Rastko Lupulović (22), glumac i rocker: Ne mogu sebe da vidim u svirci i za nekih 20 godina (1996)



I ja sam pušio travu. S ove distance, mislim da je problem droge i alkohola problem emotivnih ljudi koji ne mogu da podnesu stvari koje se dešavaju u svetu. Jednostavno, potrebno im je da nekako umire dušu. Ali im se to naplati pre ili kasnije. I to je to bežanje od realnosti koje se plaća ponovnim susretom sa realnošću

Ovogodišnju Sterijinu nagradu za glumačko ostvarenje dobio je i Rastko Lupulović za ulogu Vanje u predstavi "U potpalublju". Nagradu publike RU "R. Ćirpanov" dobio je Rastko Lupulović za ulogu Vanje, nagradu novosadskog "Dnevnika" dobio je Rastko Lupulović za ulogu Vanje i napokon, nagradu "Zoran Radmilović" dobio je Rastko Lupulović za ulogu Vanje. 

Sutradan sam ga nazvala.

"E, ćao, perem sudove, izvini što si čekala." 

- Ma, znaš kako, trudim se da to što mirnije primim. Ne da se trudim nego zaista i primam. Nije mi napor, u smislu da sad imam neko ushićenje koje savlađujem. Pravi uspeh osećao sam dok sam radio, dok sam se borio za neke svoje ideje i stavove. 

Suštinska pobeda se dogodi pre nego što se ona obelodani. Nema u meni neke preterane radosti. Jednostavno mi je drago što ljudi podržavaju to što radim i velika je za mene umetnička sreća ako razumeju to što želim da im kažem. 

Ima 22 godine, smeši mu se diploma na Fakultetu dramskih umetnosti, publika ga skoro svake večeri čeka u Ateljeu 212 ( "Peg, srce moje", "Ljubavno pismo", "Čovek, zver i vrlina"). 

Filmski debi mu je "Paket aranžman", a televizijski "Otvorena vrata". 

Poznavaoci beogradskog rock’n’rolla znaju ga i kao gitaristu benda "Kanda, Kodža i Nebojša"

Ipak, ono zbog čega ga neki danas smatraju novom zvezdom ( i zahvaljujući čemu je "zaslužio" i ovaj intervju!) je glumačka bravura u pozorišnom hitu "U potpalublju" Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

- Sve vreme dok sam radio ulogu Vanje u "Potpalublju", osećao sam da se borim za nešto iskreno i samim tim sam bio i motivisan. I privatno me je potresalo to šta se sve dešava sa ljudima iz rock’n’roll okruženja u ovoj našoj tragediji.

Do čega je dovelo ovih 50 godina vladavine pogrešnih i destruktivnih ljudi. I ko zna ko bi danas bio Vanja da je drugačije kanalisao svoj talenat i da se nije rasplinuo u drogi i rocku. Ko zna koja bi to umetnička, književna duša bila da je živeo u neko drugo vreme?! 

Čovek sa takvim osećajem za istinu, sa takvom dubinom i emotivnošću...

I zaista mi se učinilo da bih ga mirne duše, na samom početku, mogla nazvati urbanim romantičarem. 


Osećam se zasićenim i zamorenim od rocka i svega toga



- Ma kakvi, on nije urban, on je "narodni" u najdubljem smislu te reči - govori njegov profesor glume Predrag Bajčetić. - Nije on pastir koji je postao ministar. Odrastao u Beogradu, njemu je grad dosadio. Umoran od jazza, on uživa u tišini. Rastko nema potrebe da bude urban. Znate li koliko je ogroman korak od rocka do vizantijskog pojanja? I ne, nije romantičan, on je silovit.

- Da, najbitnija stvar kod mene je moje obraćenje u hrišćanstvo. Sticajem okolnosti sam počeo da odlazim u crkvu. To mi je pomoglo da se spustim na zemlju iz nekakvih mistifikatorskih oblaka. Uopšte, hrišćanin-pravoslavac je moje najbliže određenje.

Osećam se zasićenim i zamorenim od rocka i svega toga. 

Rock je negde u skladu sa opštim načinom života, opštom površnošću. Kad odem na Akademiju, izđuskam se i vratim se kući prazan i tup. 

Na liturgiju odem sa istim raspoloženjem, sa potrebom da doživim katarzu, ali kući dođem srećan i miran. 

Smiren, otvoren, neusiljen, Rastko je jedan od onih sa kojima je lako razgovarati. Na momente odsutan, priznaje da mu je neprijatno da govori o sebi i o poslu, pogotovo o veri.

- Ne moraš sve to da pišeš, da se ne mistifikuje, to treba da deluje jednostavno. Ne znam, sličan je naboj. U susretu sa verom i tradicijom, dolaziš do harmoničnog razrešenja svojih nemira, a u rock životu dolazi do prikrivanja tih nemira ili potpunog otupljivanja svih emocija. 

Zato ljudi u rocku često izgube tu neku kreativnu crtu, istroše se, istroše se, istroše se... Znaš, to su dva puta.

Iako mnogima deluje "nedirnuto od života", čvrstim stavovima i jasnim određenjima ubedio me je da zna svoje mesto i da nije samo smotani Lupulović, kako neki, iz simpatija ili iz zlobe komentarišu. 

- Čovek se povodi za onim najboljim što nađe u životu. Ja jednostavno ništa bolje nisam našao za uzor od tih mladih kaluđera u Dečanima gde često odlazim, pre svega po ljudskim kvalitetima, da ne govorimo o nekim duhovnim visinama. To su, pre svega, veoma dobri ljudi. Kako dobri? Ma, ne volim da govorim o tome. Ne znam kako to sve zvuči.

Nije raspoložen, kako kaže, za javnu ispovest. 

Ne želi nikog da povredi svojom isključivošću. Njihova dobrota čoveka zaintrigira i privuče.

- Sklon sam osuđivanju, grub u zaključcima i radikalan u razmišljanjima. Uostalom, imam kome da se ispovedam.

Bez obzira, mnogi mu kače epitet "dobrog dečka".

Iako panično beži od takvog etiketiranja, Rastko Lupulović je, mogu slobodno da napišem, retko dobar i neiskvaren mladić, onaj kome verujete svaku reč koju izgovori.

- Nisam ja dobar, ti koji se prave dobri, ti su najgori. Sebe ne doživljavam tako, ne iz neke lažne skrušenosti. Svašta mi se izdešavalo u životu, svašta sam radio i još uvek svašta radim. 

Neki prijatelji su mi rekli da se posle predstave "Ljubavno pismo" u kojoj imam dosta uspeha kod publike, ponašam nadmeno, da glasnije govorim. 

Sve što je ljudsko, nije mi strano.


Ja sam stvarno mislio da sam genije



U glumi se zatekao. 

Samo šest meseci pre prijemnog na Akademiji nije ni znao da postoji "škola za glumce". Samo par puta je bio u pozorištu. Sve se dešavalo mimo njegove volje.

- Drugarica me odvela u "Dadov", a pošto sam bio kilav đak, jedva vrlo dobar u Petoj beogradskoj, sve mi je to dobro došlo.

Imao je dugu kosu, kožnu jaknu, setan pogled i konzumirao lake droge.

- I ja sam pušio travu. S ove distance, mislim da je problem droge i alkohola problem emotivnih ljudi koji ne mogu da podnesu stvari koje se dešavaju u svetu. 

Jednostavno, potrebno im je da nekako umire dušu. 

Ali im se to naplati pre ili kasnije. I to je to bežanje od realnosti koje se plaća ponovnim susretom sa realnošću.

Danas to mnogima koji ga poznaju zvuči neverovatno, ali je popularnost bila jedan od razloga zbog kojih je upisao glumu. 

Imao je 16 godina, bio u najriskantnijem pubertetu i čekao da se razmota klupko sudbine genijalca.

- Ja sam stvarno mislio da sam genije. Nikad to sebi nisam priznao, ali negde u podsvesti je ključala ta misao: 

"Ti si nešto specijalno." 

Zamišljao sam sebe, mislio o sebi kao o najboljem glumcu u kosmosu. 

Ali, fala Bogu, razuverio sam se.

Jednostavno, sve se to u meni dešavalo stihijski. 

Ali, sigurno da je bilo nečeg i od želje za pokazivanjem i dokazivanjem. Baš mi je bilo stalo do popularnosti. I dosta sam propatio zbog toga. Čovek koji se naslađuje maštanjem o popularnosti propati kada se sudari sa realnošću.

Postao je, kako kaže, svestan svoje običnosti spletom raznih okolnosti. 

- Ipak, to je suviše intimno da bih ti ispričao za novine.

- Rastko je vrlo osetljiv. Njegova neobičnost se krije u toj preosetljivosti koja se na sceni pretvara u dramatičnost, u čudo. To poseduju samo izuzetno obdareni umetnici - kaže profesor Bajčetić.

Iako umoran od rocka (verovatno više od rocka kao načina života) i dalje svira u "Kanda, Kodža i Nebojša". 

I možda to baš i nije u skladu sa njegovim načinom razmišljanja.

- Ali, još uvek ne mogu da živim život nekog drugog. Jednostavno sam se u tome našao i vrlo mi je stalo do tog benda, premda ja nemam taj neki rock sentiment. Zadovoljstvo mi je da sviram, ali sebe ne mogu da vidim u svirci i za nekih 20 godina.

Ime grupe je njihova interna šala koju su uvek prikrivali. 

- Neću da ti otkrijem... (ne ubeđujem ga da to i učini, što se pokazalo kao dobar taktički potez). 

"Kanda" znači "valjda" ("Kanda ce pasti sneg"), "kodža" znači "mnogo"("Al' sam danas kodža jeo"), a Nebojša.... Staro srpsko ime.

- Toliko... Dosta sam ti rekao.


Ludeo, izlazio, sada više ne



- Sviram u bendu jer nalazim zadovoljstvo kreiranja, kreativnog druženja - dodaje Rastko. - Ali, ima i tu nešto od pokazivanja i egzibicionizma, tog rock’n’roll osećaja koji, eto, još uvek nosim u sebi. Tog osećaja coola. 

I taman sam mislila da ga optužim za kontradiktornost, on nastavlja: 

- Rock je posledica neopaganštine. Neka nova sub-kvazikultura. Mislim da tu dubokih vrednosti nema. Vrednost rocka su ljudi koji se time bave, mladi ljudi koji osećaju bunt i osećaju da nešto ne valja i u rocku mogu na neki način da se iskažu. 

Ali, umesto da nađu odgovore za sva svoja nerešena pitanja, oni se jedinostavno tu prazne i otupljuju. 

Ja se time bavim, jer sam se, kad sam počeo da razmišljam o životu, tu već zatekao i nisam sasvim mogao da prekinem preko noći. 

Teško mogu sebe da zamislim kako sviram, pa mogu ti reći ni kako glumim. Jednostavno, živim život čekajući da se stvari odvijaju onako kako se odvijaju.

- Nekad je on bio mnogo nemirniji. Ludeo, izlazio, sada više ne - kaže Vlada Rac.

Priča se i da je nekad bio mnogo "opasniji" za devojke. Onako lep, dobar, pa još i glumac. Prilaze mu, spopadaju ga, ali se posle tri dana razočaraju što ih nije odveo u neki beogradski jet-set.

- Danas kada razmišljam o ženama, ja razmišljam o braku, razmišljam o deci. Tako da mi to, u tom smislu, otežava posao. Većina devojaka tako ne razmišlja. Eto, ja čekam svoju priliku. Ona treba da bude blagočestiva hrišćanka koja će mene i kao glumca da razume, da razume sve moje slabosti i da zajedno prolazimo kroz život. To je neka moja vizija braka.

- On leti uvek svira bos - dodaje Rac. - Nosi neke sandale i leti ih obavezno skine dok svira. To mu je deo imidža, kao i njegova rumunska moda odevanja. Na njemu je 16 slojeva starih majica, nosi neke gunjeve, skroz rumunski. I mnogo voli da spava. Zaspi gde god se nađe i u ma kakvom zanimljivom društvu bio.

- Ja sam vrlo praktičan tip - kaže Rastko. - Kad mi je negde dosadno, ja ne gubim vreme. Legnem da spavam, društvo me probudi ujutru i ja operem sve sudove. 

U principu, ne volim žurke, više me zanimaju iskreni i duboki odnosi sa prijateljima.

Kažu da je naučio i da kuva. 

Hvali se svojim "karađorđevim šniclama". A i kupio je rokovnik da bi se organizovao.

- Ma, on je uvek bio stabilan tip. Sve te droge, sve je to bilo iz čistog zezanja. Uvek je znao šta hoće, nije imao potrebe da bilo gde beži - kaže Vlada Rac.

- Sve to u meni i oko mene, to je neka živa borba koja postoji i, ma koliko to šizofreno zvučalo, nekako radosna borba - kaže Rastko. - Vera Hristova nije mračna, ona je vera radosti... Vremenom sve dođe na svoje mesto... To je život. I ne mogu to da krijem.

Razgovarala: Marijana Rakić, foto: Soni Darijević, obrada: Yugopapir (Cool, jun 1996.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate