Slobodan Santrač, najbolji strelac Jugoslavije (2/2): Daj još dva komada za čika Marka! (1972)




Ako se neko nadao pouzdanom receptu, recepta nema. Možda je fenomen Santrača najbolje objasnio, u javnosti, jedan nepoznati fudbaler, koji je imao (ne)sreću da čuva Santrača: Gledam, Santrač stoji ispred mene. Odjednom nije ispred mene, nego iza mojih leđa

Slobodan Santrač, centarfor OFK Beograda, najbolji strelac Jugoslavije i treća kopačka Evrope, popeo se na fudbalski Olimp. A kako je rođen "golgeter snova"? O do sada nepoznatim detaljima iz karijere prve "devetke" jugoslovenskog fudbala "Karavan" opširnije piše.


OFK - drugarska sredina



Nema kod Santrača manira svojstvenih "zvezdama", nikada mu nisu smetali reflektori (!), cipele, protivnički grubi igrači, sudija, trener.

On fudbal shvata kao profesiju, a popularnost kao jedan od produkata uspešnog rada na zelenom polju.

Još u Metalcu imao je vrlo razvijen osećaj za kolektiv.

Na terenu i van njega, svejedno.

To je velika zasluga trenera Miloševića "Bebila". Sticajem okolnosti, Sani je nastavio karijeru u OFK Beogradu, klubu, koji nikada nije održavao strogi režim, već drugarstvo.

U ovoj sredini (OFK-u), Santrač je potpuno stasao i kao fudbaler i kao ličnost.

Svemu tome možda je najviše doprineo Josip Skoblar, prošlogodišnji prvi strelac Evrope, tada kapiten "plavih".

Javna je tajna da je Santrač bio Skoblarev ljubimac, odmah po dolasku iz Valjeva!

Još je u svežem sećanju slučaj sa utakmice Švedska - Jugoslavija (1:1) u Štokholmu 1966. godine, kada se Santrač sudario sa robusnim golmanom "vikinga" i ostao da leži na zemlji.

Skoblar je vrisnuo!


Čika Marko, Sanijeva maskota



Ljubimče je Santrač bio i u Valjevu. Povrh svega imao je svoju maskotu.

Istina, nezvaničnu.

Bio je to ekonom Metalca (sada Budućnosti) Marko Krivokapić, koji je pre svake utakmice tačno prognozirao koliko će Sani dati golova.

Pre prvog sudijinog zvižduka pokazao bi dva, tri prsta, što je značilo dva ili tri gola.

Ali, Marko se umorio pokazujući prstima svoja predviđanja pa je došao na originalnu ideju.

Napravio je specijalnu tablicu na kojoj je, zavisno od toga ko je protivnik, ispisivao 4, 6, 8 itd.

Dakle, prognozirao je koliko će biti golova razlike za Metalac, a bila je poznata stvar da polovinu od toga treba da postigne Santrač.

Vrlo često, Markova prognoza bila je tačna.

Ali jednom se dogodilo da je do kraja utakmice Metalac-Radnički iz Pirota (6:0) ostalo desetak minuta, a Sani je bio strelac samo jednog gola.

Tada se ekonom Marko primakao aut-liniji i počeo da bodri Sanija.

- Ajde, Santrač, daj još dva komada za čika Marka!

Za tih desetak minuta, Sani je postigao dva gola, znači ukupno tri, a ekonom Marko još jednom pobedonosno pokazao publici svoju tablicu, na kojoj je bila napisana "šestica" ...


Čika Marko predviđa



Pošto je prešao u OFK Beograd, ekonom Marko je - komentarišući ono "čudo od Santrača" govorio:

- Pitajte samo ko mu je pravio krampone, ko mu je pripremao parafin kad se povredi? Čika Marko! Ko mu je davao poslednja uputstva da se čuva, jer je još mlad? Opet, čika Marko! Ništa ovo nije, što on sada radi. Doguraće Santrač još dalje, kad vam Marko kaže ...

Epizoda sa ekonomom Markom ima još jedan značajan trenutak u karijeri Slobodana Santrača. Malo je poznato da se on prvi put pred skoro punim stadionom JNA u Beogradu pojavio još 1963. godine, maja meseca, u finalu međunarodnog omladinskog turnira.

Tada je njegov Metalac savladao Crvenu zvezdu sa 5:4 (posle izvođenja jedanaesterca), iako su s druge strane bili Dujković, Jeftić, Džajić.

Santrač je na toj utakmici igrao desno krilo, a ekonom Marko bio je prvi (!) koji je čestitao na velikom uspehu njemu i ostalim igračima. Kako je prošao pored brojnih redara u teren, nikome nije jasno.

Uglavnom čika Marko je uvek bio tu, blizu svojih ljubimaca, koje je on prvi počeo da kuje u "zvezde". Naravno, Santrač je i danas njegovo najbolje "dete"...


Teški dani u OFK-u



Plavi snajper sa Karaburme
(foto: Karavan)
"Plavi" su oberučke prihvatili Sanija. Kao da je odrastao na Karaburmi. Ali, treninzi su bili svakodnevni, vrlo oštri i naporni.

Trebalo je to izdržati i nisu bili retki trenuci kada je sadašnji "snajper" sa Karaburme pomišljao i na povratak u Valjevo.

Međutim, sve je bizo prošlo, brzo se "aklimatizovao", a nešto kasnije počeo je da trese mreže.

U toj prvoj svojoj prvoligaškoj sezoni, najdraži gol bio je onaj protiv Partizana (5:4 za crno-bele), kada je prosto ukrao loptu Šoškiću i pored zapanjenog Rašovića zatresao mrežu.

Verovalo se da pored reprezentativnog centarhalfa neće moći ni približiti se šesnaestercu. Ali...


Biljana i sinovi



Santrač je iskren čovek, naročito u ljubavi. Za njegovo ime nije vezan nijedan flert u mondenskim krugovima, u koje ga čini se niko nije mogao uvući.

On je ime sticao tamo gde je trebalo, kao retko koji sportista.

Još kao dečak, bio je zaokupljen pažnjom. Nije mali broj mladih Valjevki, koje su tada - još dok je učio Tehničku školu u Valjevu govorile za njim:

- To je Santrač! 

Ali, Sani je ostao "neuhvatljiv".

Svoju suprugu Biljanu upoznao je još dok je nosio dres Metalca.

Po prelasku u Beograd, mnogi novinari pokušavali su da saznaju zbog čega tako često Sani ide u Valjevo.

Jedino im je uspelo da otkriju, kako je to sve zbog jedne plavuše.

Ni za jedan detalj u ovom feljtonu nisam pitao Santrača, čak ni o porodičnom životu. Ovo je samo prilog njegovoj fudbalskoj biografiji, pa pomalo biografski svakako deluju i nekoliko rečenica o Slobodanu i Biljani, o dvoje mladih, koji su našli pravu formu zajedničkog života, pa u tom pogledu zaista mogu poslužiti za uzor.

Biljana je na svakoj OFK-ovoj utakmici, najstrožiji je Sanijev kritičar, a sinovi... Mogla bi se napisati zbirka anegdota o njima dvojici, odnosno Aleksandru i Nenadu. Jedna je već toliko eksploatisana, ali toliko "slatka", prava dečja da joj nismo mogli odoleti.


Tata će opet na pijacu



Na jednoj utakmici na Karaburmi, uzvrpolji se jedan od Sanijevih sinova:

- Vidi, tata je opet promašio gol.

- Zato će ga mama sutra opet poslati na pijacu - izbaci drugi sin kao iz puške.

Po porodičnom statutu, Aleksandar i Nenad moraju da imaju sve isto. Pogotovu igračke. Inače, lako zarate ...

Ovom prilikom zaista ne možemo odgovoriti šta će se dogoditi ukoliko postanu fudbaleri, kao njihov tata, pa zatraže da igraju isto mesto u istom timu i da nose isti broj na dresu! Možda će tata Santrač morati da menja neka fudbalska pravila, a OFK da pripremi dve "devetke", ili dresove sa nekim drugim brojem.

Još ako budu kao tata, ko će ih zaustaviti. Tradicija je tradicija! A poznato je da njihovog tatu niko "ne može da zaustavi da da gol"...

Tatini mezimci: Aleksandar i Nenad
(foto: Karavan)


Kako čuvati Santrača?



Ako se neko nadao pouzdanom receptu, recepta nema. Možda je fenomen Santrača najbolje objasnio, u javnosti, jedan nepoznati fudbaler, koji je imao (ne)sreću da čuva Santrača.

- Gledam, Santrač stoji ispred mene. Odjednom nije ispred mene, nego iza mojih leđa ...

Bilo je toliko pokušaja sa takozvanim "flasterom", igračem koji jedino prati Santrača. Ni to se nije pokazalo kao dobro rešenje, jer Sani je u startu kao "munja". U prvoj ligi teško je naći centarhalfa, koji mu je u tome ravan, odnosno u kratkim sprintevima i u startnoj brzini.

Dalje, objektivno govoreći, suvišno je isticati koliko je Santraču potrebno malo prostora, malo vremena i "sitna" šansa da zatrese protivničku mrežu.

Sve je kod njega za "tren oka".


Kakav centarfor treba Boškovu?



Koliko je Santrač hvaljen zbog izuzetne efikasnosti, toliko je savezni kapiten Vujadin Boškov napadan što Sani ne vodi navalu reprezentacije. "Kampanja" je naročito bila žestoka pred utakmicu sa Sovjetskim Savezom. Znamo svi šta bi za naš fudbal značila pobeda nad tako renomiranim protivnikom.

Ali, pobedu donose golovi, a mi protiv Sovjeta ne postigosmo nijedan. Tone papira trpele su gorku konstataciju: nije imao ko da da gol! Otuda toliki žal sa Sanijem, jer za 180 minuta trebalo bi da se dogodi "svetsko čudo" pa da on ne postigne bar jedan gol.

Savezni kapiten je govorio da mu Santrač ne odgovara!?

Sigurno zato što nije robustan i što bi se teško nosio sa zaista robusnom odbranom Sovjeta.

Ali, Santrač daje golove.

Dok se prašina oko Santračevog mesta u reprezentaciji vitlala u oblake, "plavi devet" je uporno ćutao.

U nekoliko navrata čak je uzeo u zaštitu Boškova.

Evropske fudbalske legende: Josip Skoblar,
Slobodan Santrač, Johan Krojf (foto: Karavan)

Priznaćete, to nije osobina svih naših reprezentativaca. Bilo je slučajeva busanja u grudi, pominjanja zasluga, "napuštanja fudbala" itd. Santraču to nikada nije palo na pamet.

Sve je to nekako deo njegove skromnosti, uprkos širokim moralnim pravima. Zar bi neko zamerio prvom strelcu jugoslovenskog fudbala, ako bi se javno revoltirao što ne igra u reprezentaciji, što čeka da se povrede svi mogući kandidati za mesto vođe navale ...

Uopšte, Santrač ne voli da govori o svojim kvalitetima i o tome koliko je cenjen fudbaler. Do sada je nepoznat podatak da je posle prve polusezone u OFK-u imao primamljivu ponudu od jednog zapadnonemačkog kluba.

Iako se tada ni u Jugoslaviji još nije dobro pročuo, cena je bila 30 000 dolara.

Santrač to nije pomenuo ni pred jednim novinarem, iako bi mu možda išlo u prilog. To je podatak, još jedan, u prilog nedvosmislenoj konstataciji da sve što je Santrač stekao - ime, poštovanje i popularnost - stekao je na terenu, a ne u beogradskim redakcijama ili drugim "nefudbalskim" mestima.

Njegova veličina dobrim delom je i u tome.


Svi su plakali



Santraču nikada nije smetao nijedan trener, grub protivnički igrač, sudija, publika. On je fudbaler bez kompleksa. Njegova reagovanja uvek su onakva, kakva očekuje armija dečaka, kojima je uzor.

Vodio je OFK grčevitu borbu za opstanak, a na utakmici u Sarajevu protiv Sarajeva, sudija je prosto oteo jedan bod momcima sa Karaburme. Objektivna sarajevska publika burno je negodovala. Međutim, ništa nije pomogao.

Tog popodneva sve simpatije Koševa bile su na strani "plavog" tima. Predstavnici "sedme sile" želeli su da čuju igrače, želeli su njihove izjave pune gorčine, koje bi sigurno senzacionalno odjeknule. A Miloš Milutinović, tada "tehniko" OFK-a, otvorio je vrata svlačionice i rekao:

"Pogledajte!"

Unutra, svi su plakali. Santrač i svi njegovi drugovi. To je bio taj "plavi" revolt.

Poznata je stvar da OFK Beograd nema svoj navijački tabor, kakve imaju Crvena zvezda i Partizan, izuzimajući Santrača, za koga je u ovom prvenstvu navijalo bar "pola Jugoslavije".

Ali, za OFK navijaju i "zvezdaši", "partizanovci", "hajdukovci", "dinamovci"... Gde god se "plavi" pojave, imaju navijače, istinske ljubitelje fudbala, koji navijaju za majstorstvo Petkovića i Stepanovića, golove Santrača, parade Đorđevića ...

Još jedan emotivan trenutak: Santrač sa trenerom Šoškićem
pred oproštajnu utakmicu pre odlaska u JNA (foto: Tempo) 


Plemenita misija



Uspesima Santračevog tima raduju se svi navijački tabori, navijači zeničkog Čelika na rukama posle utakmice iznose vođu navale "plavih", bez obzira što je Čelik izgubio sa 0:2. 

Veliki fudbalski majstori stvaraju velike navijače! A to je upravo ona desetina Zeničana.

I ne samo oni, već i svi drugi, od Maribora do Skoplja, kojima navijačka strast nije oduzela osećaj za objektivno priznavanje fudbalske veštine. U tom pogledu, Santrač je naročito ove godine izvršio, za fudbal, zaista plemenitu misiju.

Na kraju ovog skromnog priloga njegovoj fudbalskoj biografiji, hvala Slobodanu Santraču, vođi navale OFK Beograda, najboljem strelcu Jugoslavije i "bronzanoj kopački" Evrope za sve one divne trenutke, koje je priredio ljubiteljima fudbala, za sva 34 gola u protekloj sezoni, uz najiskrenije želje "Karavana" i hiljade njegovih čitalaca za nove uspehe, nove podvige, nove rekorde.

Napisao: J. Ivanović, obrada: Yugopapir (Karavan, jul 1972.)


Kraj 1. dela feljtona - 1. deo je OVDE

Slobodan Santrač i Vujadin Boškov 
u "Indirektu" (na 07:24)


Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)