Poljupci na javnom mestu u SFRJ: Kako da to objasnim svom detetu? Teta i čika se samo šale? (1975)




Nedavno sam na fudbalskoj utakmici prisustvovao takvoj "ljubavnoj predstavi" na tribinama da sam sve vreme crveneo pred svojim šestogodišnjim sinom. Odgovarajući na njegova mnogobrojna pitanja, objašnjavao sam mu da se teta i čika samo šale 

Nije proteklo mnogo vremena od onih dana kada je publika po bioskopima gledala intimne scene između glavnih junaka, čije su se granice slobode kretale do poljupca. Danas su bioskopski i TV ekrani preplavljeni slobodnijim erotskim scenama, i to scenama koje ponekad zadiru i u pornografiju. 

"Filmski poljubac" se preneo na ulice, u parkove, kafane, disko-klubove...


*****



U velikim gradovima "javni" zagrljaj je postao svakodnevna pojava. Pa ipak, takvo ponašanje mnogi, a naročito stariji, i sada osuđuju.

Da li je poljubac i svaki drugi oblik ispoljavanja nežnosti na javnom mestu izraz ljubavi, ili nepoštovanje pravila društvenog ponašanja?

U pretprošlom broju postavili smo ovo pitanje mladićima i devojkama iz Sombora i sociologu prof. dr Manojlu Gluščeviću iz Beograda. Ovom prilikom dajemo reč građanima Beograda i psihologu Božici Vidanović.

Evo šta o tome misle građani Beograda:

Kad se "filmski poljubac" prenese na ulicu (foto: Dvoje)

Svetozar Spirić, penzioner:

- Meni lično ne smeta takvo ponašanje mladih. To je njihovo vreme, pa neka se provode ako im to pričinjava zadovoljstvo.

I moja generacija je u mladosti imala kontakte, ali su oni bili tajni. Naše oko, ipak, nije naviklo na toliku slobodu, pa to na prolaznike ostavlja neugodan utisak. Zbog toga bi trebalo da svi budu uzdržljiviji na mestima gde ima puno sveta.

Na televiziji sam video da se u drugim zemljama ponašaju još slobodnije. Takvo eksplozivno ispoljavanje ljubavi, međutim, ne odgovara našem mentalitetu.


Dragan Sarić, vozač:

- Nedavno sam na fudbalskoj utakmici prisustvovao takvoj "ljubavnoj predstavi" na tribinama da sam sve vreme crveneo pred svojim šestogodišnjim sinom.

Odgovarajući na njegova mnogobrojna pitanja, objašnjavao sam mu da se teta i čika samo šale.

Takva "šala" za mene je ne samo znak nepristojnosti već i grubo izazivanje okoline i lično ponižavanje. Za sve ima mesta i načina, pa i za milovanje, zar ne?


Spomenka Golubović, penzioner:

- Kad dvoje mladih šetaju zagrljeni, sigurno je da ih vezuje ljubav. Tada je prijatno gledati ih. Ali, kad preteruju, treba okrenuti glavu. Granice pristojnosti moraju da postoje.

Oni kojih ih ne poštuju su, uglavnom, besposličari i površni ljudi.


Anka Bulatović, medicinska sestra:

- Svako ima pravo da voli kad hoće i gde hoće. Poljubac je izraz ljubavi, bez obzira gde se davao. U njemu nema ničeg nepristojnog niti uvredljivog po okolinu.

To što se ljubav ranije krila, ne znači da su se ljudi manje voleli. Vreme tajnih sastanaka je prošlo; ljudi danas mnogo više pokazuju svoje pravo lice.


Vasilije Ciljević, fotograf:

- Oni koji se ljube na javnom mestu nisu zaslepljeni ljubavlju. Neki to čine zbog nepromišljenosti, drugi u afektu, a neki da bi se istakli.

Zaljubljeni traže skriveno mesto za ljubav.


Siniša Bakarac, prosvetni radnik:

- Prava ljubav ne poznaje stid. Kad čovek voli, ceo svet je njegov. Poljubac na ulici, pod uslovom da se ne preteruje, nije nikakav prekršaj etike i bontona. Naši ljudi su u tom pogledu još uvek stidljivi. Na našim ulicama gotovo da i nema preterivanja.


Božidar Cvetković, radnik: 

- To je više avantura nego izraz ljubavi. Mnogi muškarci na taj način žele da se pokažu i dokažu. Dok ljube jednu devojku, već gledaju drugu. Prava ljubav, međutim, nije za gledanje.


Tair Muharemović, vozač:

- Poljubac na javnom mestu - ne znam čemu to? Okolini, naročito starijima, to bode oči. Roditelji u takvim prilikama, obično pomisle na svoju decu koja na ulici, eto, mogu svašta loše da vide.



Božica Vidanović, psiholog: Zašto zvonimo na uzbunu?




Ulica nije krevet - činjenica je koju ne treba dokazivati. Otkuda onda asocijacija: ulica - krevet? Ne pravimo li mi sami tu vezu, veštački i providno, u želji da pridikujemo drugima, da nekome, najčešće mladima, zamerimo što čine ono za šta mi nemamo hrabrosti, što nam kruti vaspitni postupci i norme ponašanja ne dozvoljavaju.

Lakše je kritikovati nego priznati sebi, da neko nas, ili da mi nekoga sistematski lišavamo jedne od najlepših ljudskih osobina - spontanosti.

Zvonimo na uzbunu, a opasnosti nema.

Ako je i ima, ona sigurno nije tamo gde je mi vidimo.

Ako se pojedinac, emocionalno nezrela ili bolesna osoba, ponaša na ulici na način koji vređa našu ličnost i time atakuje na prihvaćene norme ponašanja, to još uvek ne znači da nam naša građanska savest nalaže da zazvonimo na opštu uzbunu, da pojedinačne slučajeve tretiramo kao pojavu.

Vid ponašanja koji je u jednoj sredini češći nego u drugoj, ne znači da je i društveno neprihvatljiv.

Izlivi nežnosti na javnom mestu su izraz ljubavi i prijateljstva, u najširem smislu te reči. Majka će, na primer, poljubiti na ulici svoje dete bez obzira da li je u tom momentu posmatraju hiljade nikada viđenih očiju.

Pri iznenadnom susretu sa prijateljem kojeg dugo nismo videli, pozdravićemo se spontanim bacanjem u zagrljaj, ponudićemo mu svoj obraz i potražiti njegov.

Rođake, najčešće, pozdravljamo zagrljajem i poljupcem, čak i ako je od poslednjeg susreta protekao samo jedan dan.

Voljenu osobu susrećemo raširenih ruku.

Koliko erotskog, a koliko kurtoaznog i naučnog ima u tim poljupcima i zagrljajima? Sve se to, između ostalog, dešava i na ulici i samo zbog te činjenice ulica nije i ne može biti krevet.

Drugo je pitanje zašto smo spremni da sve pozdrave, zagrljaje i poljupce u kojima sami ne učestvujemo, svrstamo u erotske i ljubavne. Pravih erotskih izliva ljubavi na ulici skoro da i nema, ili se, bar, mogu zanemariti.

Zašto onda pridikujemo?

Možda na taj način žalimo što su nam tradicija i običaji u tolikoj meri smanjili manevarski prostor za izlive nežnosti da se sve više gušimo i samokontrolišemo, što postaje opasno po našu egzistenciju.

Stalno smo u jednom strahu, u grču da nas neko ne vidi, da neko "pogrešno" ne protumači naše postupke i ponašanje uopšte.

Nepotrebno je, a i štetno po naše mentalno zdravlje, da se u tolikoj meri borimo protiv emocija i sputavamo njihovo ispoljavanje.

Evidentno je da se mladi na ulici ponašaju različito od odraslih, zrelih osoba.

Mi smo svesni njihovih postupaka, spoljašnjih manifestacija njihovog ponašanja, ali samo oni svesno osećaju svoje potrebe i trude se da ih zadovolje na način koji nije u neskladu sa uobičajenim načinima ponašanja.


Prvo "Pomiluj seku", a onda "To pec, pec!"



Razumljivo je, onda, što kod njih izaziva revolt i otpor naša navika da ih kritikujemo u "njihovom" interesu. Sudove o ponašanju možemo donositi (neophodno je nenametljivo usmeravati mlade) ali se treba čuvati od presuda.

Pre nego što, grubo rečeno, osudimo njihove postupke, treba da se podsetimo da se oni nalaze u procesu sazrevanja i da moraju vidno manifestovati neke od karakteristika razvojnog perioda u kome se nalaze.

Sastajanje je najčešći način u međusobnom zbližavanju mladih. Zajednički izlasci na ulicu, bioskop, disko-klub... obezbeđuju najprijatnija, a možda i najvrednija iskustva koja mladi stiču u procesu međusobnog upoznavanja i zbližavanja.

Ti zajednički grupni izlasci pri kojima se, po našem mišljenju, ne zna ni ko je kome rod, ni ko s kim i zašto ide, imaju svoju unutrašnju harmoniju, jak razlog za održavanje i trajanje. Baš zbog toga se zajednički izlasci u mladosti najduže pamte i najčešće prepričavaju.

Kad raspravljamo o ovoj temi ne smemo zaboraviti da je jedan od najaktuelnijih problema adolescencije, posmatran kroz prizmu našeg porodičnog vaspitanja, problem osamostaljivanja mladih.

Moramo biti spremni i moramo činiti aktivne napore da omogućimo mladima da urastu u društvo i da im postepeno ustupamo obaveze i prava koja su rezervisana samo za odrasle i zrele jedinke.

No, da se vratimo na osnovnu dilemu. Rezultati nekih istraživanja sve više nas upozoravaju da se otuđujemo jedni od drugih, da se u igranju svojih uloga sve više emocionalno kontrolišemo i kočimo i da, pri tom, jedna od urođenih čovekovih potreba - potreba za dodirivanjem - ne gubi ništa u svom intenzitetu.

U najranijem detinjstvu tu potrebu podstičemo vaspitnim postupcima: "Pomiluj seku", "Poljubi baku", a ubrzo počinjemo da je sputavamo, opet vaspitnim metodama: "To pec, pec", "To bode" i slično.

Dakle, prvo sigurnije upoznavanje sa svetom u koji beba ulazi ide preko dodira i dodirivanja.

Dodirom učimo i osećamo.

Ali, ne treba svako dodirivanje okvalifikovati kao seks. Ako u dodiru ima nečeg što bi se moglo nazvati erotskim, onda je to samo u pozitivnom, prijatnom smislu, pa ga ne treba osuđivati. 

Dodirom se uči, saznaje, pa zašto onda neka saznanja o seksu i erotici hoćemo da eliminišemo.

O potrebi i ulozi dodira najbolje govori činjenica da pravo građanstva sve više stiče i jedna nova metoda u lečenju - grupna terapija dodirom - jer se tako lakše i sigurnije uspostavlja prava veza sa stvarnošću.


*****



Možda bismo najviše učinili ako umesto razrešenja dileme: da li su izlivi nežnosti na javnom mestu izraz ljubavi, damo odgovor na pitanje: koliko bolesnih osoba šeta našim ulicama...

Zabeležila: Višnja Vukotić, obrada: Yugopapir (Dvoje, oktobar 1975.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate