Gradonačelnik Bogdan Bogdanović pita Bogdana Tirnanića: Kako sačuvati taj ludi, ludi Beograd... ?




Možda bi se moglo raditi na obnovi tog specifičnog beogradskog duha na taj način što bi se preporučilo miliciji da bez velike potrebe ne upada na žurke, proslave, rođendane. Na žalost, većina sad živi u svojim krletkama i uopšte je ne interesuje šta se događa u stanu do vrata. Ako se nešto i događa - zove miliciju

Jul 1983: Nema sumnje da je Beograd svakim danom sve bogatiji: više je škola, pozorišta, kafana, ulica, kuća, automobila... Ljudi. Dakle, Beograd svakim danom ponešto dobija ali, na žalost, svakim danom po nešto i gubi.

I kad se to izgubljeno sabere - Beograd gubi svoje lice, svoj duh...

To je, verovatno, i navelo gradonačelnika Bogdana Bogdanovića da se u dijalogu sa svojim sugrađanima, koji vodi na stranicama "Intervjua" obrati novinaru Bogdanu Tirnaniću, autoru nostalgične i zapažene knjige "Beograd za početnike", pitanjem:

Kako sačuvati taj ludi, ludi Beograd?


*****



Oduvek je u beogradskom duhu bilo zrnce ludosti, a ludilo je došlo kasnije, od sredine šezdesetih godina i direktno se odnosi na delirične napade u preuređivanju gradskih prostora, koji su, ne obazirući se na specifičnosti Beograda, razrušlli ono jedino što je bilo vredno. A to je bio taj beogradski duh...

- Beograd je, svi znamo, ružan grad - kaže Bogdan Tirnanić. - Ružan je iz istorijskih razloga. Ružan je toliko puta, da nije ostalo ništa što krasi druge velike gradove. Nema svoje trgove, lokale koji rade 200 godina, nema kejove, nema profilisane četvrti. 

Ima samo nekoliko vrednih zgrada, ulica i milion i nešto stotina hiljada stanovnika.

Zahvaljujući tome što nije mogao da bude kao svi ostali veliki gradovi, Beograd je morao da bude drukčiji. Pedesetih godina i početkom šezdesetih godina bio je po svom duhu ravan svim ostalim svetskim metropolama, tako da nije čudno što su glavni beogradski zezatori, šmekeri, prepadači i valjatori postigli veliki uspeh u svetu kad su u njega otišli.

Bilo kao slikari, o kojima bruji cela svetska štampa (a naročito naša), bilo kao pljačkaši banaka, bilo kao čuveni, istorijski leševi, o kojima se pišu knjige.

S druge strane, kako nije imao te karakteristike urbanog jedinstva, koje karakteriše druge gradove, kao što su Zagreb, Trst i Nica (gradove koje ja poznajem), on je svoj svetski nivo idealno spajao sa jednim gotovo patrijarhalnim, palanačkim životom, gde su komunikacije medu ljudima bile vrlo intenzivne i vrlo bezbolne.

Niko se nikog nije plašio, svako je sa svakim mogao da stupi u bilo kakav kontakt.

Istovremeno, Beograd je privlačio ljude iz malih mesta, sa sela, koji su u toku noći, popevši se uz Balkansku ulicu, postajali rođeni Beograđani. I lako se uključivali u tadašnji život grada.


Filozofija - gluvarenje



- Šta je bila karakteristika tog života?

- Prisnost, intenzivno druženje, u stvari život na ulici. Beograd je to veme bukvalno živeo na ulicama, tako da je osim prepadačke aktivnosti (specifičnog načina osvajanja osoba suprotnog pola), razvio i posebnu filozofiju koja se zove gluvarenje.

To znači: kontrolisati čitavu ulicu, muvati se, šunjati, gluvariti, biti u kontaktu sa celim gradom. Pa i po cenu da se zauzvrat ne dobije ništa, da ostaneš sam.

To, naravno, nikog nije obeshrabrivalo jer su mnogi primeri pokazivali da u tome ima nekih vrednosti.

Postojalo je nekoliko punktova odvijanja takvog života, mada je sve to relativno jer je u to vreme Dorćol bio veoma blizu Čubure a Čubura ne suviše daleko od Čukarice. Nije postojao prostor gde se nešto događalo, gde neko nije mogao da nađe sebi mesto.

Naravno, po cenu izvesnih kvalifikacija. Znalo se ko je Dara Nijagara, ko Tarzan, ko Fišbajn, a ko Jarac. Sve su to junaci filma Vladimira Pogačića "Subotom uveče".

Ipak je stecište celog tog života bilo u centru grada. To uslovno kažem, jer Beograd nema pravog centra. Bila je to Knez-Mihailova ulica (čuvena Štrafta), Trg Republike, Skadarlija, pa do obale Save. U te punktove uveče se slivao ceo grad, tu je svako nalazio neku zabavu, praktično bez ikakvih materijalnih izdataka ili nečeg što karakteriše današnje zabave.

Baš pre neki dan bio sam na Crvenom krstu, u nekad slavnoj kafani "20. oktobar". Tamo još sede svi isti. I dalje su isto šarmantni, kao pre 20 godina. A tad je, u to vreme, kružila fama da čak ni oficiri Udbe ne smeju da siđu na poslednjoj stanici trole na Krstu.

Eto, postoje neka geta gde se još održava taj život: izađe se iz kuće, sedne u kafanu, odgluvari i - šta bude...


Siledžija sjajan drug



- Ja sam proveo detinjstvo i dobar deo mladosti u takozvanim najopasnijim krajevima grada, prisustvovao raznim tučama i mogu da tvrdim da su one bezopasne u odnosu na današnje sportske igre, a naročito u odnosu na današnje tuče. 

Povodom nedavnog ubistva na Konjarniku, kod Šumica, jedan poznati zemunski siledžija prokomentarisao je za novine:

"Oni više ne znaju ni za kakva pravila!" 

Čak i kad su se događale te surove stvari u ono vreme, one su se odvijale na jedan dosta pastoralan način u odnosu na današnje vreme.

Pamtim jednu veliku tuču u Sremskim Karlovcima, između Senjaka, Topčiderskog brda i Sarajevske ulice s jedne strane i Zvezdare i Liona, s druge. Ona se odvijala poput scena iz ratnih filmova. Ispred svake ekipe izašle bi bolničarke koje bi previjale sve ranjene, bez obzira ko je ko. I svoje, i tuđe.

A sve se završilo opštom pijankom na beogradskoj železničkoj stanici.

Naravno, neka prijateljstva, iskovana u takvim tučama, trajala su godinama. 

Tad sam i upoznao jednog od aktera afere Delon. I danas, kad sretnem čoveka, raspalimo o onim danima, iako su nam se životni putevi razdvajali baš na toj železničkoj stanici.

Upravo je to bio duh tog vremena, kad ste mogli da imate kontakte sa potpuno različitim svetom. Nije bilo zatvorenosti. Mogli ste biti odličan prijatelj nekom siiedžiji, a siledžija je mogao biti sjajan drug nekom slikaru. I svi zajedno da budete zaljubljeni u neku devojčicu koja će putničkim vozom otići u Rim i postati slavna filmska zvezda.


Zanimanje "Beograđanin"



- I, šta bi?

- Ono što je uništilo taj duh, istovremeno je ono što ga je i stvorilo. To su isti faktori. Već sam rekao da Beograd nije imao nikakve klasične urbanističke i arhitektonske vrednosti, nikakav klasični gradski život, što je teralo njegove stanovnike da iznalaze posebne načine međusobnih odnosa.

Rekao sam takođe da su ljudi iz Beograda mogli da odu u svet i da se tamo osećaju svetski. Kao i da se ljudi iz srpske provincije, kad dođu u Beograd, osećaju kao da su Beograđani.

To je bila neprekidna transmisija, koja je vodila od najmanjih mesta, zaseoka i varošica, preko Beograda, do najvećih svetskih gradova. To je Beograđanima, u duhovnom smislu, bilo zanimanje.

Na primer, ja pamtim šezdesete godine u Zagrebu. U to vreme, tamo, biti Beograđanin, to je bilo zanimanje, neka vrsta pedigrea, nečeg čega tamo nema. No, krajem šezdesetih već sam upozoravao prijatelje u Zagrebu da je njihova situacija pogodnija, da će oni, kad se budemo našli kroz deset godina, videti kako je njihova pozicija mnogo bolja. 

Naime, oni su ostali Zagrepčani zauvek, a profesija "Beograđanin" više ne postoji.

- Zašto?

- Zagreb, i ti klasični gradovi, dočekali su novo doba (kad je na svakom barjaku stajalo "Napredak!") u stanju koje ne dozvoljava velike urbanističke poteze sa unapred vidljivim katastrofalnim posledicama.

U Zagrebu ne možete napraviti palatu kao što je "Beograđanka", jer će vas to strahovito mnogo koštati. Ili: da biste podigli novo naselje na Neimaru, vi ćete srušiti desetine čatrlja i uz njih samo nekoliko fantastičnih zgrada sa stanovima u kojima su mermerna kupatila od 32 kvadrata.

U Zagrebu je suprotno: da biste izgradili novo naselje, ostvarili neki veliki urbanistički potez, vi morate srušiti sto lepih zgrada sa kupatilima od 36 kvadrata i samo dve čatrlje. Znači, to se tamo ne isplati.

I tako, prošavši izvesnu krizu nakon rata (kad je život bio usmeren prema nekim drugim reperima, prema visokim pećima i plodnim žitnicama), ti gradovi, poput Zagreba, Ljubljane, Varaždina, počeli su da obnavljaju svoje tradicionalne vrednosti.

I danas oni žive jednim pravim gradskim životom, koji možda nije mnogo moderan ali, u svakom slučaju, u meni rađa izvesnu vrstu zavisti.


Delirični popravitelji sveta



- A šta je bilo sa Beogradom?

- Pošto Beograd nije imao te vrednosti, jer je vekovima rušen, postao je idealno mesto za delirične zamisli raznih radikalnih popravitelja sveta. Arhitekt Vladimir Macura je na stranicama "Intervjua" o tome odlično govorio, o toj novobeogradskoj školi.

Međutim, novobeogradska škola je čak i za mene, laika, samo posledica jednog opšteg duha vremena, koje je u svojoj zabludi davalo šansu tim nesrećnim radikalnim popravljivačima sveta.

A takvi se ne mogu zaustaviti na granicama mogućeg, oni teže preko te granice. Kao što reče jedan od ideologa nove levice Markuze:

"Budimo realni - tražimo nemoguće!" 

I tako su se u Beogradu dešavale razne nemoguće stvari.

U gradu, koji nikad nije imao centar u pravom smislu reči, jer nije imao karakteristike koje krase velike gradove, počele su gradnje satelitskih naselja. Čak to znam i ja, čije je školovanje okončano davnih pedesetih na vrlo niskom nivou, da je po teoriji arhitektura ono što određuje grad upravo centar.

A Beograd je postao zbir naselja bez centra. 

U stvari, gomila malih gradova, koji nemaju nikakve veze sa onim što je bio Beograd.

Uzmimo 1955. kao graničnu godinu. Od tada su rođene čitave generacije koji nemaju pravu korespondenciju sa gradom, koji uopšte ne osećaju Beograd. Prosto ne žive u Beogradu, već u nekom bloku Novog Beograda, na Labudovom brdu ili Kukuriku-hilu, u nekim malim mestima koja su slučajno blizu jednog velikog grada, a on se nekad zvao Beograd.

Njima je ono što je činilo beogradski duh isto što i lanjski sneg. 

A u ono vreme, komunikacije između raznih delova grada bile su veoma jake. Živeo sam u svim tim krajevima, a poduže na Banovom brdu. I tvrdim da je komunikacija sa Banovim brdom bila jača kad se tamo išlo vozom, nego danas.

Kad su počela urbanistička iživljavanja, ti veliki projektanti, veliki mislioci, veliki društveni aktivisti, veliki usrećitelji sveta, zabludeli korbizijeovci, krenuli su da uništavaju izvesne punktove tog nervnog tkiva koje je povezivalo grad. Ne samo da su neke stvari uništene zato što su stajale na putu soliterinama, već i zato što se to nije smatralo važnim.

- Šta to?

- Ulica! O tome je arh. Macura sjajno govorio. Citiraću prijatelja koji ima petoro dece, a nesrećan je:

"Znam da ulica može vaspitavati decu, ali blok nikako."


Gori od Nerona!



- A tek kafane?

- Pa, sad je valjda jasno zašto je u Beogradu nestalo stotinu kafana. Početkom šezdesetih, stanovao sam u Nebojšinoj ulici, pored "Šumadije", koja je srećom ostala. No, samo u prečniku od nekoliko stotina metara srušeno je dvadesetak kafana: "Bajina Bašta", "Čubura", "Avala I", "Ovčar-banja", "Braničevo", "Kikevac"... Bili su gori od Nerona!

Kao u tom čubursko-neimarskom mikrokosmosu, tako je i u celom Beogradu nastradala ogromna količina kafana. Došla su druga vremena, drugi život. Neki junaci tog beogradskog života povukli su se u mirna porodična ognjišta, neki su otišli u veliki svet, a neki se vratili u zakovanim limenim sanducima.

Taj ludi, ludi Beograd je izgubljen.

Možda bi se moglo raditi na obnovi tog specifičnog beogradskog duha na taj način što bi se preporučilo miliciji da bez velike potrebe ne upada na žurke, proslave, rođendane. Na žalost, većina sad živi u svojim krletkama i uopšte je ne interesuje šta se događa u stanu do vrata.

Ako se nešto i događa - zove miliciju.

Čovek, koji danas dođe iz provincije, više ne može da preko noći postane Beograđanin kao nekad; da se popne uz Balkansku ulicu, padne u središte zbivanja i postane Beograđanin.

Ne samo on, već čitave generacije prožive detinjstvo u nekom satelitskom naselju gde nema ničega. 

S druge strane, zahvaljujući modernim, jakim komunikacijama, veza sa rodnim krajem više se ne kida tako lako kao nekad. Pošto Beograd dođošima ne nudi ništa, oni i dalje ostaju vezani za svoje domicile, a ovde samo prespavljuju.

Deplasirano je govoriti o tome kako sačuvati taj ludi, ludi Beograd, koji nije bio lud, već luckast.

Ono što ga je uništilo, bilo je stvarno ludilo.

Konačno, Bogdan Bogdanović je u razgovoru za NIN istakao da je naš osnovni problem što veliki broj ljudi ulazi u zrele godine, ophrvani najminimalnijim egzistencijalnim problemima.

Možda bi rešenje bilo u tome da se ovakva praksa produži i da čitave generacije nemaju gde da se sklone, te da se vrate na ulice, da žive život na ulici - bukvalno.

U svom "Gradoslovaru", jednoj od najboljih, najlepših i najnežnijih knjiga o Beogradu, Bogdan Bogdanović se bavio mišlju da napravi jednu privatnu mapu Beograda u koju će ucrtavati potpuno intimne događaje.

I on pominje drvo u Ulici kneza Miloša, drvo pod kojim je stajao ne znajući zašto.

E sad, kad govorimo o duhu Beograda, poručujem Bogdanu, gradonačelniku, da od te njegove mape nema ništa! To su drvo odavno posekli.

Zabeležio: Dragan Gajer, obrada: Yugopapir (Intervju, jul 1983.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate