Branka i Mlađa Veselinović, glumci posvećeni humanitarnom i društvenom radu: 35 godina braka




Danas sam ponosna što je moj muž ostao sa mnom iako nisam rodila. Jer, iako mi pričamo o svemu i svačemu, govorimo o slobodama, o emancipovanoj ženi, o njenim pravima, daleko smo mi od nekih istinskih i pravih shvatanja. I danas, posebno na selu, žena koja nema dete je "obeležena", a u primitivnim sredinama ona je prava mučenica


Mart 1982: Trideset i peta je godina kako su u braku, a osećanja koja su jedno prema drugom gajili kao mladi supružnici i kolege ostala su netaknuta. Poštovanje koje jedno drugom ukazuju smatraju osnovom uspešnog braka. Oboje su se posvetili humanitarnom i društvenom radu, osećaju stalnu potrebu da pomažu ljudima, a vreme koje provode zajedno ispunjeno je ljubavlju, nežnošću i međusobnim razumevanjem koje je za njih najvrednije.


*****



Nije ni najmanje lako opisati, na nekoliko stranica kucanog teksta, zajednički život dvoje umetnika koji traje već tri i po decenije. Jer, postoji bojazan da nešto, naravno ne namerno, zaboravite, zanemarite neki važan detalj. 

No, pokušaćemo da, koliko je god to moguće, uđemo u svet Branke i Mlađe Veselinovića, glumaca (u penziji, ali to nije važno) koji su već pune 34 godine u braku. Njihov svet, bar na prvi pogled, liči na svet iz bajke u kojem je sve čarobno šareno, ljupko, tu zidovi i prozori pričaju, a najrazličitije lutke, pajaci i plišane mece žele vam dobrodošlicu. 

Eto, baš tako se osećate kada uđete u dom ovog priznatog i poznatog bračnog i umetničkog para. 

Branku i Mlađu snimio je Vladimir Kostić

Na unutrašnjim zidovima njihove kuće, nismo proveravali ali smo do takvog zaključka došli na treći pogled, nema ni milimetra slobodnog prostora: svuda su slike, drage uspomene. 

Sa jednog kraja sobe smeši se crtež, poklon hendikepiranog mališana, a sa drugog otpozdravlja "lepotica" iz Australije. Naša domaćica objašnjava šta je šta, i šta je od toga u znak zahvalnosti dobila za ove duge godine svog humanitarnog rada. 

Svakoj sitnici poklanja posebnu pažnju, veli da joj je draga ta ljubaznost. Drago je Branki kada je se ljudi sete, kažu ono toplo čovečno hvala... I, svako ko poznaje ovu divnu ženu, ne može a da ne zaključi kako je ona prosto opsednuta humanošću.

- Ja nisam Majka Tereza koja je zaista opsednuta time. Nisam ni Deni Kej koji je, takođe, opsednut humanizmom, ali ima i milione dolara pa mu je lakše da pomogne. Ja moram da sakupljam sitne stvari, koje su ipak krupne za one kojima su potrebne.

Pitanje je samo koliko i kako ljudi vraćaju tu dobrotu.

- Nema vraćanja i to ne može da se vrati. Ja to i ne tražim. Samo, ljudi zaboravljaju, ne pošalju ti ni čestitku za 8. mart, novu godinu...

Međutim, Branka nije zlopamtilo, njen put humanosti nema kraja.



Ej, vi tamo, zaljubljeni...



- A kakav je bračni put porodice Veselinović?

- Upoznali smo se 1947. godine - veli naš domaćin. - U to vreme smo bili glumci Jugoslovenskog dramskog pozorišta, tako da je i godišnjica našeg braka, godišnjica ovog teatra u kojem smo ostali do penzije, a i danas igramo. 

Tada su dolazili glumci iz svih krajeva zemlje. Nismo se svi ni poznavali. Tu smo se prvi put sreli, zbližavali, postajali prijatelji, ljubavnici, bračni drugovi... Nas dvoje smo prošli kroz sve faze, a sada smo drugovi i prijatelji.

Na tim jutarnjim probama Branka i Mlađa su se zbližili.

- "Ribarske svađe" su krive za sve - kaže Branka. - Igrali smo Bepa i Ursulu. Na probi smo nas dvoje nešto razgovarali o predstavi, a Bojan Stupica nam je doviknuo: 

"Ej, vi tamo, zaljubljeni, nemojte da šapućete!"

Možda je čak ta rečenica bila presudna da njih dvoje shvate da ih jedno za drugo vežu i neka druga, a ne samo kolegijalna osećanja. Priča Mlađa dalje o statusu glumaca, koji se u to vreme već vidno poboljšao, o tim danim druženja, a Branka ga svaki čas prekida.

- Ja sam od Branke jedva došao do reči i sada neću lako da pustim "banku" - kaže Mlađa.

- Ja nisam, sinko, još ni počela - dodaje Branka i tu nastaje onaj presudni trenutak kada mu oduzima tu, teško stečenu "banku".

Počinje da hvali Mlađu kao izuzetnog čoveka, divnu ličnost, intelektualca, čoveka koji je preveo, ni broja se ne zna, onoliko pozorišnih komada, njega koji je 25 godina bio sekretar Udruženja glumaca SR Srbije, generalni sekretar Međunarodne organizacije pozorišta, čoveka u kojeg je zaljubljena već tolike decenije...

- Hoću da ga hvalim, zato što ga poštujem, a to poštovanje je veoma važno za brak. Ma uopšte, dušo moja, uskladiti brak tolike godine i biti u njemu u ljubavi i slozi, ali ne samo onako pro forma, već u istinskoj - to je velika stvar.

- Branka bi mnogo što šta u životu više i bolje uradila pokušava da kaže Mlađa, ali... .

- ... da manje pričam, je l’?

- Ne samo da manje pričaš. Ona brzo prelazi sa teme na temu, ne asocira stvari ili ih asocira pogrešno. Tu se razlikujemo. Ja sam ozbiljan, sistematičan, metodičan, a Branka nije neozbiljna, ali je nesistematična, nemetodična i sve što radi u životu, radi improvizano. Al’ baš sve! 

Inače, mnogo je dobar čovek, puno je puta u životu preterala s tim...

- Pa, neka sinko, treba i preterati - veli Branka i nastavlja: Zato sam ja dobila ovu tacnicu iz Australije sa posvetom: "Dragoj Branki...", pa...

Ne možemo a da ih ne pitamo da li su za sve ove godine braka imali kriza ili je sve bilo samo med i mleko. 

Odgovor je jednodušan: 

"Kako da nije bilo kriza!" 



Pati se samo kada se voli



Mlađa nam priča kako je jedanput otišao od kuće, čak u Grčku, da se više nikada ne vrati, ali se već posle pet dana javio Branki. Vele da se nikada ne bi mogli razvesti, imaju zajedničku, romantičarsku crtu, a Branka razmišlja naglas:

- Mogli smo se mi i razvesti, ali tvrdim da bismo se zaboravili, a kada bismo se sreli ponovo - mi bismo se zaljubili jedno u drugo i venčali. Ja sam, inače, stalno zaljubljena u mog Mlađu i puno sam patila zbog njega. A, verujte, pati se samo kada se voli.

Za sve ove godine svog nesebičnog rada, mnoga bolesna deca dobila su darove i pažnju koju Branka od srca nudi. Dok razgovaramo s njima, objašnjavaju nam kako će sve što imaju ostaviti deci, deci koju oboje nesebično vole. Na žalost, oni nisu imali tu sreću da i sami postanu roditelji.

- Znam da ćete me pitati zašto nismo usvojili dete - kaže Branka. - Ali, kada već sami nismo mogli da imamo dece, onda sam rešila da pomažem svoj deci bez roditelja ili ovim mojim hendikepiranim mališanima. 

Mi smo želeli da imamo dete... Međutim, danas sam ponosna što je moj muž ostao sa mnom iako nisam rodila. Jer, iako mi pričamo o svemu i svačemu, govorimo o slobodama, o emancipovanoj ženi, o njenim pravima, daleko smo mi od nekih istinskih i pravih shvatanja. 

I danas, posebno na selu, žena koja nema dete je "obeležena", a u primitivnim sredinama ona je prava mučenica...


O svemu Branka i Mlađa hoće otvoreno da razgovaraju, pričaju o prijateljima s kojima se druže, o ljudima koje je Branka slučajno upoznala u nekom od klubova naših radnika u dalekom "belom" svetu pa se sprijateljila, o svojim hobijima. 

Branka se bavi slikarstvom, na kamenu i platnu, a Mlađa pravi čudne figure od drveta. 

I opet, njihova humanost dolazi do izražaja: sve što naprave, prodaju na izložbama koje priređuju, a dobijeni novac poklanjaju mališanima.

- Mi volimi decu i stalno smišljamo kako da im pomognemo - kažu naši domaćini i dodaju da nije sve u parama. Treba nekoga učiniti srećnim, i to je najveća nagrada.

- Ne možemo a da ih ne pitamo imaju li oni malo slobodnog vremena za sebe, za zajednički ručak, na primer.

- Mi nismo ni malograđanski, ni građanski brak - kaže Mlađa. - Jedemo zajedno kad imamo vremena i to nam ne smeta. Branka se bavi humanitarnim radom, ja društvenim. Jedno drugo podražavamo, a ostane i za nas same dosta slobodnog vremena. 

Osim toga, dan traje 24 časa, a to je dosta. Nama je lepo. Kad dođemo kući mi smo i domaćini i gosti sve ove godine.

Optimizam zrači iz ovo dvoje plemenitih ljudi koji o godinama ne žele da pričaju i ne slažu se da postoje generacijske razlike.

Sve zavisi od čoveka. 

A njih dvoje, pored hobija koje smo pomenuli, skupljaju i čaše, tanjire, flašice, Brankine lutke su već poznate... vole i da putuju. 

Do sada su proputovali svet, što privatno, što službeno, prvi su jugoslovenski glumci koji su u Americi odigrali Brehtovu "Majku hrabrost", a želja im je da još jedanput obiđu svet i "budu sigurni da je zemlja okrugla".

Puno humanosti, puno ljubavi i radosti gost mora da ponese iz doma Veselinovićevih. Ima li išta lepše od toga?

Napisala: Vesna Adamović, obrada: Yugopapir (Nada, mart 1982.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate