Deana Pataković: 24 časa u životu jedne Šarmerke / Mlada novinarka DDP o pop rock 1985. godini




Jednom smo bili pozvani da slušamo koleginicu iz Japana koja je svirala Šopenovu "Barkarolu". Tehnički gledano, njeno izvođenje je bilo besprekorno, ali joj je profesorka Fransoaz Bife prigovorila da svemu tome nedostaje romantike. Ona je upitala: "A, kako da to izvežbam?" 


April 1992: 24 godine, magistrirala klavir na FMU u Beogradu, kraljica ozbiljnih nota i pariških avenija. Deana Pataković živi sama na "Place d’Italie" u romantičnom stančiću na XIII arondismanu. 

Vreme prošlo: Student generacije sa prosekom 10, i tatina jutarnja "nes kafa" u Beogradu. 

Vreme sadašnje: Usavršavanje na čuvenom, privatnom konzervatorijumu "Ecole normale de musique" i večernji gala koncerti u gradu svetlosti. 

Vreme buduće: Koncertna karijera i druga ploča njene beogradske grupe "Šarmerke".


*****



Otvaram oči oko 9 časova ujutru, u trenutku kada je u Parizu još uvek mrkli mrak, jer kasno sviće. To me jednostavno ubija. Ne mogu da ustanem iako to žarko želim, jer imam puno obaveza. To je moj prvi problem. Dižem se, u proseku, tek oko 9.30, što je sramota, ali je tako... 

Ujutro volim da popijem "nes kafu", mada moram da priznam da je moj tata mnogo veći majstor od mene za to... 

Deana Pataković (foto: Ana)
Ja se u Parizu nekako snalazim, a i taj deo dana je lepši u Beogradu.

Volim slatke stvari, čak i za doručak.

Zato redovno sebe pokušavam, svako jutro, da nateram na malo gimnastike, ali kako kada... 

Priznajem da imam jednu manu, a ta je da se užasno dugo spremam.

Uvek protekne bar sat vremena od mog ustajanja do trenutka kada napuštam kuću.

Dok se ja istuširam, obučem, ponekad čak ne stignem ni da se našminkam...

Oko 10.30, odlazim u "Ecole" da vežbam. 

A to je problem broj dva. 

U Beogradu sam navikla da vežbam u svojoj sobi sa pogledom kroz prozor, da usred sviranja ustanem i pustim radio ili TV i da uz njih sviram, što priznajem zvuči nenormalno. 

A, u Parizu, soba u kojoj vežbam ima samo klavir i ništa više. Čak ni prozore. Znači, tu svaki dan četiri sata samo sedim i sviram, što je, moram priznati nešto sasvim novo za mene, mada daleko efikasnije. 

U klasi moje profesorke je i sin Žerara Depardjea, Žilijan o kojem se mnogo piše u poslednje vreme kao budućoj velikoj zvezdi celuloidne trake. Moja profesorka kaže da je jako, jako talentovan, ali je dosta lenj i da često odsustvuje, zbog svojih filmskih izleta, pa je tek na drugom stepenu akademije. 

Ali, zato izgleda božanstveno... Uglavnom se ne družimo međusobno, mislim na kolege sa klase.


Izvežbati romantiku



Ponekad, moja profesorka, okupi po nas nekoliko da odslušamo izvođenje nekoga sa grupe ko je dobro uvežbao neko delo. Ima dosta Kineza i Japanaca u klasi, a oni su prave male mašine. 

Jednom smo bili pozvani da slušamo koleginicu iz Japana koja je svirala Šopenovu "Barkarolu". Tehnički gledano, njeno izvođenje je bilo besprekorno, ali joj je profesorka Fransoaz Bife prigovorila da svemu tome nedostaje romantike. 

Ona je upitala: "A, kako da to izvežbam?" 

Potpuno zatečena i zbunjena, profesorka joj je odgovorila:

"Pa ne znam... Kupi ljubavne romane, gledaj ljubavne filmove, uostalom evo ti dečka (koji je bio tu prisutan), pitaj njega, neka ti on pokaže... "

Nikada nisam mogla da se odlučim koji kompozitor mi najviše leži na srcu. Možda zato što dok sviram, u svakom od njih otkrivam ponešto što mi se dopada. 

Obožavam da otkrivam u kakvom su stanju bili, gde su živeli, šta su radili kada su stvarali delo koje bi trebalo da izvodim. To što saznam, to mi stalno prolazi kroz glavu dok sviram neku kompoziciju.

Deana u prostoriji (na svu sreću) sa prozorima (foto: Ana)

Posle vežbanja obavezno se prepuštam užitku šetanja Parizom. Mislim da je vidno to što sam se ovde navikla da živim sama. 

U Beogradu sam uvek bila okružena drugaricama, prijateljima, nisam se razdvajala od moje mlađe sestre Ivane... 

A, ovde, ovde sam nekako mnogo više prepuštena sebi, što u prevodu znači da i više razmišljam, uživam u nekim prelepim stvarima koje me okružuju, ali sama, što mi eto ne smeta.

Nikada ne svraćam u male kafanice ili bistroe da ručam, jer još uvek nisam navikla da u njih ulazim sama. Možda, tek, ponekad u neki Mc Donald’s.

Popodne i predveče se obavezno viđam sa prijateljima. Imam ih puno i često smo zajedno. To nisu ljudi iz sveta muzike. 

Naprotiv, jedan Italijan, plastični hirurg, moja najbolja prijateljica, Amerikanka, sa kojom non-stop čavrljam (na engleskom naravno), baš na časovima francuskog, koje imam svakog radnog dana uveče, drugarica iz Beograda, koja ovde studira prava na Sorboni i njen brat koji je zaposlen, još jedna prijateljica koja uporno traga za poslom...


Zato sam ja još uvek sama...



Vikendom obavezno planiramo gala koncerte, odgledala sam zaista mnogo sjajnih koncerata klasične muzike, ili odlazak u neku od poznatih diskoteka. Dogovaramo se i za izlete izvan Pariza, ali nedeljom, zato što u te dane nemam časove jezika, pa umesto putovanja uglavnom gledamo neku od poslednjih bioskopskih predstava: film o Kenediju, Olivera Stouna ili najnovije avangardno delo Vudija Alena...

Tek kada sam nedavno otišla jedne lude večeri u hit diskoteku "Banduš" shvatila sam koliko ima lepih ljudi, muškaraca u Parizu. 

Deana Pataković (24): Šta li će još sve
otkriti u Parizu? (foto: Ana) 
Na mom svakodnevnom putu do Konzervatorijuma nisam ih ni primećivala, a kasnije sam zaključila da i nema šta da se vidi van tih elitnih mesta za izlazak. 

Ali, na žalost, ti lepotani, koji svi izgleda podsećaju na svet filma ili eventualno visoke mode, kažu, nastrani su... 

Zato sam ja još uvek sama, ovde...

Ponedeljkom, ponekad, dajem sebi slobodno. To u prevodu znači da je na "Ecole normale de musique", sistem rada takav da sami snosite svu odgovornost za sebe i svoj napredak, sviram ili ne isključivo kada ja to želim, svaki dan ili ne, a ja sam sebe ovde, prvi put u svom životu, uhvatila da me nekih ponedeljaka jednostavno mrzi da vežbam... 

To je još jedno iznenađenje koje otkrivam u sebi otkako sam a Parizu.

A u principu se kaže: "Ako ne vežbate jedan dan, to ćete sami osetiti, ako se ne vežba dva dana, to vaši prijatelji čuju, a ako se ne svira tri dana, to onda ceo svet primećuje."

Moram da priznam da je profesorka Fransoaz Bife izvanredan pedagog i pijanista, ali tako mi puno nedostaje moja profesorka Mirjana Šujica-Babić, u čijoj sam klasi 1989. godine magistrirala u Beogradu.

I ne samo ona, već i ljudi kao ona, sa kojima bih mogla o svemu da pričam. Ne mislim samo na stvari vezane za ozbiljnu muziku. 

Moja "pariska klasa" je vrhunska, ja sam na poslednjem stepenu (ima ih ukupno šest na Konzervatorijumu), u junu ću završiti specijalizaciju i odmah potom imati čast da sviram u Engleskoj u Ličfildu, a potom u Londonu u klasi velikih muzičkih imena, ali ono nešto u ljudima se ne može naći ni ovde, ni u Londonu, Njujorku, nigde... 

Samo kod nas.

Francuski TV program je očajan. Non-stop se emituju serije koje smo mi gledali još pre nekoliko godina. Jedino je dobar za vežbanje jezika. Zato ja večeri uz televiziju zamenjujem bilo odlaskom kod jedne od drugarica, ili mnogo češće večerama kod moje "pariske mame" (mamine prijateljice, koja već dugo živi ovde).

Ponekada, ali istina, veoma retko, moram da priznam, pripremim nešto za jelo i ja sama. Tako sam i otkrila još jedan u nizu od svojih "mnogobrojnih" talenata (kao mala sam pevaia u Kolibrima i bila uverena da ću biti operska pevačica, onda sam, sa četiri godine, pošla u školu baleta i znala biću makar primabalerina)... 

Obožavam da se bakćem u kuhinji. A, to u Parizu, pored tako snabdevenih prodavnica i privatnih bakalnica, u kojima sve, ama baš sve može da se nađe, zaista i nije teško. 

To je moja nova strast, a već me svi hvale. Jedini je problem što ne volim posle toga da raspremam i perem sudove!

Deana: U iščekivanju drugog albuma Šarmerki (foto: Ana)  



Umetnost življenja jedne ličnosti


Ona je dva puta dobila nagradu Univerziteta umetnosti u Beogradu. Jednom za uspeh (završila sa prosekom 10), jednom kao student generacije. "Emil Hajek" joj je pripao kao najperspektivnijem mladom pijanisti, nagrada iz fonda "Jelene Pavlović" za najbolji diplomski rad, "Smeli cvet" za doprinos u oblasti klasične muzike, Oktobarsku nagradu grada Beograda za 1989. godinu... 

Njena pop grupa "Šarmerke" se tek sprema za juriš u zabavnoj muzici. Deana Pataković trenutno živi i studira u Parizu, kao pravi primerak devojčeta "Made in Serbia"...


Pasoš


- Dve stvari. Prva jedna mala bordo knjižica, a ona kada se otvori zapne na Carte de sejour, što Francuzi obožavaju da zagledaju i to detaljno, jer su rigorozni što se tiče ilegalnog ulaska u zemlju, a druga stvar je neka moja lična karta jedne od retkih osoba koja oseti mučninu u stomaku kada treba da napusti Beograd, čak i zarad jednog Pariza. 


Pogled


- Moj pogled na svet se još uvek nije formirao, jer imam samo 24 godine. Pogled na Pariz se umnogome razlikuje od mog pogleda na Beograd. Ja tek u Parizu shvatim koliko volim Beograd.


Izjava


- Uvek volim da kažem: najvažnije je da čovek veruje u sebe. Tu mi je uvek pri ruci i Betovenova izjava: "Muzika je veća umetnost i od nauke i od filozofije".


Predmeti, stvari


- Volela bih da imam koncertni klavir, što znači da moj pijanino koji imam u kući ne volim koliko bi trebalo. Obožavam slike i imam ih jako puno u stanu. Takođe mnogo volim da skupljam krpice i odevne predmete. Trenutno sam najzaljubljenija u tri slamnata šešira koje sam kupila u Parizu. Crveni, narandžasti i zeleni.


Kutak


- Soba moje sestre Ivane, koja je i moja, kada sam u Beogradu, toliko je mala da se Ivanin krevet izvlači ispod mog. Soba je u rozikastim tonovima, tepih je sivkast, a ormani, koji su krcati lutkicama, bočicama i raznovrsnim stvarima sa putovanja, prefarbani su u belo.


Galerije


- Od toliko mnogo viđenih u Parizu i Londonu, teško da mogu da izdvojim jednu. Pa, ipak, neka to bude Galerija portreta u Londonu, u kojoj uvek provedem po nekoliko sati kada god sam tamo.


Bon up


- Volim da se bavim kuhinjom, a u Parizu čovek ne može a da ne misli na jelo. Ja obožavam sve vrste njihovih sireva i kroasana. O kolačima već i da ne pričamo. Volim još i kinesku hranu, zato me često možete videti u kineskim restorančićima u Latinskoj četvrti.


Vina


- Ponekad samo neko žensko piće, neki liker, ali sam u suštini antialkoholičar, ne volim čak ni koka kolu, ni gazirane sokove...


Muzika


- U mojoj kući muzike ima strašno mnogo i čuje se sa svih strana. Zbog toga sam ja valjda kao prvu "kompoziciju" odsvirala celu pesmicu sa reklama na mom malom, plastičnom, ružičastom klaviru, još sa četiri godine. Danas, uz ozbiljnu muziku paralelno slušam džez i svetske top-liste. Favorit mi je Prins...


Zabeležila: Snežana Krupniković, obrada: Yugopapir (Ana, april 1992.)


*****



Mlada novinarka Deana Pataković (17) analizira stanje na pop rock sceni 1985. godine:


RTV revija, januar 1986: Da biste pročitali članak, posetite
stranicu na Archive.org - OVDE




Podržite Yugopapir: FB TW Donate