Jesen 1985: Zabranjeno pušenje / Zašto Dr Nele Karajlić pravi koncert za gladnu decu Rolingstonsa?




Live Aid? Ameri sad kao hadžije. Evo vam lova, je l'? Majku im ja ... Jel' ja sad treba da gledam one radosno p'jane trubadure koji daju 0,03% od svoje plate na račun Marlbora koga ovi puše. Oni se ne odriču Marlbora a mogu, kao, nešto solidarno da daju, nešto što će za šest meseci vratiti u vidu sirovina ili jeftine radne snage 


U vreme kada se nisu mogle otvoriti novine a da se izbegnu rečenica-dve o drogi i suđenju, u kojima se konstantno (i izgleda nepotrebno) ponavljalo ime Dr Neleta Karajlića kao glavnog svedoka uz "prevarenog" Tifu, do Neleta se nikako nije moglo doći.

Nakon turneje duž Jadrana posvetio se usavršavanju u ronjenju i skakanju na glavu. Kada je i po tom pitanju bio zadovoljan sobom, sakupio je bend i u beogradskom SKC-u održao koncert.

Nakon koncerta, glavobolje, 175 intervjua, 328 telefonskih razgovora i dva dana čekanja, pristao je da "progovori koju" i za Džuboks. S obzirom da je te večeri igrao "Željo", oduševljeni smo njegovom pažnjom i iscrpnim odgovorima.

- Kako se oseća i na šta liči sam sebi nakon svih tih ispitivanja?

- A, što ću? Sam sam to tražio, sam sam se eksponirao. Kad radiš ovakav posao, pogotovu kad radiš na način na koji radi "Zabranjeno pušenje", osuđen si na to da svako može pričati i pisati o tebi šta hoće a da ti ne možeš nikome ništa.

Nama su uglavnom, novine loše. Informacija se primi i sažvaka za pet minuta. Otvara se prostor manipulacijama. To je zajebano.

Evo, sad sam ja trebao bit' narkoman. Ali, narod se ne ponaša prema meni tako. Kad im ja kažem: "Pust'te ljude nek' pišu gluposti" oni kažu: "Jest' pišu gluposti". Na tome se završi. 

A normalno, narod više voli da ja budem taj koji je zajeb'o stvar nego neki anonimus.

- Zašto samo tebe ispituju? Šta je sa ostalima iz benda?

- To je nekako na silu iskreirano da sam ja lider. To je daleko od istine. Ja sam samo čovjek koji se najviše eksponira jer sam najbliži publici. Ne pišem ja previše tekstova, ni muzike, ne petljam se oko love. Najbolje znam da govorim ono što je neko drugi izmislio. Dobar sam reproduktivac i veliki kompilator.

- Preopterećen si pitanjima? Razmišljaš li prethodno o čemu ćeš pričati?

- Ma ne. Uštjeli se čovjek. Kad za dva dana da 175 ovakvih intervjua onda je to takva štjela da nije normalno.

Onda i sa starom razgovaram ovako. Kad me stara pita: "Oćeš li grah za ručak" ja kažem "mislim jedem pasulj, u principu volim pasulj". 

Rekli smo sve to u pjesmi "Ibro dirka" - "Na estradi sve je maska, na estradi sve je fol". Uspjeva onaj koji bolje folira. Mi smo negde na trećem-četvrtom mjestu.

A ima onih najboljih ...

- ?

- Joj, Goran je dobar... Pa sad, ovi "Bajagini orkestri" pravi su! A opet, mi se trudimo da budemo iskreni. To naše treće-četvrto mjesto daje nam komotno mogućnost da dogodine nastupimo u Kupu UEFA a nadamo se da ćemo u prvom kolu zaobić' Videoton čiji se šok oseća i dan-danas.

- Vi još nemate spot?

- Ne, a što? Nemamo para, čovječe. Za taj spot treba 15 cigli. Odakle nama lova. Ovi u "Jugotonu" nas ne j... A i šta će nam taj spot? To je bacanje para. Možda nije loše ono da hodaš livadom a da ti vjetar mrsi kosu, ili da furaš nekim automobilima koji će eksplodirat' na kraju svog puta. 

Fino je to gledat' znaš.

Ali kad ti to gledaš kako on pjeva, te neke helikoptere, avione, pa rušenje kuća, ti tu pjesmu doživljavaš onako kako je vidiš.

Sužava ti polje mašte i ne možeš da je doživiš kako ti hoćeš. Dobra radio drama bolja je od bilo koje televizijske jer ti tu mašta radi neverovatno.

A čuj, kad bi nam neko dao lovu snimili bismo i mi taj spot. Tek da se upišemo ...

- Za Jugu, ti si Džeger?

- Ma, da ti kažem, odavno su mene zvali Džeger al' mi je žao što Džeger nema ništa od toga.

- A ti?

- Ja? A što? Jel' to onaj rekreativac koji u 57-oj godini skače ko malo dijete? O, kako je bio smiješan sa Tinom Tarner. ("Live Aid" - op. Y.) "It's Only Rock'n'roll" ... a iz džepa mu viri cijena. I oni su nešto dali Etiopiji!?!


Ne, ja se ne slažem s tim. To je, po meni, manipulacija koja nema ni moralnog ni ekonomskog pokrića.

Ameri sad kao hadžije. Evo vam lova, je l'? Majku im ja ... Jel' ja sad treba da gledam one radosno p'jane trubadure koji daju 0,03% od svoje plate na račun Marlbora koga ovi puše.

Oni se ne odriču Marlbora a mogu, kao, nešto solidarno da daju, nešto što će za šest meseci vratiti u vidu sirovina ili jeftine radne snage.

Prodaće hranu Somaliji da kupe oružje. To su miševi. 

To je Blejk Karington koga svakodnevno gledamo na ulici. To je isto kao kad bih opljačkao čovjeka na ulici, uzeo mu 200.000 miliona dolara i ostavio ga da gladuje.

Pa ga posle pet godina sretnem i dadnem mu dva dinara da se prehrani. To je idiotizam. Oni će uvek bit' solidarni pod uslovom da ovi drugi uvijek budu gladni.


Kriva je birokratija



- Kad se radi o "Pušenju" publika je apsolutno podeljena ...

- Pazi, voleti "Zabranjeno pušenje" je stvar filozofije, a voleti neki drugi bend, to ti je stvar geografije.

Oni koji su "za" svaka im čast, tako i treba. A oni koji su "protiv" ... ma dobro, i njima svaka čast.

Ne mogu ja sad razmišljat' o ovima ili onima kad smo mi mislili da će sve to bit' neka prolazna avantura. Ispalo je toliko komplikovano, tolika se galama digla da smo počeli i da smetamo.

- Kome?

- E, da ti je znat'...

- Ti si malo i sam radio oko dizanja galame?

- Ko? Ma, što mi ovo treba! Nema nikakvog cilja. Ima nas devet a to ne možeš nahranit. Nema teorije. Do nekog našeg novog eksperimenta ne čeka nas ništa novo. Mi se umemo snać’.

Znamo se izvuć' iz te frke kao, mi smo neki mangupi koji sviraju ...

Dovoljno smo velike budale da uspijemo do kraja, do dna. U visine. Dok ne sagorimo kao meteori. Kao Džems Din. Eto, to je "Zabranjeno pušenje".

- Šta je sa pločom?

- Ploča je skupa. Mi smo htjeli da se ugledamo na "Kleš", da ploča košta kao obična, da se odreknemo honorara, ali to je zbunilo administraciju. Zbunila se birokratija.

Trebalo je nešto izglasavat' a savet koji izglašava sastaje se u februaru 88. godine.

Autorski honorar možeš nekome dat' ali ga se ne možeš odreknut' jer oni ne mogu vodit' evidenciju.

A mi mislili da demokratiziramo tržište. Snizujemo cijene na neke razumne mjere da bi raji pokazali kako je glupo što jedna piva košta 20.000 a koncert "Zabranjenog pušenja" 30.000.

Time devalviramo nikšićku pivaru.

Ono što je "Na Drini ćuprija" u našem slikarstvu to je "Zabranjeno pušenje" u rokenrolu (smeh).

Ma šalim, se, dobra je ploča. Meni se sviđa. Sada ćemo krenuti na veliku turneju a napravit ćemo i jedan dobrotvoran koncert.

Imam jednog frenda koji odlično poznaje Pola Mekartnija (Nele najviše voli Bitlse) pa mu je Pol rekao da je Džeger kokos.

Tako smi mi odlučili da napravimo koncert za gladnu djecu Rolingstonsa.

A stvarno taj moj frend poznaje Pola. Ima sve ploče sa njegovim potpisom. Dao mu je našu ploču da presluša. I ne sviđa mu se. Kaže, on voli Bajagu. Bajagu je gledao u Moskvi. Pitao sam ga otkud on u Moskvi a on kaže tražio Džunu jer mu je burazer dobio sidu.

Ali, da pričam o ploči. Našu ploču je preslušala i specijalna komisija koju mi zovemo "Rasulo sud" i dobili smo vrlo visoku ocjenu 8,5.

Zatim, preslušala je ploču i Mara gatara koja je poznata pod umetnićkim imenom Zuleifa.

Rekla je da je dobro. A Mara gatara se samo jedanput u životu zajebala kada je našoj reprezentaciji predvidela četvrto mjesto u Španiji. Bila je objektivno zavedena štampom.

- Šta dalje?

- Imamo materijala za sledeću ploču i to dobrog materijala. Kad budemo vidjeli šta ćemo s ovom, spremićemo novu. To planiramo za ljeto '86. pošto smo mi ljetna grupa. Znaš ono, kad svi bace mozak na tavu i svakog boli k ... za muziku, mi tada izlećemo s pločom.

Tada najmanje primećuju da smo loši.

Ma ne, mislimo da ako izađemo na ljeto, rušimo sve one norme koje tržište zahtjeva od nekog rokenrol benda. Ovako, snimiš jednostruki album, imaš samo jedan omot i kesu, na taj omot staviš nas kao bend i moju facu koju svak' prepoznaje, po mogućnosti golu.

Onda smisliš jedno dvije pjesme kao što su "Zenica" i umesto "U Zenicu kada pođem ja" ti staviš "Iz Zenice kad dođem ja", izdaš ploču u jesen, prethodno digneš medijsku frku i normalno, prodaš ploču u ogromnom tiražu.

Je l' to fol? Nije. Bolje ovako: Nema Zenice, nema nas na naslovnoj strani, nisam go, dupli album, u ljeto, nema nas na televiziji, na radju ko pusti ko ne pusti, novine nas ocrnile... e, onda je merak da nešto počneš da radiš, onda se za nešto moraš boriti.

A da nije bilo one "Zenice" niko za nas ne bi čuo. A eto, ubodem i ja ko kad i ćorava koka koje zrno nađe. Da ja znam da pišem pjesme ko Goran i Bajaga. Al' ja pišem epove. Naša budućnost je neizvesna ko najnovija "Dinastija". Opet, dobro je. Mara Gatara (Zuleifa) nam je još dobrih stvari predvidela.

Tekst: Vanja Petković, foto: Zoran Velikinac, obrada: Yugopapir (Džuboks, jesen 1985.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate