Ljilja, Vukota, Voja Brajović, porodično: Pogrešni utisak o nadmenom Terminatoru (1987)




U kasno popodne, našli smo celu porodicu na okupu. Bile su tu i dve bake, Vojina mama, baka Mica i Ljiljina, baka Desanka. Obe su se preselile iz Valjeva, menjale su stan u blizini dece na Novom Beogradu, da bi mogle da "uskaču", kako obe kažu, i pomognu mladima. Jedna dovede unuka iz škole, jer je Vukota još mali da sam pređe haotični bulevar, a druga da pripremi nešto za jelo

On je vrlo ozbiljan, baš kao Terminator koga igra u seriji "Bolji život", a ona je stidljiva i pomalo u drugom planu, jer je žrtvovala svoju lekarsku karijeru da bi se posvetila porodici. Poznaju se otkako znaju za sebe, bili su prvi susedi u Valjevu, a Ljiljanin otac lečio je Voju kao dečaka. Zasada imaju samo sedmogodišnjeg Vukotu koji stalno podstiče Voju da se bori za našu kulturu i njenu budućnost.

Ako vam se desi da kojim slučajem sretnete Voju Brajovića, popularnog i simpatičnog Terminatora iz serije "Bolji život" jedva ćete nazreti njegove oči kroz crne naočari. 

Ako baš mora, on će vas pozdraviti, a ako treba nešto da kaže, to će podosta ličiti na govor. 

Prvi utisak - nadmeni lepotan, baš kao njegov Terminator. 

Ali, to je samo prvi (pogrešni) utisak. 

Već nakon pola sata razgovora - drugi čovek, prisan, duhovit, iskren. 

A onda, kada se malo raskravi, neizbežno dolazi pitanje, zašto je tako odbojan, bar na izgled. Voja kaže:

- Možda, što me suviše prepoznaju na ulici (i zaista, smo videli svojim očima kako ga prolaznici zagledaju, smeškaju mu se, međusobno se gurkaju, dobacuju mu).

Ne kažem, svakom glumcu je potrebna popularnost, poznatost, to je jedna vrsta priznanja, ali kada to pređe meru, kada počnete da gubite svoj život i da ne možete nikada da se osetite slobodnim onda to malo smeta. 

To je čudno, imate nešto što vam s jedne strane strahovito prija, ali to priznanje vam postaje i teskobno.

Imam već s tim iskustva, bilo mi je mnogo teže posle "Otpisanih". Sad sam već navikao.

A i ne možeš da protestvuješ protiv nečega što ti prija!


Dvostruki "baka servis"



Tako Voja objašnjava svoje držanje, ali nije bilo lako ni zakazati razgovor u krugu njegove porodice. 

Kaže, on nije "estradni umetnik ili političar da prikazuje svoj stan i nameštaj".

Živi sa suprugom Ljiljom i sedmogodišnjim sinom Vukotom u skromnom dvosobnom stanu, na jedanaestom spratu užasnog, neljudskog solitera u novobeogradskom 61. bloku (bogu iza leđa).

U kasno popodne, našli smo celu porodicu na okupu. Bile su tu i dve bake, Vojina mama, baka Mica i Ljiljina, baka Desanka.

Brajovići na okupu: mala rođaka Maja, bake Desanka i Mica, Vukota, Voja
i Ljilja (foto: Nada) 

Obe su se preselile iz Valjeva, menjale su stan u blizini dece na Novom Beogradu, da bi mogle da "uskaču", kako obe kažu, i pomognu mladima. 

Jedna dovede unuka iz škole, jer je Vukota još mali da sam pređe haotični bulevar, a druga da pripremi nešto za jelo.

Baka Desanka brine i o maloj Maji, unuci od druge kćerke Nele.

Voja punih pola sata nije mogao da progovori, jer je prvo morao da se poigra sa Vukotom.

A sigurno je da i tata voli da se igra: kuća je puna automobilčića, malih robota i supermena iz američke dečje naučno-fantastične serije "Masters".

Izvanredno odigranim ulogama u pozorišnim komadima "Mrešćenje šarana" i "Rodoljupci", Voja Brajović se izborio za mesto među najboljim našim dramskim umetnicima srednje generacije.

Ipak, sada se najviše govori o profesoru koga su đaci nazvali Terminator, u seriji "Bolji život".

Svestan da je televizija takav "medij" da proslavi čoveka preko noći, ali, kaže, svestan je da je nešto uradio i u pozorištu, što mu je ipak najvažnije.

O seriji "Bolji život" Voja priča:

- Vidim da je serija "uhvatila" publiku, jer je životna, ljudi sebe prepoznaju u njoj, svi mi želimo taj bolji život. I što je serija ozbiljnija, sve se više dopada gledaocima.

Objašnjava da je njegov lik dobio nadimak Terminator, zbog profesorovog odnosa u školi, odnosa prema pravdi i učenju. 

Kako kaže, dopao mu se taj strogi, ali dobri profesor, "zakačio se" za njega i pomalo se pribojava šta će biti sada, kada škole više nema.

Jasno je da će on biti u nekoj novoj vezi sa porodicom Popadić, ali u kakvoj, to je još tajna.

To možda još ne zna ni pisac Siniša Pavić.

Inače, veli, trudio se da Terminator bude što strožiji, dosledniji i odbojniji, ali da kada zatreba, iz njega izbije dobrota i ljubav prema đacima.

Pomalo je, kada je gradio taj lik, imao na umu svog profesora sociologije i filozofije iz Valjeva, profesora Mijanovića koji je bio strog, ali je svima bio uzor.

Cela porodica, naravno, gleda seriju, svako ima svoje mišljenje o tome da li je Terminator dobro uradio što se udvara Emi Popadić, ili ne, i kako treba da se završi njihova veza.

Vukota gleda seriju ali kaže:

- Meni se najviše dopadaju Koka i Giga.

- Nije uopšte opterećen time što mu je tata glumac - objašnjava Ljilja. - Kada je gledao neke reprize epizoda "Otpisanih", nije ga interesovao Tihi koga je igrao Voja, već Prle i Dragan

Inače, imao je problema kada se upisao u prvi razred. 

Klinci, petaci su ga pretukli, jer nije hteo da prizna da mu je tata Voja Brajović. 

Sad je i on ojačao, nije više tako naivan, pa ume da im vrati udarac.

Ali svi su ga lepo prihvatili, i drugari, i učiteljica, niko ga ne zamara time čiji je sin. Za njega je tata tata, a ne neki poznati glumac.


Prva, druga, treća smena



Ljilja priča kako Vukota obožava oca, a tu svoju ljubav izražava na deci svojstven način, boksovanjem.

- Moram da ih razdvajam, jer se uplašim da će Voju udariti u stomak, ima dva čira, pa se plašim.

Vukota je živo dete, ne može da se svrti na jednom mestu ni dva minuta.

Jedva je izdržao slikanje.

Čim je i to obavljeno otrčao je da se igra sa svojom šestogodišnjom rođakom Majom.

Voleli bi da su češće zajedno: Vukota i Voja (foto: Nada)

Voja se žali da je malo kod kuće, da bi želeo da provodi više vremena sa suprugom i sinom. 

Bio bi, kaže, možda i više kod kuće da ne stanuje tako daleko od grada.

- A moj posao je dvokrak, trokrak, kako bi se reklo - priča Voja. - Radim u prvoj, drugoj, a nekad i u trećoj smeni! Probe u pozorištu počinje ujutru, uveče imam predstave, a i često noću snimam na televiziji.

Najgore je kada se sve te tri stvari dese u jednom danu. 

Ali, to je možda i sreća, jer znači da imaš posla, da možeš, mada tegobno, da zaradiš nešto više i pristojno živiš. Naravno, porodica zbog toga najviše trpi.

Ljilja zato sve svoje slobodno vreme provodi sa sinom. 

Ali nije pristala, na šta je Voja nagovara, da ostane kod kuće i ne radi.

Studirala je medicinu, po uzoru na svog oca lekara, no nije završila studije. Kako kaže, sebe je našla, bar za sada, u jednom butiku "sa najlepšim džemperima u gradu".

- Ne kažem da je to moje konačno opredeljenje - objašnjava mlada žena - ali se sasvim drukčije osećam otkako radim. Bake mi pomažu i zato stignem da budem sa Vukotom koliko god treba.

Voja me je nagovarao da ostanem kod kuće, da će on zapeti i zaraditi i moju platu, ali nisam pristala. Mislim da je žena srećnija kad radi.

- Nisam ja to želeo iz onih patrijarhalnih razloga (crnogorskih) - dodaje Voja - ali porodica se danas raspada i mislio sam, ako ne nađe posao u kojem će naći sebe, bolje je da bude kod kuće. 

Jer, deca, uopšte, mnogo trpe što su malo sa svojim roditeljima. Prepuštena su najviše sama sebi, negde su između škole i kuće. 

Znam kako je deci i teško mi je zbog toga. 

Zato, kada sam ono malo sa sinom, želim sve da nadoknadim, pa ga, u stvari, više pritiskam nego što mu nešto pružam. 

Ponašam se prema njemu kao prema svom ljubimcu, a ne ljudskom biću. A nije on kuče da ga mazim i gnjavim kako mi padne na pamet.

Priznaje da ponekad greši, kao mnogi roditelji, što se trudi da sve pruži detetu, sve ono što on nije imao.

- Možda to činim, jer osećam grižu savesti zbog svoje profesije - dodaje Voja. - Plašim se da ga sve to ne optereti, da mu ne naškodi, plašim se, bogami, da li uvek dobro radim svoj posao.

Jer, nije mi svejedno šta ću mu ostaviti jednoga dana.

Možda i zbog njega imam snage da se borim za ovu našu kulturu, za naš položaj u društvu.

A verujem da ćemo uspeti u toj borbi, jer je nezamislivo ostaviti jedan narod da živi bez duhovne nadgradnje.


Uvek sam slušao Ljiljine savete



U vaspitavanju Vukote, čuli smo, pomažu obe bake. 

Zbog unuka, baka Mica, nije sa svojim suprugom Vukotom u njihovoj vikendici na obali Zete, u blizini Titograda.

Odlazi tamo leti, a zimi je uvek ovde da bude pri ruci, jer je ceo život posvetila deci.

I Ljiljina mama, penzionisana učiteljica, posle smrti supruga, stalno je sa decom.

Tako Voja ima taštu i u seriji i u stvarnom životu. Istina, tašta ne živi sa njima, ali je često kod njih.

- Olivera Marković je u seriji baš ona prava tašta - smeje se Voja - ali moram da priznam da ona izvanredno igra tu ulogu. Slatka je kao tašta, iako "kinji" zeta.

A Ljiljinu mamu ne smatram taštom u onom klasičnom smislu reči. Mi smo jedna porodica...

Iz Ljiljine i Vojine priče saznajemo da su njihove dve kuće u Valjevu bile jedna preko puta druge. 

Bili su pre svega dobri susedi.

Ljiljin tata lečio je Voju kada je u detinjstvu, između ostalog, imao dve otvorene kaverne.

Tako se Ljilja i Voja poznaju otkako znaju za sebe. 

Prijateljstvo se pretvorilo u nešto više, u prvu ljubav, kada je ona imala 15, a on 18 godina.

- Zato su naši odnosi drukčiji - objašnjava Voja. - Vezuje nas mnogo toga, a ne samo brak i ljubav.

Kada je on otišao u Beograd, na Akademiju, ljubav se nastavila. 

Ljilja je pomno pratila sve šta se događa sa njim.

- Iako je bila mlađa od mene, imala je izvanredan osećaj šta je dobro za mene, šta ne. Pratila me je aktivno kao klinka, a ja sam uvek slušao njene savete.

Možda sam joj time i naškodio, jer je uvek više mislila na mene, nego na sebe - priča Voja. - Ali, ona je to sama izabrala.

- Ne mogu da verujem da smo već 20 godina zajedno - dodaje Ljilja.

U braku su od 1979. godine, kada je Voja zarađeni novac od serije "Otpisanih" uložio u stambeni fond Jugoslovenskog dramskog pozorišta i tako najzad došao do stana.

- Da nije bilo tog stana, ne bi bilo ni ove porodice - pomalo jetko kaže Voja. - A dobio sam ga u poslednjem trenutku, kada sam već pomišljao da ostavim zbog toga glumu i počnem da se bavim nečim drugim.

Stan nije veliki, ali nema nade da dobijemo nešto veće.

Biće tesno, ako bude više ljudi u kući...

A to "više ljudi", znači više dece. Samo, kako reče Voja, o tome Ljilja odlučuje.

Napisala: Jelena Marinčić, obrada: Yugopapir (Nada, jun 1987.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)