nije.

Klub Picarinih obožavalaca nije registrovan, ali je aktivan. Članovi, kojima se ne zna broja, okupljaju se oko šanka u dnevnom baru koji u strogom centru Splita drži nekadašnji "Hajdukov" as Davor Grčić - Gaga.

U tom je lokalu doktor imao slobodu da naruči šta želi i da živi na dug koji nikada neće platiti. Posle njegove smrti članovi su za tren skupili novac i od najlepšeg bračkog kamena isklesali njegovo poprsje i postavili ga iznad humke. Tu se i sastao odbor koji mu je pripremio sahranu dostojnu velikodostojnika.


Njegove ratne zasluge



Neki koji su hteli posmrtno govoriti Picari u spomen (ali su odustali, jer šta se o njemu moglo reći nego setiti se malog miliona vraških nepodopština, a to bi izazvalo salve smeha što, priznaćete, ne dolikuje jednom tužnom činu) mislili su da spomenu i njegovo rodoljublje.

Na Picarin način.

Istina je da je posle oslobođenja Splita upao u Narodni odbor i tražio da se reguliše njegov ratnički status, i da mu se, prema tome, i prizna neka crkavica od penzije. Službenik ga je slušao dok se nije iznervirao:

- A ća si ti, moj Picara, učinija u ratu?

Picara se naljutio:

- Enti sveca, da ća san ja učinija! Ol' ne znaš da san ubija jednog Nijemca?

- Ma kakvog Nijemca, k vragu... - ljutito ga je presekao službenik.

I tada je Picara ispričao istinitu priču o tome kako je udesio nemačkoga oficira. Valja znati da je junak naše priče bio specijalista za skakanje na glavu u more i da je bio među retkim Splićanima koji se usuđivao da skoči u jedan opasni plićak na Bačvicama.

Tako se Picara sporečkao s mladim nemačkim oficirom koji je, pred nekom ženskom, hvalio svoje skakačke sposobnosti. Onako lep i vitak, posprdno je pogledao ne baš atletski i apolonski građenog Picaru.

Otišli su na mesto čudnog dvoboja.

I kad je doktor skočio, nemačkom oficiru čast nije dopustila da i on ne pokuša.

Razbio je opasno glavu i posle tri dana izdahnuo.

Jasno da Picaru nisu mogli uhvatiti ni za glavu ni za rep i određeno čuti: je li to bio namerno izazvani ili slučajni incident?

Kako mu to traženje nije prošlo, Picara je kasnije počeo zahtevati da mu se prizna dvostruko vreme provedeno u partizanima jer će mu "dobro doći za penziju".

Čovek u Savezu boraca ga je pitao:

- A koliko si bija u partizane?

- Jedan dan! - kao iz puške grune Picara.

I to je bila istina. Picara se 1943, s još nekim Splićanima, obreo na Mosoru i javio se u čuveni Splitski odred poželevši da ostane kao borac. Ali kad ga je komesar, koji je ispitivao došljake, upitao šta je radio "u civilstvu", Picara je iskreno priznao:

- A nisan radija ništa!

Zato je i bio vraćen.


Gala-provod u "Belviju"



Već prvoga dana po ulasku partizana u Split bio je uhapšen zbog dugog jezika. Narod koji je slavio, Picara je okupio oko sebe i posle uglednoga govornika i on, na svoj način, progovorio:

- Čuli ste ća je on reka? Da se svako vrati na staro radno misto. I ja se vraćan. Opet ću švercati!

Sutradan je taj isti ugledni govornik obilazio tamnicu i zapanjio se kad je unutra zatekao Picaru:

- Zašto si ti zatvoren, Picara? - pitao ga je.

- A govorija san pizdarije...

- I otkad si u zatvoru?

- A, otkad, pitaš me? Pa od... oslobođenja!

Istoga je trena bio pušten.

Večni beskućnik Picara se pred smrt skrasio pod svojim krovom jer mu je splitska gradska skupština dodelila jednosobni stan "kao zaslužnome građaninu".

Kad je došlo do bodovanja za stambene površine i Picaru nije mimoišla ta procedura. I na pitanje: koliko je bodova dobio, neupućenima je odgovarao:

- Minus šezdeset četiri! Još su oni meni dužni...

Picara, ako je s kim stalno ratovao, onda je ratovao s kelnerima kojima je, brat bratu, doneo lepih para. Znao ih je naljutiti do ludila. Kad je jednom bio bez dinara, drznuo se da na "iće i piće" pozove u "Belvi" veće društvance.

Rekao im je neka naručuju šta im padne na pamet. Na kraju fešte konobar je doneo, poveći račun. Picara je od jednoga svog gosta pozajmio žutu kovanicu od pedeset starih dinara i gestom Rokfelera pružio je zgranutom kelneru:

- Ovo ja tebi, kume, za manču (napojnicu, op. p.). A ti meni - dva milicionara!

Nije mu bilo prvi put da zbog takvih "sitnica" prenoći iza brave.

Nema kraja Picarinom lakrdijaškom duhu. Mnoge od njegovih iskričavih caka pretvarale su se u viceve kojima se kasnije zaboravljao izvor. Jedan od takvih, to se sigurno zna, koji je postao šala što su je prisvajali veseljaci iz više krajeva, nosi autentični Picarin žig.

Dakle, tamo četrdeset šeste, Picara je s društvom noćario u baru "Dioklecijan". Oni ga nagovore da neku devojku, koja se osamljeno uvalila u duboki naslon fotelje, pozove na ples.

Doktor je bio izrazito niskog rasta i jedva da je sezao 162 santimetra. Zinuo je od čuda kad se gizdava cura počela dizati. I kad je najzad ustala, kukavni Picara je spazio da je za dve glave viša od njega. 

Ali šta je tu je.

Njegovi se prijatelji guše od smeha, a natrag se ne može. Smešni par, praćen glasnim i zlobnim dobacivanjem, došetao se do plesnoga podijuma.

Picara se najzad obratio guliverovskoj partnerki:

- Koliko ste visoki, šjorina?

- Sto devedeset pet! - reče ona i namah, gledajući ga odozgo, posprdno upita svoga kavaljera: A vi, koliko ste vi visoki?

- I ja sto devedeset pet, samo ne znam koji mi je večeras?


I njega su zbunili



Tim povodom jedan od njegovih prijatelja je rekao:

- Picara se izvlačio iz svake situacije. "Klikeri" su mu munjevito reagovali...

Jednom je doživeo da i njega zbune. Picara koji je kao vodeni cvet živeo tek da preživi dan, nije bio nesnalažljiv. Zaradio bi i on neku paru preprodajući cigarete, piće i ostalu deficitarnu robu, koju je "ispod ruke" uzimao od mornara sa stranih brodova.

Tako je posle uspešno sklopljenog posla trojicu američkih marinaca odveo na otmenu večeru. Koješta se pojelo i popilo kad je epikurejsku svečanost poremetio glavni kelner s neugodnim pitanjem:

- Šjor Picara, a ko će ovo platit?

- Asti, a ko će platit? Pa ovi pizduni iz Amerike... Jemaju pinez ka’ blata!

Na to se oglasio jedan od Amerikanaca i to čistim splitskim narečjem:

- Šjor Picara, mi jemamo pinez, ali ne toliko da ih rasipamo. Moj je otac iz Splita i puno mi je priča o vama... Ali mi nije reka da ste vi takvi...

Pet dana od srama Picara nije pomaljao nosa, jer i taj događaj, baš kao i svi vezani uz njega, nije mogao ostati skriven od radoznalih i brbljivih Splićana.

Doktor Picara bio je zarazna inspiracija za one koji su ga pratili.

Pred smrt, prijatelji, novinari, odveli su ga u mesto G. kraj Splita, gde peku sočnu i odličnu jagnjetinu, da ga, predosećajući skori doktorov kraj, kraljevski počaste.

Jeste da se, sjajno jelo, ali je vlasnik, već pomahnitao od para kojih se nakrcao, pokazao najružnije i najdrskije lice i nije bio ljubazan prema izdašnim gostima, a naročito se bezobrazno okomio na pokunjenoga Picaru, koga je dobro poznavao.

Novinari su se na svoj način osvetili.

U jednom dnevniku, u rubrici "Pisma uredništvu" (adresa u redakciji), za nekoliko dana osvanuo je, naravno u redakciji izmišljeni, "dopis čitaoca P. K." pod naslovom:

"Da li u G. umesto jaganjaca okreću pse lutalice?"

Treba li reći da je promet drastično pao, da je opaki vlasnik gotovo dospeo na doboš i da mu je dugo trebalo dok se nije oporavio.


Čuveni Marin Karužo



Drugi veseljak koji je prešao u legendu i koji je pisao vedru istoriju Splita zvao se Marin Karužo. Dok je Picara slovio kao lukavi i prepredeni pametnjaković, Marin je "imao ćuka u glavi".

Doklativši se ko zna kad u Split, taj smešno očešljani debeljuškasti čovek podštucanih brkova, na čiji kaput kao da se bila nakupila sva prljavština grada, koji nije razmišljao o nevolji nego je nevolja razmišljala o njemu, koga je uporno i stalno pratila njegova nesrećna zvezda, po svemu sudeći mora da je zalutao ili je seo u pogrešan voz.

(foto: Feđa Klarić)

Jer gde baš da za mesto stalnog boravka izabere Split čiji podanici neguju i onu okrutnu vrstu humora samo ako osete da nekoga mogu izludeti ili kako bi oni rekli: inšempjati.

Još su ga u mladosti uverili da je njegov glas, koji je zvučao poput klaksona, stvoren za operu i da je on, Marin, isti veliki pevač Enriko Karuzo. Ako ne i bolji. Tako je i dobio nadimak. 

Gde god ga sreli, u kafani, na ulici, na igralištu "Hajduka", Marin je pevao.

Počeo bi sa čuvenim "mi, mi, mi" i onda zakreštao neku ariju iz opere.

Od toga je siromah i pošemerio. Ali od toga se i izdržavao jer je tražio da mu se plati ako slušaoci žele da čuju njegov "visoki ce".

Maštao je da zapeva u Metropoliten operi u Njujorku. I jednom su mu to omogućili na splitski rafinirani način.

Danima je ceo Split trubio da će Marin Karužo najzad na dugi put slave. U Njujork. U Metropoliten. Izvadili su mu pasoš i rekli mu kako je kucnuo čas da on zaplovi preko debelih mora.

U luci se okupilo više stotina građana. Uz cveće, bleh muziku i svečane govore ubacili su ga u pravi prekookeanski brod. Marinovo je oproštajno slovo bilo ganutljivo. Obećao je da će u dalekoj zemlji osvetlati splitski obraz i na kraju je zapevao "mi, mi, mi".

Brod se otisnuo, neko vreme plovio, a Karužo je odmahivao pohabanim šeširom i puštao suze radosnice.

Posle desetak minuta brod je pristao u Severnoj luci gde je, zapravo, išao na remont.

Doček koji je u tzv. Njujorku bio priređen pevaču ostaje zasvagda u sećanju svih svedoka tog najbržeg prekomorskog putovanja od Evrope do Amerike.

Kapetan u besprekornoj beloj uniformi britko je salutirao Karužu:

- Evo nas u Njujorku, maestro!

Opet cveće, opet muzika i poklici i govor tobožnjeg njujorškog gradonačelnika na nekom tobožnjem engleskom. Marina su mase zatim digle na ruke i... bacile ga u more!

Utešili su ga gomilom novca.

Marin Karužo je kasnije pričao da je u "Njujorku doživljavao ovacije" ali se vratio jer nije mogao bez Splita i Splićana.


Spor generacija



Picara i Marin samo su dve od stotinak slavnih ličnosti iz neobične splitske galerije osobenjaka koji će možda jednom dočekati svoje pisce.

Mitovi o Picari i Marinu odavno su prešli u legendu. Zato će njihovi savremenici s tugom reći da je s Picarinim i Marinovim odlaskom unepovrat otišla i tradicija grada koji je izumeo sebi svojstven način smejanja.

Ali mlađi naraštaj se sa tim ne slaže. On stvara idole svojeg vremena o kojima svet tek treba da sazna. 

Napisao: Pero Zlatar, obrada: Yugopapir (Svet, mart 1984.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate