Danas sam ponosna što je moj muž ostao sa mnom iako nisam rodila. Jer, iako mi pričamo o svemu i svačemu, govorimo o slobodama, o emancipovanoj ženi, o njenim pravima, daleko smo mi od nekih istinskih i pravih shvatanja. I danas, posebno na selu, žena koja nema dete je "obeležena", a u primitivnim sredinama ona je prava mučenica
Mart 1982: Trideset i peta je godina kako su u
braku, a osećanja koja su jedno prema drugom gajili kao mladi
supružnici i kolege ostala su netaknuta. Poštovanje koje jedno
drugom ukazuju smatraju osnovom uspešnog braka. Oboje su se
posvetili humanitarnom i društvenom radu, osećaju stalnu potrebu da
pomažu ljudima, a vreme koje provode zajedno ispunjeno je ljubavlju,
nežnošću i međusobnim razumevanjem koje je za njih najvrednije.
*****
Nije ni najmanje lako opisati, na
nekoliko stranica kucanog teksta, zajednički život dvoje umetnika
koji traje već tri i po decenije. Jer, postoji bojazan da nešto,
naravno ne namerno, zaboravite, zanemarite neki važan detalj.
No,
pokušaćemo da, koliko je god to moguće, uđemo u svet Branke i
Mlađe Veselinovića, glumaca (u penziji, ali to nije važno) koji su
već pune 34 godine u braku. Njihov svet, bar na prvi pogled, liči
na svet iz bajke u kojem je sve čarobno šareno, ljupko, tu zidovi i
prozori pričaju, a najrazličitije lutke, pajaci i plišane
mece žele vam dobrodošlicu.
Eto, baš tako se osećate kada uđete
u dom ovog priznatog i poznatog bračnog i umetničkog para.
Na
unutrašnjim zidovima njihove kuće, nismo proveravali ali smo do
takvog zaključka došli na treći pogled, nema ni milimetra
slobodnog prostora: svuda su slike, drage uspomene.
Sa jednog kraja
sobe smeši se crtež, poklon hendikepiranog mališana, a sa drugog
otpozdravlja "lepotica" iz Australije. Naša domaćica
objašnjava šta je šta, i šta je od toga u znak zahvalnosti dobila
za ove duge godine svog humanitarnog rada.
Svakoj sitnici poklanja
posebnu pažnju, veli da joj je draga ta ljubaznost. Drago je Branki
kada je se ljudi sete, kažu ono toplo čovečno hvala... I, svako ko
poznaje ovu divnu ženu, ne može a da ne zaključi kako je ona
prosto opsednuta humanošću.
- Ja nisam Majka Tereza koja je zaista
opsednuta time. Nisam ni Deni Kej koji je, takođe, opsednut
humanizmom, ali ima i milione dolara pa mu je lakše da pomogne. Ja
moram da sakupljam sitne stvari, koje su ipak krupne za one kojima su
potrebne.
Pitanje je samo koliko i kako ljudi
vraćaju tu dobrotu.
- Nema vraćanja i to ne može da se
vrati. Ja to i ne tražim. Samo, ljudi zaboravljaju, ne pošalju ti
ni čestitku za 8. mart, novu godinu...
Međutim, Branka nije zlopamtilo, njen
put humanosti nema kraja.
Ej, vi tamo, zaljubljeni...
- A kakav je bračni put porodice
Veselinović?
- Upoznali smo se 1947. godine - veli naš
domaćin. - U to vreme smo bili glumci Jugoslovenskog dramskog
pozorišta, tako da je i godišnjica našeg braka, godišnjica ovog
teatra u kojem smo ostali do penzije, a i danas igramo.
Tada su
dolazili glumci iz svih krajeva zemlje. Nismo se svi ni poznavali. Tu
smo se prvi put sreli, zbližavali, postajali prijatelji, ljubavnici,
bračni drugovi... Nas dvoje smo prošli kroz sve faze, a sada smo
drugovi i prijatelji.
Na tim jutarnjim probama Branka i Mlađa
su se zbližili.
- "Ribarske svađe" su krive
za sve - kaže Branka. - Igrali smo Bepa i Ursulu. Na probi smo nas
dvoje nešto razgovarali o predstavi, a Bojan Stupica nam je
doviknuo:
"Ej, vi tamo, zaljubljeni, nemojte da šapućete!"
Možda je čak ta rečenica bila
presudna da njih dvoje shvate da ih jedno za drugo vežu i neka
druga, a ne samo kolegijalna osećanja. Priča Mlađa dalje o statusu
glumaca, koji se u to vreme već vidno poboljšao, o tim danim
druženja, a Branka ga svaki čas prekida.
- Ja sam od Branke jedva došao do reči
i sada neću lako da pustim "banku" - kaže Mlađa.
- Ja nisam, sinko, još ni počela - dodaje Branka i tu nastaje onaj presudni trenutak kada mu oduzima tu,
teško stečenu "banku".
Počinje da hvali Mlađu kao izuzetnog
čoveka, divnu ličnost, intelektualca, čoveka koji je preveo, ni
broja se ne zna, onoliko pozorišnih komada, njega koji je 25 godina
bio sekretar Udruženja glumaca SR Srbije, generalni sekretar
Međunarodne organizacije pozorišta, čoveka u kojeg je zaljubljena
već tolike decenije...
- Hoću da ga hvalim, zato što ga
poštujem, a to poštovanje je veoma važno za brak. Ma uopšte,
dušo moja, uskladiti brak tolike godine i biti u njemu u ljubavi i
slozi, ali ne samo onako pro forma, već u istinskoj - to je velika stvar.
- Branka bi mnogo što šta u životu
više i bolje uradila pokušava da kaže Mlađa, ali... .
- ... da manje pričam, je l’?
- Ne samo da manje pričaš. Ona brzo
prelazi sa teme na temu, ne asocira stvari ili ih asocira pogrešno.
Tu se razlikujemo. Ja sam ozbiljan, sistematičan, metodičan, a
Branka nije neozbiljna, ali je nesistematična, nemetodična i sve
što radi u životu, radi improvizano. Al’ baš sve!
Inače, mnogo
je dobar čovek, puno je puta u životu preterala s tim...
- Pa, neka sinko, treba i preterati - veli Branka i nastavlja: Zato sam ja dobila ovu tacnicu iz
Australije sa posvetom: "Dragoj Branki...", pa...
Ne možemo a da ih ne pitamo da li su
za sve ove godine braka imali kriza ili je sve bilo samo med i mleko.
Odgovor je jednodušan:
"Kako da nije bilo kriza!"
Pati se samo kada se voli
Mlađa
nam priča kako je jedanput otišao od kuće, čak u Grčku, da se
više nikada ne vrati, ali se već posle pet dana javio Branki. Vele
da se nikada ne bi mogli razvesti, imaju zajedničku, romantičarsku
crtu, a Branka razmišlja naglas:
- Mogli smo se mi i razvesti, ali tvrdim
da bismo se zaboravili, a kada bismo se sreli ponovo - mi bismo se
zaljubili jedno u drugo i venčali. Ja sam, inače,
stalno zaljubljena u mog Mlađu i puno sam patila zbog njega. A,
verujte, pati se samo kada se voli.
Za sve ove godine svog nesebičnog
rada, mnoga bolesna deca dobila su darove i pažnju koju Branka od
srca nudi. Dok razgovaramo s njima, objašnjavaju nam kako će sve
što imaju ostaviti deci, deci koju oboje nesebično vole. Na žalost,
oni nisu imali tu sreću da i sami postanu roditelji.
- Znam da ćete me pitati zašto nismo
usvojili dete - kaže Branka. - Ali, kada već sami nismo mogli da
imamo dece, onda sam rešila da pomažem svoj deci bez roditelja ili
ovim mojim hendikepiranim mališanima.
Mi smo želeli da imamo
dete... Međutim, danas sam ponosna što je moj muž ostao sa mnom
iako nisam rodila. Jer, iako mi pričamo o svemu i svačemu,
govorimo o slobodama, o emancipovanoj ženi, o njenim pravima,
daleko smo mi od nekih istinskih i pravih shvatanja.
I danas, posebno na selu,
žena koja nema dete je "obeležena", a u primitivnim
sredinama ona je prava mučenica...
O svemu Branka i Mlađa hoće otvoreno
da razgovaraju, pričaju o prijateljima s kojima se druže, o
ljudima koje je Branka slučajno upoznala u nekom od klubova naših
radnika u dalekom "belom" svetu pa se sprijateljila, o
svojim hobijima.
Branka se bavi slikarstvom, na kamenu i platnu, a
Mlađa pravi čudne figure od drveta.
I opet, njihova humanost dolazi
do izražaja: sve što naprave, prodaju na izložbama koje priređuju,
a dobijeni novac poklanjaju mališanima.
- Mi volimi decu i stalno smišljamo
kako da im pomognemo - kažu naši domaćini i dodaju da nije sve u
parama. Treba nekoga učiniti srećnim, i to je najveća nagrada.
- Ne možemo a da ih ne pitamo imaju li
oni malo slobodnog vremena za sebe, za zajednički ručak, na primer.
- Mi nismo ni malograđanski, ni
građanski brak - kaže Mlađa. - Jedemo zajedno kad imamo vremena i to
nam ne smeta. Branka se bavi humanitarnim radom, ja društvenim.
Jedno drugo podražavamo, a ostane i za nas same dosta slobodnog
vremena.
Osim toga, dan traje 24 časa, a to je dosta. Nama je lepo.
Kad dođemo kući mi smo i domaćini i gosti sve ove godine.
Optimizam zrači iz ovo dvoje
plemenitih ljudi koji o godinama ne žele da pričaju i ne slažu se
da postoje generacijske razlike.
Sve zavisi od čoveka.
A njih dvoje,
pored hobija koje smo pomenuli, skupljaju i čaše, tanjire,
flašice, Brankine lutke su već poznate... vole i da putuju.
Do sada
su proputovali svet, što privatno, što službeno, prvi su
jugoslovenski glumci koji su u Americi odigrali Brehtovu "Majku
hrabrost", a želja im je da još jedanput obiđu svet i "budu
sigurni da je zemlja okrugla".
Puno humanosti, puno ljubavi i radosti
gost mora da ponese iz doma Veselinovićevih. Ima li išta lepše od
toga?
Napisala: Vesna Adamović, obrada: Yugopapir (Nada, mart 1982.)
