Jagoš Marković: Počeo da režira sa 12 godina, diplomirao sa 21 - šta li će tek da radi sa 30? (1988)



Ono što najviše mrzim, to je nacionalizam. Ja sam Jugosloven. I kad je čovek poslednja budala, kad nema ništa, ima oca, majku i naciju. To ne može da ti bude oduzeto, ne možeš da promeniš. I onda ovi koji su prazni, uhvate se za naciju, pa je glorifikuju da veličaju sebe. A šta meni može da pomogne što je i Njegoš bio Crnogorac?! Kao da sam bolji zbog toga! 

Počeo da režira sa dvanaest godina. Malo kasnije počeo da stiče životna iskustva. Diplomirao u dvadeset prvoj. Šta će taj da radi sa trideset!?

April 1988: Često za nekog umetnika čujemo kako je "mlad i neafirmisan", zbog političke, ekonomske, porodične, ili situacije muza u vremenu u kome živimo. Mnogi ostanu "mladi neafirmisani" i kad duboko zađu u četvrtu deceniju. Takvo pomeranje okvira mladosti na jednu stranu, stvara paradoksalnu decu od dvadeset godina na drugoj strani! 


Jagoš Marković (foto: Mladost)
Ako su uspešna, onda su "vunderkindi"! 

Takav jedan "vunder" koji u svojoj dvadeset i drugoj godini stvarno više ne može biti "kind", pojavio se ove sezone u beogradskim pozorištima sa dve predstave. 

Zove se Jagoš Marković

Diplomu reditelja stekao je prošle godine po završetku studija na FDU u Beogradu u klasi prof. Borjane Prodanović, a status reditelja gradi od dvanaeste godine, kad je prvi put režirao pozorišnu predstavu. 

Do sedamnaeste, kada je položio prijemni ispit, bavio se, naravno, režijom, osnivanjem pozorišta, glumom, otvaranjem MES-a, učestvovanjem na BRAMS-u, pisanjem za scenu, zaljubljivanjem i odljubljivanjem.

Zvezde su očigledno bile naklonjene Jagošu koji nije pasivno primio tu milost, on se i sam potrudio da im se dopadne. 

Premijera "Čarape od sto petlji" Aleksandra Popovića, koju je režirao u Beogradskom dramskom pozorištu, tek što se završila, a Jagoš već odlazi u Niš da tamo radi Držićevog "Dunda Maroja". 

Pretpostavlja da će ga završiti do Prvog maja, a ta se pretpostavka zasniva na činjenici da do sada ni jednu predstavu nije radio duže od dvadeset četiri dana. 

Ko zna šta je pozorište iza kulisa, zna da je reč o paklenom radu. 

Razgovor smo vodili pre nego što je odjurio u Niš u njegovom stanu koji se nalazi vrlo blizu fakulteta koji je završio, kao što se kuća njegovih roditelja nalazi blizu pozorišta u Titogradu. 

On je jedan od onih retkih sretnika koji se rode sa profesionalnim opredeljenjem. 

Smeje se pričajući vic: 


"Pitaju glumca, crnogorskog: Kako si ti posta glumac? - Tu mi je blizu kuća, veli, da je bila kasapnica, posta bi kasapin!"

- Uspeh se ne može planirati - kaže Jagoš. - Moje je samo da sebi obezbedim kontinuitet rada. Način na koji ću to uraditi zavisi i od ljudi oko mene. Moram da priznam da me dosta zovu, ali to je kao u ljubavi, onamo gde tebi srce kuca, tamo malo teže ide.

- Gde je to?

- Srce mi kuca da radim veliko "platno". Velike projekte. Mlad čovek dobija uglavnom da radi minijature. To su divne predstave, ali ja bih voleo da uradim jednu klasiku. Jednu renesansnu komediju ili tragediju, sa sjajnim glumcima...


Nije neka vrlina prosipati svoje emocije



- Za reditelja je bitno životno iskustvo, šta misliš o tome?

- Očigledno da stvar nije u kvantitetu nego u kvalitetu. Može neko da prođe i rat, a da njegova iskustva ostanu formalna. Zavisi šta se u koga primi.

- Šta se u tebe primilo?

- Volim ljude. Ima dosta ljudi koje zaista volim. Ono što mi je u životu uz pozorište najvažnije, to je, naravno, ta ljubav. Šta drugo može da bude u tom iskustvu nego žena. Kroz taj odnos se sve prelama.

Na otuđenje sam alergičan.

Mogao bih sad "Dunda Maroja" da uradim na caku otuđenja, ali šta da radim kad ga ja doživljavam u jarkim bojama...

A bilo bi vrlo moderno i aktuelno. Šta je aktuelno... Mene politički teatar ne interesuje.

- Ali i Mrožek i Aca Popović su politični?

- Kao i Čehov i Držić... Život je političan sam po sebi, svako dobro delo je politično, ali ja to ne bih forsirao.

Cenim pravo političko pozorište, ali ovo politikantsko, to ne mogu da podnesem! 

Srbi, Šiptari, pa ’ajmo na scenu, stvarno ne mogu, to je meni prst u oku.

- Ono što voliš?

- Pozorište je stvarno kupleraj, srce moje (pozorištu), ali ga najviše volim na svetu. Šta sad! Voleo bih da sam malo manje temperamentan i da sa malo manje strasti primam srcu neke situacije i neke ljude.

Nije neka vrlina prosipati svoje emocije.

I boli me to da moja sredina iz koje sam potekao umesto da me zove u angažman, da me zgrabi, i ne samo mene nego sve koji su otišli a nešto vrede, ona se, sa izuzetkom Pionirskog pozorišta, na sve načine trudi da se tamo ne pojavim. 

Ne znam zašto je to tako, valjda u svom selu niko nije pop. Ja to razumem, ali slaba vajda.

- Ono što mrziš?

- Ono što najviše mrzim, to je nacionalizam. Ja sam Jugosloven. I kad je čovek poslednja budala, kad nema ništa, ima oca, majku i naciju. To ne može da ti bude oduzeto, ne možeš da promeniš.

I onda ovi koji su prazni, uhvate se za naciju, pa je glorifikuju da veličaju sebe.

A šta meni može da pomogne što je i Njegoš bio Crnogorac?! Kao da sam bolji zbog toga! Ti si ti. Ono što imaš u sebi to je važno.

Zamara me ta politizacija...


Svi smo mi prodavci dima i magle



- Odakle ti "umetnička crta"?

- Otac mi je advokat, majka ekonomista. Nema umetnika u porodici. Smatram da je pogrešno baviti se time kao i nacionalizmom.

Neće meni da pomogne ni čukunbaba, ni plava krv, ni geografsko poreklo...

- Misliš da se čovek rađa kao bela tabla?

- Razmišljao sam dosta o tim stvarima. Psihologija me jako interesovala. Važan je genetski materijal, ali i sudbina, naravno, i ono stečeno.

Više ne psihologiziram, tu sam strast zadovoljio.

Radio sam ranije to i u životu i u umetnosti.

Ali to da li si ti izašao iz oralne faze i prešao u genitalnu, je l’ imaš ovaj ili onaj kompleks, to ti okači o čiviluk, pa onda izađi u život.

To neka radi sada Jerotić nad Sterijom, a ti sam, ako uletiš u tu Pandorinu kutiju psihoanalize, to je malo onanija.

Veoma cenim psihologiju, ali kao reditelj od nje nemam ništa. Svaki lik ima svoju scensku psihologiju. Molijer nije pisao po Frojdu, a likovi su mu i te kako živi.

- Pripadaš rokenrol generaciji?

- To oko rokenrola, moram da ti kažem, ne razumem. Šta to znači? Čehov kaže da je zdrava samo ona mladost koja se buni protiv onog prethodnog, i jeste. 

Ali ja sam se promenio, tamo gde je nekad bio samo žar, sad je ušlo i malo ironije.

A znaš zašto: dođe čovek, pa mi priča, negira vrednosti, bavi se pobunom, stavi farbe na sebe, obuče se kao što treba, a u stvari, kod kuće je najgori "građanin".

To je takva foliraža! Živi ti svoj život, osamostali se, sam zarađuj svoj hleb. Ove koji se bune izdržavaju tate i mame. Šta je to onda?

- Pa valjda igra?

- Igra. Svi smo mi prodavci dima i magle. Sve je igra, i vođenje ljubavi. Pozorišna čarolija je u kontaktu koji imaš sa gledaocem, važno je kako predstava odjekne u publici.

Za mene je pozorište identično kao kad vodiš ljubav.

Ekvivalent!

Scena - gledalište, identično!

Možeš ti ne znam šta da osećaš, ali čekaj da vidiš šta će druga strana da uradi, pa kako će to onda da ispadne. Ta divna plastika koju druge umetnosti nemaju, ne samo vizuelnost, ne samo verbalnost, ne samo idejnost, nego sve! Divna igra.

Razgovarala: Vladislava Vizi, obrada; Yugopapir (Mladost, april 1988.)


Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)