Slobodan Santrač, najbolji strelac Jugoslavije (1/2): Da li je Sani već prevazišao Džajića? (1972)




Niko do sada nije zapamtio utakmicu na kojoj Santrač nije imao šansu za gol. Ako u fudbalu uopšte važi pravilo "samo dobar igrač može se naći u šansi", onda je Santrač najmarkantnija figura jugoslovenskog fudbala

Slobodan Santrač, centarfor OFK Beograda, najbolji strelac Jugoslavije i treća kopačka Evrope, popeo se na fudbalski Olimp. A kako je rođen "golgeter snova"? O do sada nepoznatim detaljima iz karijere prve "devetke" jugoslovenskog fudbala "Karavan" opširnije piše.


Kao početak - čuvar mreže



Među svojim vršnjacima Slobodan Santrač bio je zanimljiva ličnost već u osnovnoj školi.

No, možda je to zbog pomalo neobičnog prezimena.

Najbolji strelac Jugoslavije, kao dečak, ni sanjao nije o tome da bude golgeter.

Više je voleo da brani mrežu, nego da je trese.

Prvi sport kojim se ozbiljnije bavio - nije bio fudbal!

Bio je golman rukometne ekipe osnovne škole "Žikica Jovanović-Španac" u Valjevu i ujedno najmlađi član te ekipe.

Epitet - najmlađi - pratiće ga dugo pa i u vreme kada je najozbiljnije zakoračio na fudbalsku pozornicu.

Već tada pokazivao je izuzetni talenat za golmana, a kasnije je pokušao i kao fudbalski golman.

Pokojni Dragoslav Filipović-Škoba osnovao je u Valjevu 1960. godine fudbalsku školu, u kojoj je fudbalsku azbuku učilo preko 100 pionira.

Među njima bio je i Santrač.

Naravno, kao golman. I tu se pokazao uspešnim, iako je gol bio daleko veći od rukometnog.

Pokojni čika "Škoba" bio je veoma omiljen među dečacima, uprkos tome što je bio neobično strog.

A Santrač je uvek nekako dolazio na čika-"Škobin" nišan!


Kad golman počne da dribla



Dogodilo se jednom da Santračeva ekipa, čiji je on bio golman, dobije kaznu koja je u suprotnostima sa svim mogućim pravilima fudbalske igre.

Naime, u jednom trenutku Santrač, iako golman, zgrabio je loptu i počeo da dribla sve redom u svom kaznenom prostoru.

Pravi mali šou prekinuo je prodoran zvižduk trenerove pištaljke

Svi su stali, a čika "Škobi" pokaza na belu tačku u Santračevom šesnaestercu.

Penal!

Naravno, Bobanu, kako su ga drugovi zvali i kako ga danas zovu, više je bilo stalo do jednog mesta - bilo kojeg - u polju, a ne onoga na golu.

Molio je trenera da igra bar centarhalfa, što je smatrano minimalnim zahtevom, jer su svih 100 pionira želeli da budu napadači.

Bekove su, na primer, igrali samo oni, koji su izdržavali nekakvu kaznu, a to je dobrim delom važilo i za centarhalfa.

Međutim, Santračeva molba nije usvojena.

I dalje je ostao na golu.


Rađa se centarfor!



Bilo je pre podne, petak, sve obično, a naravno i obično zagrevanje pred trening. Najveća strast svih bilo je izvođenje penala. Možda zbog velike gužve oko bele tačke, Santrač se izmakao na ivicu kaznenog prostora i tri-četiri puta šutirao na gol.

Gde je u tom trenutku bio trener Filipović, niko ne zna, kao i to otkuda odjednom odluka da Santrač napusti mesto golmana.

Čika "Škoba" je ušao u teren, okupio sve mališane oko sebe, malo se našalio a tada - smešeći se - rekao:

- Santrač, vi više nećete biti golman. Igraćete u navali!

Sadašnji vođa navale OFK Beograda već tada je umeo da šutira iz potkolenice. Lopta je izletala kao iz katapulta izbačena.

Jedina pretpostavka je da je trener Filipović zapazio upravo taj Santračev kvalitet i učinio, možda, presudan uticaj na formiranje jedne izuzetne fudbalske ličnosti.

Od tada, Santrač više nikada nije stao među stative.


"Bebile" stvara asove



Slobodan Santrač
(foto: Karavan)
Zatim se u Valjevo vratio Dragoljub Milošević - "Bebile" sadašnji trener novosadske Vojvodine, sigurno najzaslužniji čovek što je Valjevo pune tri godine imalo fudbalski tim snova! Izveo je generaciju fudbalera, iz koje pojedinci - kao Santrač na primer - puno znače u jugoslovenskom fudbalu.

Pomenimo i Živana Rakića, bivšeg fudbalera Crvene zvezde, zatim francuskog prvoligaša Bastije sa Korzike, pa Rankovića i Tomića, sada članove Bora.

Milošević je bio stvorio takav tim, da čak i Crvena zvezda prilikom kup-utakmice u Valjevu, predvođena Melićem, Vasovićem, Kostićem, Čopom, Prlinčevićem i drugim asovima, nije bila sigurna u pobedu.

Čak se govorilo da je pre utakmice bilo i nekakvog dogovora kao - ako bude "tesno" da Metalac (sada Budućnost) mora "pustiti" Zvezdu.

Ta utakmica završena je pobedom šampiona sa 3:2, ali posle velike borbe, u kojoj je u nekoliko mahova sreća spasila mrežu golmana Ćosića i to kod rezultata 2:1!


Potpisao je za "plave" 



Naravno, Santrač je bio još mlad da zauzme mesto među takvom jedanaestoricom. Ali, zato je u prvenstvu podmladaka "žario i palio".

Bio je vođa navale, uz jedinu manu što je izbegavao duel-igru. Vremenom, i toga je nestalo.

Najbolju igru za podmladak, posle koje se u Valjevu, među ljubiteljima fudbala, sve češće počelo pominjati ime Santrača, pružio je na kup-utakmici protiv podmlatka beogradskog Partizana.

Bilo je to 1964. godine. Višestruki omladinski prvak države napustio je stadion "Krušik" katastrofalno poražen - 4:0. Santrač je tada postigao het-trik, a da je bio malo ozbiljniji, svašta bi se dogodilo.

Tada su ga Beograđani dobro zapamtili, a sa nekolicinom igrača iz te generacije, megdan deli i danas, samo u seniorskoj konkurenciji i u prvoligaškim utakmicama.

Kod trenera Miloševića, najčešće je igrao desno krilo. I, uopšte, iz Valjeva je otišao kao desno krilo u OFK Beograd. Zbog toga su mnogi vrteli glavom kada je potpisao za beogradske "plave" gde su na krilima bili takvi asovi, kao što su Samardžić i Skoblar, državni reprezentativci.


Veliki optimista



Pisac ovih redova bio je svedok oproštaja Santrača i Lazića koji je takođe s njim prešao u OFK Beograd, sa drugim parom valjevskih "zvezdica" Tomićem i Rankovićem, koji su već bili potpisali za Bor.

- Dobro, vas dvojica idete u Bor. Kada dođete u Beograd, imaćete kod koga da dođete, a kada Bor uđe u Prvu ligu, viđaćemo se češće - rekao je tada Santrač.

Sve se obistinilo. Santrač, je u tom trenutku, možda i nesvesno, bio veliki optimista. Sva četvorica odlazili su u nove klubove, još se nije znalo da li će uspeti, a on je govorio kao da je sve unapred znao.

Ali, niti je Santrač zaboravio Valjevo i svoj Metalac, niti su Valjevci zaboravili njega.

Kada je Santrač zaigrao prvu utakmicu za OFK, pored Skoblara, Banovića, Dakića, na mestu desnog krila, pošto je Samardžić bio povređen (protiv Hajduka 1:1) da je dao gol (utakmicu je prenosila televizija), Valjevci bi "srušili" pola grada. Imao je jednu zrelu šansu, ali...


Veliko fudbalsko dete 



Nije zaboravio Valjevo, niti su Valjevci zaboravili njega
(foto: Karavan)
Može li ko da zamisli Santrača da plače?

I to na fudbalskom terenu, tamo negde pred protivničkim golom!

Neko je rekao da je veličina Pikasa samo u tome što je veliko dete.

Čini se da je to slučaj i sa Santračem.

Toliko puta ste ga videli kako se raduje kada postigne gol, zaista, kao dete.

A kako tuguje kada promaši?

Opet, kao dete.

Video sam ga na Gradskom stadionu u Šumaricama, u Kragujevcu, kada je valjevski Metalac igrao protiv Radničkog u prvenstvu Srpske lige 1965. godine.

Imao je mali milion šansi, ali gol nikako nije mogao da postigne.

Uz to, dolazile su i provokacije:

"Pustite tog malog da da gol, inače će početi da plače" dobacio je robusni vođa navale Kragujevčana Stojadinović.

Usledio je još jedan pokušaj i stopostotna šansa i opet "ćorak", što bi rekao Guta Dobričanin.

Santrač je zaplakao i plačući sačekao kraj utakmice, koju su Valjevci ipak dobili sa 1:0.

Ali, taj gol nije postigao Santrač.


"Tornado" protiv Mačve 



Valjevo je odmah saznalo za Santračeve promašaje u Kragujevcu. Bilo je najrazličitijih komentara, koji su došli i do njega samoga. Santrač je čekao samo sedam dana i dokazao svima da on i te kako ume da trese mrežu.

Došla je u Valjevo šabačka Mačva, kandidat za Drugu ligu, sa velikom pompom, dobrim timom i nekoliko hiljada svojih navijača, koji su pevali pre utakmice - "Lazić neće dati gol."

Očigledno, na Santrača nisu obraćali pažnju. Istrčao je tada Sani na teren stadiona "Krušik" čije su tribine bile isuviše tesne da prime sve koji su želeli da vide obračun starih rivala.

Nije to bila velika igra Santrača, bio je to njegov "tornado" koji je prosto zbrisao Mačvu!

Metalac je pobedio sa 6:1, a Santrač je postigao četiri gola, sve lepši od lepšega. Tada je prvi put rečeno i zapisano:

"Čudo od Santrača". 

Ta krilatica izbačena je posle ove utakmice, koju Valjevci, a Šapčani pogotovu, i danas pamte.


Rekord: sedam golova na utakmici



Čak i zvanično, tvrdi se da je Santračev rekord pet postignutih golova na jednoj prvenstvenoj utakmici. To je tačno, ali samo u Prvoj ligi. Inače, njegov rekord je sedam golova, a postavio ga je juna 1965. godine na utakmici Metalac - Vlaznimi (Đakovica) u Valjevu kada je Metalac pobedio sa 10:1.

Poznat je podatak da je Santrač "peticom" počastio neke prvoligaške golmane, ali je čini se zaboravljen njegov prvi het-trik u Prvoj ligi. Bilo je to prve sezone kada je obukao plavi dres na utakmici u Zagrebu (Zagreb - OFK Beograd 1:4).

Santrač je rekorder u još nečemu. Samo, to je titula, koju mu "Karavan" dodeljuje i koja je naravno nezvanična. Naime, on je sigurno igrač koji se najviše puta do sada, od bilo koga drugoga, našao u prilici da postigne gol, odnosno, rekorder po broju šansi.

Niko do sada nije zapamtio utakmicu na kojoj Santrač nije imao šansu za gol. Ako u fudbalu uopšte važi pravilo "samo dobar igrač može se naći u šansi", onda je Santrač najmarkantnija figura jugoslovenskog fudbala.

Slobodan Santrač u porodičnom okruženju: supruga Biljana i
sinovi Aleksandar i Nenad (foto: Karavan)


Gol u Zenici - Ovacije u Valjevu! 



Najzad, Santrač je jedini centarfor, koji je igrao sa dva tandema najvećih asova našeg fudbala. Prvo: između Samardžića i Skoblara, a zatim: između Miloša Milutinovića i Šekularca. Velika je to čast, želja je to mnogih mladih ljudi koji su svu ljubav poklonili lopti.

Bili bismo nepravedni prema Santraču, ako ne pomenemo jedan detalj, koji mu sigurno nije poznat. Dok je vodio žestoku bitku za "bronzanu kopačku" pariskog "Frans fudbala", svi su navijali za njega.

Ali, bar što se tiče Valjeva, fudbalsku slavu kao on nije doživeo još niko.

U nedelju, 11. juna igrala se na stadionu "Krušik" utakmica druge lige Budućnost - Hajduk iz Kule.

Već u samom početku oficijelni spiker objavio je da OFK Beograd vodi u Zenici protiv Čelika sa 1:0, strelac Santrač.

Stadionom se razlegao takav aplauz, kao da je Budućnost postigla gol. Objavljivanje drugog Santračevog pogotka, koji mu je doneo "bronzanu kopačku", izazivao je prave ovacije valjevskih ljubitelja fudbala.

Nije ni čudo. Santrač je Valjevac i ponajviše valjevski. Njegov uspeh, uspeh je i valjevskog fudbala.


Santrač protiv svojih!



Ali, nije tu kraj "valjevskih priča" o Slobodanu Santraču. Kada god su Valjevci zaželeli da vide OFK Beograd, videli su ga - zahvaljujući Santraču. I sa Skoblarom i Samardžićem - i sa Milošem i Šekijem.

Kao što to uvek biva, na jednoj takvoj utakmici odnosi su postali "zategnuti". Metalac (sada Budućnost) je tada pobedio OFK-a sa 1:0. Igra je bila mirna, prava prijateljska.

Međutim, Valjevci su iznenada postigli gol, a u timu "plavih" Santrač je bio najagilniji i vođa svih napada prema golu Metalca, kako bi OFK bar izjednačio.

Nije šala pobediti prvoligaša i zbog toga je publika počela urnebesno da navija - protiv Santrača. Zar svojima on gol da da?

No, sve je zaboravljeno. Došao je OFK opet kasnije, opet su Valjevci poveli sa 1:0, a tada Santrač bez milosti - zatrese dva puta "svoju" mrežu i Beograđani pobediše sa 3:1.

Opet, tada je dobio aplauz na otvorenoj sceni, iako je bio "protivnik" ...

Sve su to njemu danas drage uspomene i sve što mu je najdraže uopšte, svoje poreklo vodi iz Valjeva. Otkuda tolika sloboda, pogotovu što ne mislimo samo na fudbal, već i na Santračev "drugi" život.

Na međunarodnoj fudbalskoj berzi, prema vrlo pouzdanim izvorima, Santrač vredi - 120 000 dolara, što je dokaz da je uz Džajića najcenjeniji jugoslovenski fudbaler. Inače, njegova primanja u OFK - su vrlo solidna, ali ipak više skromna nego basnoslovna.

Za potpis drugog ugovora dobio je 10 miliona starih dinara. To je jedan deo fudbalske slave, onaj deo bez kojeg se ne može.

Drugo, o popularnom Saniju pišu sve jugoslovenske novine, radio i TV posvećuju mu posebne emisije u svojim specijalizovanim programima.

U poslednje vreme u tom je Sani čak prevazišao Džajića. Kada se sve sabere, prosto je neshvatljivo da gotovo meteorski uspon nije ostavio nikakvog traga na ličnost ovoga fudbalera. Kakav je bio kada je napustio svoje Valjevo, takav je i danas. 

Tih, skroman, što bi narod rekao - "kao da nije Santrač".

Napisao: J. Ivanović, obrada: Yugopapir (Karavan, jul 1972.)


Kraj 1. dela feljtona - 2. deo je OVDE


Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)