Stjepan Jimmy Stanić, kralj džeza iz Vlaške: Previše romantičan za današnje doba (1968)



Dio zida prekriven je satovima. Od sasvim malnih džepnih do velikih zidnih. "Meni je važno da satovi idu. Nije bitno kaj pokazuju. Ja volim da se čuje kak idu. Kaj bum narihtaval svaki put. Kak vreme ide, nek ide" 

Ulazeći kroz tamnu vežu nalik na tunel, kao da se vraćate u Zagreb, onaj od prije pedeset i više godina. Veliko dvorište obrubljeno nizom prizemnica u kojima se većina stanova sastoji od jedne jedine sobe.

- Pjevač Stanić stanuje na kraju dvorišta, v onoj jednokatnici v prizemlju - upućuje me jedna susretljiva stanarka.

- Ipak si došel, stari? Baš me veseli - dočekuje me Stanić, izgovarajući svoju dobrodošlicu nekako turobno, ali onaj tko ga poznaje zna da je to izrekao maksimalno srdačnim glasom.

Njegova soba je vrlo malena, no izvanredno bogata detaljima.

Zidovi su oblijepljeni plakatima i fotografijama iz revija. Najviše ima aktova. I dva velika akvarela tužnog klauna potpisana u dnu inicijalima Dž. S.

- To sam ja nacrtao. Ima malo tužan izraz lica, sličan mojemu, kaj ne? No, da, moje standardno držanje je tužno, ali kad vidim publiku postanem nekaj sasvim drugo. Počnem se smijati.

Stjepan Jimmy Stanić (foto: Marko Čolić)



Mimi ili Džimi?



- Slika mi se nekako čini veoma poznata.

- No, da, to je Bernard Buffet, ali ja sam ga napravio prema jednoj sasvim maloj reprodukciji. A izgleda kao da je bilo obratno, da sam ja slikaru poslužil kao model?

Pitam ga otkud u potpisu slovo Dž.

- Pa to je jasno Džimi. Vi ste sigurno mislili da sam se tako prozval posle filma "Cowboy Jimmy", a da me doma zapravo zoveju Štef, ne? No, reci mu, mama ...

Mama Stanić, vremešna ženica, vrlo živahno mi objašnjava:

- Nismo ga nikad zvali po imenu. Znate kak smo ga zvali? Tu je negda bila železnarija. Tu su došli kupovat neki Amerikanci. Tata ga je zval Mimi. Rekli su mu Amerikanci:

"Ti si Džimi, a ne Mimi." 

I tak su ga svi počeli zvati Džimi, pa i mi doma.

- A zakaj su me zvali Mimi? Bilo nas je četiri brata. Prije nego sam se ja rodil, svi su mislili da četvrto bu curica. Pa su me i šišali na žensko.

- Ja sam uvek govorila tati zakaj ga tak zove kad je muško, a on bi rekel:

"Za mene je Mimi."

Kad se je rodil 1929, bila je najgora zima. Rekla sam babici:

"Bacite ga v sneg!" 

Mislila sam do bu ženska. A Amerikanci su ga hteli otpelati, jer da ja ionak imam dosta djece.

Ali nisam ga dala. Majki je svako dete jednako pri srcu zraslo. Dok god čovek ima mamu, dotle je dete.

Džimi je dobro dete. Malo se više put posvadimo, pa je opet dobro. Dobro kuha ...

- Danas sam baš napravil krumpir-gulaš s kobasicama.

- Zadnji put je baš sarmu napravil. Fina je bila - hvali mama sinovu vještinu.

- Ja uvek metnem puno češnjaka, luka. A mama se boji da bu preveč...

A onda kao da se nečeg sjetio, prišao je stereo-gramofonu i stavio ploču:

- Nek malo svira. Mama je muzikalna.

- Sam pevala drugi glas v crkvi - potvrđuje mama. - Treba dat kontri: ak imaš sluha.

Mama Stanić navršila je sedamdeset devet godina.

- Mama nikad nije bila bolesna. Znate zakaj? U špajzi uvek šljivovice ima, komovice, vinčeka. To drži čoveka - priča Džimi onim za njega tako karakterističnim razvučenim načinom govora.

- Je, je, oduvek je govoril tak polahko - potvrđuje mama. - Kad priča jedan vic, onda govori tak polahko da nemreš kraja dočekat. Isto tak je i njegov nećak Miro.

Mali Miro šutke prisustvuje razgovoru. 

Svom obožavanom stricu dopušta postaviti uz bok samo još Franka Sinatru.

Jimmy, nećak Miro i mama Stanić
(foto: Marko Čolić) 




Pa nemrem se potužit...



- Čudno je, ja isto ne znam zakaj tak govorim - čudi se Džimi i tvrdi: Ali uvek sam tak govoril ...

A zatim kaže i nešto nevjerojatno:

- Ali govorim ja i brzo... Kad malo popijem, onda ide brzo ...

Nad krevetom je pričvršćen bodež. 

Uz zid visi mač. Na čavliću je ovješeno i nekakvo veliko odlikovanje u obliku križa.

To su samo neki od suvenira koje je kupio dok je radio u inozemstvu.

- Čujte, nagađa se svašta kak sam prošel vani. Ja sam išel da vidim malo sveta. Tam ne ide od danas na sutra. Tam moraš biti doma. Da vide da si njihov. To je kak i tu. A ja sam svako malo doma zapalil. Kak god ti je dobro, ali uvek natrag, u Vlašku ulicu, dvorište, ravno.

Ulica u kojoj stanuje jedna je od najstarijih u Zagrebu.

"Vlaškovuličanec" je svojevrstan pojam i u pozitivnom i u pogrdnom smislu.

- Da, da, to su najgori ljudi... Ne, nisam mislila za ozbiljno. To se tak samo veli. Inače su to dobri ljudi, stari purgeri - objašnjava mama.

Džimi je opet postao jedan od naših najtraženijih pjevača.

- Pa nemrem se potužit. Stvar hoda. Angažmana ima dosta. Ploča se dobro prodaje. Pa onda i na televiziji. Znate, TV-režiseri su vidli da sam i glumac.

I zbog toga sam i u emisiji "Ekran na ekranu".

Izgleda da se režiseru Angelu Miladinovu sviđaju moji maniri.

Ja mislim da bi još više mogel od sebe dati kad bi na film mogel doći. I obećali su mi neki režiseri. To se ne vidi na prvi pogled, ali imam talenta.

Dio zida prekriven je satovima. 

Od sasvim malnih džepnih do velikih zidnih.

- Meni je važno da satovi idu. Nije bitno kaj pokazuju. Ja volim da se čuje kak idu. Kaj bum narihtaval svaki put. Kak vreme ide, nek ide.

Nemre se okrenut. Nemre se glavom kroz zid. Pokušavamo najbolje, ali sudbina jarac. Da zapalimo svećice malo, da taj dim od cigareta ...

- Već bi se on oženil, ali neće radi mene - kaže mi mama.

- Zato jer sam siguran da me mama ne bu prevarila. Danas te ženske su grde ...

- Ha, jedanput buš već nadrljal - smije se mama.

- Sad čuj, u tim godinama teško. Oženit se, to imam u planu, ali kad to bu, o tome baš ne razmišljam momentalno. Neko mi mora skuhat čaj. Mislim, to znam i sam, al kad bum bolestan, neko bu mi moral...

- Bum ti ja. Ja bum te dvoril - javlja se uzbuđeno nećak Miro.

Prošlo je dosta vremena prije nego što je Džimi ponovo progovorio:

- Ja sam možda malo previše zatvoren i na taj način malo teže stvaram kontakt s ljudima... Ja nisam zatvoren u lošem smislu ... Možda zato što sam imao loša iskustva u mladosti, pa je razumljivo. Možda sam previše romantičan za današnje doba.

Za današnje doba treba biti... Ne velim da mi fali muškosti. Nego tako, ovaj, razočaranja u "lavu", mislim ljubavi. Ostanu posljedice.

Satovi su počeli zvoniti, od finog srebrnog zvuka da uznemirujućeg dubokog tona. Morao sam se oprostiti jer je već bilo petnaest do devet, dvanaest sati i četiri minute, osam i petnaest minuta...

Napisao: Ivan Kreutz, obrada: Yugopapir (Plavi vjesnik, I 1968.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)