Željka Cvjetan, nova YU medijska zvijezda: Iskoristila prvu šansu u TV seriji "Sivi dom" (1985)




Nemamo svoj ukus, nemamo nešto svoje, strašno smo podeljeni između Zapada i nekog našeg korena. Mislim da se neke ideje sa Zapada strašno vulgarizuju. Tamo se drugačije radi i rade se drugačiji filmovi. I ako već to tamo sjajno funkcioniše, a mi se kao ugledamo u njih, ja uopšte ne znam kako to i kod nas ne uspeva sjajno

Mlada beogradska glumica Željka Cvjetan novo je otkriće naše kazališne i filmske scene. Kako joj, u doba kada mnogi jurišaju na ispražnjenu jugoslavensku medijsku pozornicu, uspijeva skrenuti pažnju na sebe?


*****



Ona vadi cigaretu posle naporne epizodne role, on približava plamen upaljača. Njena koljena su u akciji. On nešto šapće, ona se glasno kikoće kako bi to čuo i gost u posljednjem redu. Primijetili su je. Gotovo.

To je već neka druga mala, jer Željka Cvjetan iz bivše Dvanaeste beogradske gimnazije jurca ulicama u ravnoj janjećoj bundi i debelim hlačama. Voli doručkovati kifle "od Ace" i u dugim gutljajima ispijati jogurt.

Nema to mnogo veze ni sa Jane Fonda, niti s Raquel Welch, ali nešto mora hraniti 176 centimetara glumice. Njeni su iz Dalmacije, te voli reći da je u njoj pola mora, a pola krvi.

Dvadeset i jedna joj je godina i ostao joj je samo diplomski na glumi.

Svog profesora Arsu Jovanovića oduševila je i "Glorijom" Ranka Marinkovića i sjajnom imitacijom Tereze. Nitko od dvije stotine ljudi na prijemnome nije primijetio da joj se tresu ruke, jer je ona tih pola sata živjela nenormalno, ubijala se od života.

- Prvi put sam osetila da sam nekoga zaista oduševila. To je ono kad veruješ, bre, da si genije!

Željka bi Cvjetan na toj bezobraznoj Akademiji, koja provocira budućega glumca da se posve otvori pred drugima, i sutra kada bi mogla, otvorila istureni odjel za ostalo čovječanstvo kako bi tamo bez prijemnoga odlazilo na satove vlastite psihoanalize. 

Filološki fakultet, na koji su je primili istodobno, brzo je zaboravila, ne samo zato što su joj tamo uskratili stipendiju Titova fonda, nego zbog toga jer joj je sinulo da se za tako kratko vrijeme školovanja ne može postati novinar ili književnik.

Za prve dvije godine u velikom betonskom zdanju u Novom Beogradu kaže da su bile "naj".

- To je baš bilo vreme borbe za svoje emocije, za svoju misao na sceni, za svoje telo, i to će da traje sve dok god budem želela da budem glumica.

I onda se kao Čajka poljubila s Tikom Arsićem u "Igmanskom maršu" Zdravka Šotre

Na Niškom festivalu u borbi za najljepši poljubac filmske produkcije '83. jači su bili jedino iskusni Milena Dravić i Rade Šerbedžija.

Ipak, bravo, mala.

- Ja sam tu imala mogućnosti da samo pokažem da sam talentovana i bar se nadam da sam to pokazala bez lažne skromnosti. Kao čovek, ja u svakom slučaju ne mogu da pobegnem od svoje intime i glumac, kao glumac, nikad ne može da bude ono što u sebi ne poseduje. 

On može da bude Kir Janja i Don Žuan, jer on u suštini jeste taj čovek, on zrači na jedan način, kroz svaki lik drugačije, ali on ima neko svoje univerzalno zračenje koje promeni svojim radom na sceni.

Željka Cvjetan pojavljuje se u trenutku presudnome za jugo-kinematografiju.

Neda Arnerić već neko vrijeme pokazuje isključivo svoju lijepu baby-face, a ne najbolji torzo na domaćem velikom platnu.

Sve mlade, srednje mlade i srednje srednje mlade glumice pune svoje biografije prije svega baš emanuelskim kadrovima.

- Ma glupo je uopšte o tome raspravljati. Svakoj mladoj glumici mogu da ponude ulogu gde ona može da pokaže svoje lepo telo.

Ne, nisu režiseri tako plašljivi da bi se bojali Željkina dva velika brata; ona sama ih je odbila. Nisu u pitanju predrasude niti smatra da još nije nadrasla poljubac, nego hoće da se razodijeva samo onda kada sama vjeruje kako to treba da uradi, a ne samo zato što će to lijepo izgledati.

Naravno, opet sve to nalikuje na one priče o funkciji golotinje, što obično pričaju one koje se stide ili nemaju što pokazati.

No, prošlogodišnja studentska predstava "Edvard i Bog" u režiji Ljiljane Todorović sve to baca u vodu.

I Željkinu odjeću.


U pogledu im vidiš da su oni lik koji glume 



Jedino je tako, po njenu mišljenju, postignuta kulminacija dotične scene. Željkin Kundera, bar u onim knjigama koje je pročitala, nosi tu erotiku. No, poslije je ipak sretala ljude koji su joj predbacivali da se tako ne pravi karijera.

- Ne možeš ti da odvojiš, pa da kažeš, ja glumim samo očima. Možeš da vidiš potpuno golu figuru, a da to izgleda strašno poetično i to baš sa pravom merom. Mene jako pogodi kad sretnem ljude koji kažu da je gumačka profesija kao prostitucija ili dođe čovek i kaže: "Što ste vi bedni!" 

Zamisli, ti završiš taj fakultet i razmišljaš da time daješ nešto, najbolji dio sebe i to najbolje što možeš, a po tome neko pljune tako bezočno, da ti samo staneš i zapitaš se: "Pa dobro, šta ja to radim?"

Pozorišna predstava "Seoba Srbalja", u kojoj je igrala, prošla je brzo, a oni koji je pamte, pamte je jedino kao najlošije što je u posljednjih deset godina odigrano u našem teatru.

U "Kolubarskoj bici" i dalje igra, a uskače u predstave "Raskršće" i "Zli dusi". To moraju da prođu svi mladi glumci, ali Željka Cvjetan ne voli brze transformacije.

- Tako se razočaram jer izneverim najvažniji deo svog posla. Za pet dana to ne može da bude uloga. Tu ja ne mogu da budem glumac na sceni nego samo čovek koji kulturno izgovara tekst, znači, da pazim da ne zasmetam nikome, da budem pomagalo, vezivno tkivo za sve ostale. 

A to je užasna situacija.

Tokom predstave eventualno se desi da nešto slučajno uradiš i dobro, osetiš da ideš napred i kad već krene, posle petog puta ideš sve šire i šire. 

Samo što su sad pored tebe već ustaljene šeme. 

Onaj glumac pored ne gleda tebe nego glumca koji je to tvoje ranije glumio.

Tako se Željka Cvjetan trgla, shvatila da je gluma zanat. Ostavila se onih akademskih maštanja o idealu, o čistoti, o iskonskom shvaćanju glume, što joj je bilo nužno na početku, ali se kao dobra, mala djevojčica često sjeti priče o tome kako glumac glumi mišlju, tijelom i svime što posjeduje

Ili pak riječi profesora Belovića o tome kako ima glumaca koji drugačije gledaju, nisu više oni, u pogledu im vidiš da su oni lik koji glume. 

To bi htjela postići.

- Robert de Niro recimo, priprema film o Bennyju Goodmanu. On to doznaje pre nego što je počeo da se piše scenario. Zamisli, koliko on ima vremena da razmišlja o tom liku i da mu se prilagodi. Navela sam vrh vrhova, ali to je princip rada.

I Savina Geršak uči ruski za svoj novi film u Americi, a kod nas dva dana pred početak snimanja ne znaš da li igraš u tom filmu. 

Uostalom, takva nam je i kinematografija.

Nemamo svoj ukus, nemamo nešto svoje, strašno smo podeljeni između Zapada i nekog našeg korena.

Mislim da se neke ideje sa Zapada strašno vulgarizuju. Tamo se drugačije radi i rade se drugačiji filmovi. I ako već to tamo sjajno funkcioniše, a mi se kao ugledamo u njih, ja uopšte ne znam kako to i kod nas ne uspeva sjajno.

Željka Cvjetan ne voli priče o slavi preko noći i ljuta je na ustaljeni sistem mišljenja po kojemu je, ne postane li odmah nešto, propala kao glumac. 

Ma, koji još redatelj traga za novim licima u provincijskim kazalištima. 

Znači - akademija, gas i pokušaj dodirnuti zvijezde.

Sebe zamišlja kao čovjeka koji hoda po zemlji a glava mu je među oblacima.

Ipak, dopušta kako joj neki kamićak može upasti u cipelu, pa se mora sagnuti i shvatiti da je svijet drugačiji nego kada se gleda odozgo.

Drugarice su je uvijek ostavljale iz nekih glupih razloga. U petoj godini prvi put.


Malo ljudi imaju vremena jedni za druge



- Da li sam ja mnogo stroža sa ljudima sa kojima sam u kontaktu ili ranjivija pa se zatvaram? Znam samo da sam čovjek na granici po svemu, pa i u pogledu prihvatanja prijatelja i u odnosu prema njima. Nekad se mnogo otvaram, mnogo pričam i više nego što treba i ne lažem ih, ali opet kažem da sam zatvorena da oni ništa ne znaju o meni.

Uvek sebi ostavim prostor za svoj mali dribling, ukoliko me neko razočara da mogu da kažem: "Pa u stvari, nisam išla mnogo daleko". 

Zato imam dva sjajna brata i kažem da su oni sav moj kapital.

Oni su me uvek učili da radim stvari kad im dođe vreme. Ali ti nikad ne znaš kad je pravo vreme. Oni koji to znaju, to su pravi mudraci.

Tako je iskoristila svoju prvu šansu, u seriji Televizije Beograd "Zapisi iz sivog doma" u režiji Darka Bajića koja kreće u program u početku 1985. 

Tu je odglumila jedno derište-ženu sumnjive prošlosti koja odrasta u kazneno-popravnom domu. Tako počinje upotreba njena lica a ono će još dugo nositi izraz nevinosti i čednosti.

- Ta Savka iz "Zapisa" ima tu crtu, samo što je mnogo grublja, mnogo neartikulisanija, neurednija, složenija. Nije nevina. Dospela je u dom zato što je bila prostitutka i narkomanka. Ona je jedna od onih, kako bih ih ja nazvala, čednih prostitutki, od onih koje imaju dobru dušu i koje su bile toliko naivne da ih neki dasa iskoristi, pa otputuje u inostranstvo sa gomilom para u džepu, a one propadnu. 

U domu se zaljubljuje u nekog Matića koji je šeprtlja, priglup i tupavko, ali je vrlo snažan, što je u domu pojam muškarca. Ona od njega stvara muškarčinu, tako mu prilazi i na kraju krajeva ga zavoli. 

No, jedna je od onih žena kod kojih se nikad ne zna šta će da urade. Taj njen lik trebao je da bude jako ružan. Mi smo to postigli masnom kosom, naočarima, mini-haljinom sa debelim hulahopkama i velikim patikama što je maska u pogledu njena fizikusa.

Jer ona kao dobra riba sigurno bi se našla na udaru drugih frajera u domu.

Tada se pojavljuje Matić i ona u njemu nalazi neku zaštitu. On je snažan i to je najvažnije. 

Verovatno žene s ulice imaju tu potrebu da ih neko štiti i njihov pojam muškosti jeste snažan čovek. Postoje i različite žene. Savka se postepeno zaljubljuje, traži od njega da dobro uči, da se bori za neki svoj status, sukobljavaju se sa masom nekih odvratnih tipova koji ih zezaju.

Na kraju ona ostaje žena koja Matiću uvek može da se vrati, što samo znači da će ona s vremena na vreme odlaziti od njega. 

To je ta moja priča, a volela bih da jednom zaista igram kurvu, mada mi to niko ne bi dao.

Željka Cvjetan ne zaobilazi ni festivale, ako je u pitanju poklon publici tepa svima oko sebe, a šminkerice, na primjer, Anđelku Jovanović, moli da je pusti da našminkana iziđe u grad i da je nitko ne prepozna.

Priznaje da prije Akademije nije bila ni ljubomorna ni zavidna ni tašta.

- Akademija je to u meni probudila. Verovatno je sve to postojalo u meni i pre, ali sam potiskivala ili jednostavno izlazila s time nakraj na neki drugi način. Samo znam da sam tu prvi put osvestila u sebi misao da sam ja možda i ljubomorna na nekog zato što dobro izgleda ili uradi nešto, pa mu to kažu, a ja uradim nešto, pa mi to ne spomenu. 

Glumac je čovek koji je po prirodi svog posla otvoreniji prema svim dešavanjima spolja ili unutra, a samim tim je u situaciji da sve te stvari dublje i oseća. 

Kažu da su glumci sujetni, ali čovjek koji se daje sigurno da je sujetan. 

Kad čuje kritiku, on kao zdravo, racionalno biće može i da se s njom pomiri.

No, njega kritike zapravo bole i mogu ga povrediti. A i na Akademiji su odnosi često lažni i dosta iskonstruisani, kao što je i uopšte u svetu. 

Malo je pravih druženja, malo ljudi imaju vremena jedni za druge, i vrlo je malo poverenja. 

To je i tuga današnjeg vremena. 

Nekad su ljudi bili na okupu kao ekipa 10-15 godina. Zajedno su rasli bez obzira na razlike. 

Sad imaš drugare, a ne prijatelje. Napraviš žurku, pozoveš ih i oni tebe pozovu, ali onog trenutka kad ti je teško, ti ne znaš koga od njih da pozoveš. 

Moje drugarice kažu da je nemoguće da ljudi mogu da budu prijatelji, a da se deset godina ne vide. No, ja mislim da postoji neka iskonska veza između pravih ljudi, oni se uvek nađu.

Željka Cvjetan ne svrstava sebe ni u kakve kategorije. 

Ponekad je i nezadovoljna, ali ipak ide naprijed. Ne traži idole u drugima, samo uči od njih, a kada mora i ukrade.

- Jedino što želim, to je da budem pošteni umetnik koji će svaki put kad bude stao na scenu znati zašto je to uradio i šta hoće time da kaže. Znači da punim plućima kaže: "Ja sam to ovog trenutka, znači, ja sam to uvek".

Hoću da to bude jedan pravi, potpuni život svakog trenutka na sceni, da napredujem, da telo oslobodim da bude veliko kao jedna pozorišna sala. Da i duh i reč i oko govore. Da i poslednji gledalac u sali zna šta hoću da kažem pogledom, bez obzira na to što mi ne vidi oči.

Razgovarala: Snežana Zarić, snimio: Nebojša Žigić, obrada: Yugopapir (Start, januar 1985.)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate