Muzičke legende: Dragan Stojnić - Ostala su samo sećanja (1981)

Jun 1981: Papa Jovan Pavle II uspešno se oporavlja od atentata i priprema za proslavu godišnjice inauguracije. Henri Fonda i Džejn Fonda uživaju u "porodičnom poslu" na setu filma "Letnjikovac". U našoj zemlji snima se američka ratna serija "Vetrovi rata", traje Sterijino pozorje, igraju Zvezda - Partizan, a u Puli se održava sportski TV spektakl "Igre bez granica". Urednik Filmskog programa TV Beograd Radoslav Zelenović obećava zabavu tokom letnjih noći: ciklus erotskog filma - prvi put na YU ekranima, prvi put bez rezanja "škakljivih" scena. Istovremeno, novinarka Nade se uputila u zgradu PGP-a, gde je zaposlen pevač koji se gotovo potpuno povukao sa scene i nedostaje ljubiteljima zabavne muzike...

"Zablistao je poput komete i za samo dve godine osvojio najveća priznanja u domaćoj zabavnoj muzici. Danas vodi miran porodični život, diplomirani je turistički radnik, ima radno vreme od 7 do 15 časova, retko zapeva, ali se rado seća lepih dana kad je bio slavan"

Pre petnaestak godina ime Dragana Stojnića bilo je poznato širokim narodnim masama. S nekom nežnošću i romantičarskom setom izgovarali su ga i oni najmlađi, i oni malo stariji, i slušaoci poznijih godina. Novine su punile stupce napisima o ovom šarmantnom pevaču šansona. Staložen, tih i miran, bljesnuo je kao kometa i za samo dve godine osvojio najveća priznanja na našim festivalima, šesdesetih godina dosta cenjenim. 

Na »Opatiji« 1965, 1966. i 1967. godine s pesmama »Zašto dolaziš samo s kišom«, »Ni ti, ni ja« i »Vino i gitare« osvojio je prva mesta. Svoje pevačke kvalitete potvrdio je i osvajanjem prvih nagrada na »Zagrebu 66« s pesmom »Dosta, svega mi je dosta« i iste godine na »Beogradskom proleću« s pesmom »Voz za more«.

No, pre svih ovih pesama, simpatičan i nenametljiv, Dragan Stojnić osvojio je srca interpretirajući svojim setnim, milozvučnim glasom pesmu »Bila je tako lepa«, Alena Bariera. Ko se ne seća te predivne pesme! I danas, u vreme pop i rok muzike, ona izmami blagi osmeh na licima slušalaca, bilo kojeg uzrasta.

Bio je popularan, omiljen, tražen, slavan! Danas ga možemo čuti na jubilarnim godišnjicama onih festivala na kojima je zauzimao prva mesta, ali u večerima retrospektive. Šta je ostalo od nekadašnje slave?

- Slava ne prođe sasvim, odgovara Dragan Stojnić, danas 44-godišnjak, oženjen i otac sedmogodišnje devojčice i petogodišnjeg dečaka. - Sad nisam pevački profesionalno vezan ni za koga. Odem na veče »sećanja«, publika me burno pozdravi, dođu novinari, pa me nešto pitaju - znači da sam nešto ostavio, da sam vredeo i da nisam zaboravljen. 

Pitaju se ljudi gde sam, zašto ne pevam, interesuju se, prema tome, slava još postoji. Osim toga, nosiš je sa sobom, sa svojom generacijom, s tim ljudima se i družiš i oni te nikad ne zaboravljaju. Sve ovo za mene je pravo bogatstvo.

Kad je počeo da peva, da se pojavljuje na igrankama, Draganu je, kao i većini ondašnjih mladića i devojaka koji su želeli time da se bave, bilo 17-18 godina. Vreme puberteta, prvih držanja za ruke, zaljubljivanja.

- Tada je bio uspeh pojaviti se na igranci i pevati, zatim na nekoj priredbi, pa se dopadneš devojkama... Ah, koje li sreće, s radošću se priseća Dragan svojih pevačkih početaka. - Onda, ko je talentovan, danima bi jurio oko radija, ne bi li položio audiciju, jer mu to daje šansu da snimi traku, pa kad je snimi, onda čuči pored radio aparata da čuje sebe kako peva. 

Sve je bilo mnogo drukčije nego danas. Mnogo više se cenio glas, zatim, obavezno je pevač morao da ide kod nekog sručnjaka, profesora, da malo vežba glas, da nauči osnovno o udisanju i izdisanju dok peva. Potom, taj posao počne da se plaća, pa se to osladi. Meni je pevanje vrlo brzo postalo profesija - i to isplativa profesija.

Pre pevanja, Dragan je kratko vreme radio kao spiker na Radio Sarajevu, a zatim kao režiser propagandnih emisija. No, sve vreme je bio student, u stvari, ostao mu je samo diplomski na romanskoj filologiji na Univerzitetu u Skoplju. Nikad nije diplomirao. 

Seća se da je u jeku popularnosti sreo svog profesora s fakulteta i poverio mu se da žarko želi da diplomira. Na to mu je ovaj, što u šali, što u zbilji, odgovorio: 

»Ćuti, ko te šta pita, pevaj, i ovako ti je lepo«

I ne može Dragan da porekne da mu nije bilo lepo. Popularnost, obožavaoci, putovanja, novac!

- Rado se sećam tih dana. Neke ljude sećanja rastuže, mene ne. Sećam se s radošću. Bilo je lepo, lepše ne može biti. Slavan si, svi te prepoznaju na ulici, svi te nešto maze, ugađaju ti, s tim stekneš neko samopouzdanje i misliš da možeš sve. 

Međutim, ja sam u to vreme imao jednu manu - voleo sam da pijuckam, pa me ta slava nije mnogo ni »zakačila«, nisam je mnogo ni primećivao.

Na isti način, na koji je ušao u svet estrade, isto tako se Dragan Stojnić i povukao iz toga. Jednostavno, prestao je da peva, da se pojavljuje na koncertima i festivalima.

- Teško je objasniti zašto se čovek povlači, priča Dragan. - Da li je to inat, ili želja da se ne padne na dno, ne znam. Uglavnom, samo od sebe dođe. Možda na to utiče i neorganizovanost u tom poslu, neko voli sam sebi da krči put, ja to nisam nikad činio. Zatim, zasiti se čovek i te jurnjave, putovanja, neprospavanih noći, zaželi miran život, porodicu.

Kad je prestao da peva, Dragan je vrlo brzo upisao Višu turističku školu, diplomirao na njoj i zaposlio se u jednoj turističkoj agenciji. Na mestu referenta za avio-saobraćaj radio je sve do pre godinu dana. Tada je prešao, reklo bi se, u »svoju branšu«. Već godinu dana radi u komercijali Produkcije gramofonskih ploča RTB. 

Radno vreme mu je od 7 do 15 časova, zatim odlazi po sina i kćer u obdanište, pa kući. Popodne se šeta s decom pored ušća Save u Dunav, uveče gleda televizijski program. Svakodnevica tipičnog zaposlenog Jugoslovena.

- Oženio sam se tek kad sam diplomirao i napustio pevanje, znači, kao zrela osoba, zasićena jurnjave i neurednog života, s osmehom govori Dragan. - Nisam to želeo ranije da činim. Nisam osećao ni potrebu. 

Bilo je tu oko nas pevača uvek puno žena. Postoji tip žena koje vole da se kreću u našem društvu - nije im važno kakav je ko kao čovek, već to da je poznat i da su »viđene« s njim. One su simpatične, drage, ali sam ih ja smatrao neozbiljnim. 

Osim toga, često sam putovao, bio na turnejama i po tri meseca. I ko bi me za to vreme čekao? Moju suprugu sam slučajno sreo, pre devet godina, i odmah rešio da se oženim. To sam i učinio. Istovremeno, oslobodio sam se i svoje mane, pijuckanja. 

Sada vodim pravi porodični život. Smiren, sređen, i srećan sam zbog toga. Gotovo da ne pevam uopšte. Ponekad pokušam, ali je to retko. I teško mi je. Da bi pevao, iskreno pevao, moraš biti »nošen« od publike. 

Ali, kad prođeš sve te faze, onda se ta iskrenost prenosi na nešto drugo - neko voli da peca, neko voli da slika, da bude dobar roditeij... Ja volim da sam s porodicom, sa svojom decom. Prepoznaju me, tu i tamo, na ulici, ponekad se pojavim u nekoj televizijskoj emisiji, ali sve je to sada nešto drugo.

Zabeležila: Ljiljana Matejić (Nada, jun 1981.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)