EKV, jesen 1985 / Zavladala je letargija kao pre novotalasnog buma. Da li je Ekatarina može razbiti?




Postoji opšta iskvarenost zapadne civilizacije, koju pokušavamo da kopiramo iako nismo Zapad ni po mentalitetu ni po bilo čemu. Ta civilizacija je iskvarila neke teme, neke reči, da ih je maltene ružno čuti. Sve velike revolucije i pokreti tokom zadnjih 200 godina imali su svoje parole. Ali, kako su mnoge donele razočaranje i pad posle izvesnog vremena, došlo je do toga da su parole i preterano angažovanje prostituisani 

(E)Katarina Velika, ruska carica, kći ruskog kneza sa dugačkim prezimenom. Pošto je pridavila muža, 37 godina uspešno gušila sve pobune seljaka, a intelektualce slala na klimatski oporavak u Sibir. Pruski kralj i austrijski car bili su njene poslušne sluge i zvali je Velika ili Semiramida Severa. U enciklopedijama ne piše kako su završili njeni ljubavnici


"Kako da ostanem isti, kako da sačuvam sebe od promene
samo putem promene"

("Modro i zeleno")


Ako muziku primate od pete do nožnog palca, u ritmu kako bubanj kaže, onda "Ekatarina velika" verovatno nije vaš izbor. Ona udara direktno u glavu, tačnije između ušiju, pa malo više udesno. (Milan bi rekao u stomak - centar za emocije.)

Već nekoliko meseci od kada se pojavio drugi album "Ekatarine velike", jedna je od medijski najzastupljenijih ploča. Ovom pločom Milan Mladenović definitivno je od tihog čoveka iz pozadine, preko frontmena "Šarla", stekao status jednog od najsvežijih i najzanimljivijih autora našeg roka.

Razgovarali smo samo nekoliko dana pre njihove velike turneje u četrdesetak gradova u Makedoniji, Srbiji, Vojvodini i Bosni, ometani jedino Švabinim (basista u prvoj postavi "Katarine II", sada u "Električnom orgazmu") unošenjem gitara.

Ekatarina II (foto: G. Basarić)

- Od "Limunovog drveta" glavna karakteristika tvoga rada je stalna težnja ka promenama.

- Još od "Šarla" govorim da se treba menjati, menjati u odnosu na svoj trenutačni oblik, formu. To je konstantan proces koji ne treba gušiti, naročito ne u muzici. Mene ljudi inspirišu na neku vrstu simbioze, koja kroz neko raspoloženje može da nastane u susretu više ljudi.

"Šarlo" je bio produkt takve simbioze. Trip trojice manijaka koji se uopšte nisu slagali. Ja, Vd i Koja nismo bili jednosmerni i zato je "Šarlo" bio rastrzana grupa koja je vukla na tri strane odjednom.

Ta eksplozija energije delom je bila i rezultat mladosti i oduševljenja što još neki ljudi imaju isti vrstu energije, znači ne ista shvatanja muzike, međuljudskih odnosa, razmišljanja o društvu i ljubavi...

"Šarlo" je uopšte bio produkt sudara ljudi punih energije koji su želeli da je gurnu i zato je ličio na neku zver, na histeričnog psa koga jure lisice. Svirali smo sve što nam je palo na pamet i želeli da razbijemo kanone pop-pesme, kanon ugodnosti slušanja lake muzike, rimovanih tekstova sa određenim značenjem. Hteli smo da budemo originalni, jaki i da razbijamo.

- Postojao je i melodičniji "Šarlo". "Ona se budi" svojom narativnošću atipična je i za tvoje kasnije pesme.

- Mene su interesovale i druge stvari, tako da "Ona se budi" nije karakteristična za "Šarla". Rege je bio moderan, pa smo ga i mi svirali. Tipične su bile "Ljubavne priče", "Pazite na decu" ...

Proboji melodioznosti sa pesmama tipa "Problem" ili "Samo ponekad" plod su slučajnosti i delom Vdov i moj napor da snimimo ploču, a i da promenimo atmosferu celokupnog zvuka, pošto je Koju zanimalo, što se i danas vidi - samo agresija putem zvuka. To je njegov način razmišljanja.

Sve to i nije bio neki kompromis, jer je i to bila čudna muzika, Vda je interesovao džez, slušao je Zapu, Koriju i svirao jako slobodno kao i Koja. Pošto sam već imao basistu i bubnjara koji sviraju što ima padne na pamet, nikako da noga i bas budu zajedno, što je osnov 90 odsto svetske produkcije, ritam-gitara je držala da se stvar ne raspe u fri džez pank improvizacije.

Publika koja bi došla da sluša "Ona se budi" ili "O, o, o" (nesretnu pesmu koja mi se ni danas ne dopada) dobila bi najcrnji mrak koji je u životu mogao da ih strefi kada tri čoveka non stop razbijaju instrumente.

- I onda više nije bilo ljubavi.

- Ja sam bio prezasićen tolikom agresivnošću, tim razbijačkim manirom koji je zamarao, i setio se da postoji još milijardu različitih varijanti sviranja i raspoloženja koji mogu da se iskažu kroz muziku, a ne samo rudimentarno.


Da ljudima osvetliš ono što je unutar tebe



- "Katarina II" je nastala od ljudi koji su u raznim periodima svirali u "Limunovom drvetu". Za tri godine prošlo je osam ljudi.

- Tada smo se oduševljavali fankom sa dve gitare. Švaba je to naročito vukao, a i meni se to dopalo u to vreme. Ljudi su odlazili i dolazili jer nismo mogli da dođemo do ploče i koncerata. Svira se za ljude i, ako ne postoji ta satisfakcija, stvar puca. Neki su otišli jer nisu imali snage da to sačekaju, drugi zbog straha da ulože previše, a premalo dobijaju.

Dolazak Margite i Bojana bio je presudan moment da radimo nešto što je bliže ljudima. Nije to bila odluka, nego potreba da budemo shvaćeni. Svi smo već dugo svirali i teško je kad stalno nailaziš na zid nerazumevanja. Tako počneš da sviraš na drugi način, bliži ljudima.

Nije to stereotip muzičkih rešenja, već izbor tema, tekstova i načina njihove prezentacije.

Kad pišeš hermetične tekstove i obraćaš sa samom sebi, što je slučaj većine alternativnih grupa, to mogu biti divne, autentične pesme, koje će malo ljudi razumeti, ali koje time ne gube vrednost. To je čist larpurlartizam. Važnije je da sačuvaš poruku i kažeš je na prihvatljiviji način. Da ljudima osvetliš ono što je unutar tebe.

- I "Ekatarina" je dugo ubrajana u alternativu. Zaslužuje li naš r'n'r alternativu kakvu ima?

- Imamo dve grupe koje su na svetskom nivou, najbolje što sam čuo posle "Tuxedomoona", "Sexa" i "La strada".

"Sexa" može da svira samo na pet mesta u zemlji a da ne jure da ih biju posle koncerta.

Pod alternativom smatram ono što je toliko marginalno da ne može proći na tržištu, nešto što se dopada malom broju ljudi, što jednostavno nije roba. Baš ono što je teško za slušanje.

- Po nekim definicijama "inteligencija je moć snalaženja u novonastalim situacijama". Ti rigidnost proglašavaš kvalitetom.

- Nije to kvalitet, ni pamet samo po sebi, jer primetiš otkačenu grupu i prepoznaš 19 miliona stranih bendova u njoj.

Ili prave ploče po obrascima od pre pet godina, samo sa elektronskim zvucima i boljom produkcijom. Zaglibili su.

Kao kad Patak Dača u crtanim filmovima upadne u beton, pa krene sve sporije i sporije i na kraju se okameni u obliku koji više ne možeš razbiti.

Međutim, ti ljudi su interesantniji jer su u stalnoj frci i neurozi. Po paroli "što više patiš, više si pesnik".

- Jedan beogradski roker je izjavio da je zavladala letargija kao pre novotalasnog buma i da je samo "Ekatarina" može razbiti.

- U Beogradu je tada postojala energija engleskog novog talasa i to ne samo u muzici već i u umetnosti uopšte. Tada je Nemanja Mitrović izdao knjigu "San rata", najbolju koju sam pročitao poslednjih godina.

Opšta gradska energija bila je na višem nivou među ljudima koji su nešto radili i okupljali se oko SKC. Društveni život bio je bogatiji, kao i moda žurki.

Današnja muzika podseća na simfo iz sedamdesetih. Ljudi komplikuju ili idu u žanrove, traže neke leve inspiracije u džezu, soulu ... Glupo je ograničavati se. To je spuštanje roletni na prozoru.

Malo energije ljudi ulažu u ono što rade i malo su direktni prema svom delu, bilo da je to pesma ili tramvaj na koji ćeš se popeti. Da li ćeš se do njega dovući ili dotrčati pun snage. Neku energiju od beogradskih bendova ima još samo "Disciplina kičme" i "Partibrejkersi".


Volim Rundeka i Tišmu



- Koje autore u našem roku smatraš značajnim.

- Obično su značajni oni koje ja ne volim. Recimo Bregović, koji je uzdigao nivo posla koji se zove rokenrol i koji ima uslove da bude umetnost samo ako bude posao i može da napreduje samo ako se od njega živi.

Od autora inače volim Darka Rundeka iz "Haustora" u njegovom ranom periodu. Na njima se slomilo to što nisu imali gde da sviraju, a ni duvači nisu nikada naučili da sviraju. Značajan je takođe i Tišma, samo se za njega malo zna, malo je slušan, imao je tu "Lunu", čiji album niko nije kupio i sada se sa "La stradom" noktima drže da ne izgube poziciju koja sama po sebi nije sjajna.

- Poričeš mogućnost da se nečija muzika proda kao roba, ali ne pokvarena.

- Ne, evo ti primer Bajage, čiju muziku ne volim, ali koja je jako duhovita, frajerska i ulična, ima i nekih stihova koji mi se dopadaju. Čovek jednostavno ima svoj stil i nisam sklon da zbog toga išta loše i pomislim o njemu.

To je ono što jeste zabava.

- Tvoji tekstovi su nadrealistički. Podsećaju me malo na Matića.

- Nisam čitao Matića, ali neka doza nadrealizma sigurno postoji, jer mi je taj pravac blizak. Nije to nešto čemu težim, već ono što volim da vidim kod drugih.

Dopale su mi se recimo Vijonove pesme.

Inače inspiracija je sve što mi se desi u životu, sve što se događa u umetnosti, da ne pominjem politiku i neke marginalne stvari koje me direktno dodiruju.

Ne mora to da bude direktna inspiracija, ali ostavi traga u tebi: od fudbalske utakmice do sletanja čoveka na Mesec.

Ona dolazi podsvesno u skladu sa Jungovim i Frojdovim teorijama o desnoj hemisferi i uticajima podsvesnog na svesno. Neka inspiracija ti ne prođe kroz svest, već se zavuče u glavu i kuva i izlazi na videlo tek kada nešto uradiš. To su maltene pesme toka svesti, jako ih malo menjam.

- Ostavljaš li slušaocima previše prostora za nadgradnju?

- Mislim da je to poštovanje prema njima. Očekivanje da naprave neki napor i približe se tome.

Ne verujem da je to blisko 500.000 ljudi, ali recimo njih 40 hiljada može da shvati ono što radi "Ekatarina". 

Uostalom, to su samo slike koje svi mogu da vide na ovaj ili onaj način.

U Margitinoj pesmi "Zaboravi ovaj grad" svaki stih je jedna slika koje se dopunjuju u jednu celinu i neku vrstu priče i svako može da je shvati kako hoće. To je više načina fragmentacije.




- Treba li tekstovima i njihovom angažovanošću udarati u "glavu"?

- Mislim da ne treba. Postoji opšta iskvarenost zapadne civilizacije, koju pokušavamo da kopiramo iako nismo Zapad ni po mentalitetu ni po bilo čemu.

Ta civilizacija je iskvarila neke teme, neke reči, da ih je maltene ružno čuti. Sve velike revolucije i pokreti tokom zadnjih 200 godina imali su svoje parole.

Ali, kako su mnoge donele razočaranje i pad posle izvesnog vremena, došlo je do toga da su parole i preterano angažovanje prostituisani.

Znači, ljudi više ne veruju u angažovanost, ma koliko ona bila iskrena, jer praksa uvek pomaže pomak od osnovnog kretanja stvari. Volim jedino "Kleš", iako su apsolutno direktno angažovani, jer su puni života i strasti.


Kad ti se koža naježi, ili ti se plače



- Veruješ li u veliku muziku, muziku koja pomera?

- Ne verujem da muzika može da pomeri mase, već samo neke ljude, da im se desi nešto lepo kad ukapiraju kako da prime teskobu ili zaigraju.

Muzika je ipak samo prateća pojava i nije sam život, iako ja to odbijam da prihvatim kao realnost.

Muzika sama ne pomera, već može samo da bude povod da se odgurne klinac koji drži prst u onoj brani u Holandiji, ali to nije bazično "nemam gde da jedem i spavam, a i jako sam žedan".

Ovo je jako banalno, ali i suština je banalna.

- U muzici i tekstovima "Ekatarine" primećujem tragove konceptualizma i minimalne muzike. Tvoje pesme nisu ni poezija ni tekstovi, a i glas koristiš kao instrument.

- Jedini naš koncept je osećajnost, jer se prepuštamo osećaju primarnom za pesmu koju sviramo. 

Konceptualizam u muzici je užasna stvar.

Matematičke konstrukcije ne mogu da pogode u stomak, već samo da ti prijaju ili ne, zavisno da li si prirodni ili društveni smer.

Prave stvari su kad ti se koža naježi ili ti se plače, kad se oseti neka emocija stomakom.

Konceptualno me podseća na hladnu, izmozganu, prethodno smišljenu shemu u stilu: sada ćemo da sviramo duboke tonove, tekstovi će biti ljubavni ili samo reči bez smisla koje stvaraju atmosferu.

Takav je koncept grupe "DAF", koji ja ipak strašno volim.




To je sve ograničavanje, jer te koncept sprečava da izađeš iz koncepta, iz nekog vida razmišljanja, a da ostaneš pod istom firmom. Postoje zidovi preko kojih se ne sme, a samim tim koncept pada.

Najbolji je koncept nemati koncept. To je princip "Ekatarine".

- Na koncertima se publici ne obraćaš kao masi, već zbiru pojedinaca.

- Ljudi koji dolaze na naše koncerte nemaju porive mase, pa retko možeš videti da svi dignu ruke ili zajedno pevaju. Izraziti pojedinac se trudi da ne bude u masi, da se indentifikuje i radi ono što i svi. 

To je primarna odlika ljudske jedinke.

Na primer neki dečko dođe na koncert i, da bi se razlikovao od svih koji imaju plavi pramen na levoj strani, imaće riđi pramen na desnoj strani, iako možda želi da ima plavi pramen kao i ostali.

Ljudi jako žele da se razlikuju a da u isto vreme budu isti. Primorani su da se razlikuju među ljudima zbog svog statusa.

- Vašu hermetičnost neki su shvatili kao prepotenciju.

- Naša muzika ne ostvaruje direktan kontakt sa publikom, na prvu loptu. Ona podrazumeva drugi način binskog ponašanja i više se oslanja na energiju koja ne dolazi iz razgovora sa publikom, već iz vibracija koje struje od nas ka njoj i obratno. Mi nismo grupa narodnog tipa i ne pričamo viceve na koncertu.

Tekst: M. Lazović, obrada: Yugopapir (Džuboks, jesen 1985.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate