Kako je izgledala YU pop rock 1983. godina (1. deo): Dugme, Azra, Buldožer, Oliver Mandić, Zana...



Superiorne kompozicije, besprekorna svirka i sjajna produkcija omogućili su postavljanje standarda preko koga je opasno prelaziti, a ne voditi računa šta se pri tom radi. Ako znamo da on nije dao ni jedan jedini intervju, da nema nastupa na TV, da se nije čak ni slikao - onda su 130.000 prodatih ploča dokaz da publika ipak zna šta vredi

To je bila, kako god okrenete, neponovljiva godina. Tokom nje sve smo sami na sebi najbolje isprobali: i koliko možemo da napravimo i, još više, koliko možemo da izdržimo. Zato je rezultat nerešen: pobedili smo svi! I oni koji su svirali, i oni što su posredovali i oni koji su sve saslušali. Jer, budimo realni, u sezoni brojnih nelogičnosti, erozija, devalvacija, poremećenosti i strujnih udara imamo li, uopšte, prava da očekujemo bolji rock nego što smo tokom 1983. imali? Čitam, pišu: bilo je nekad mnogo boljih godina. Tačno. Ali se sećam i gorih. Mnogo gorih rock-godina.

Nebojša Krstić (Idoli) za vreme snimanja "Čokolade" u Londonu
(foto: Branislav Rašić)

Ko je držao banku? 



Sklon sam da verujem: i dalje Bijelo dugme. Još jednom je potvrdilo (ono što svi znamo) kako je neuništivo, sem ako njih petorica unutra ne odluče nešto suprotno. Osim jednog dobrog albuma ("Uspavanka za Radmilu M") i primetnog angažmana oko malog Rače ("A milicija trenira strogoću"), priredili su jednu poučnu turneju po Otadžbini u okviru koje su održali najveći koncert u zatvorenom prostoru (Sajmište, 18000 svedoka) i, opet prvi, video-film, ponudili svoju kasetu sa snimcima koji objašnjavaju nešto od svih čuda vezanih za sarajevsku grupu i svih deset godina uspeha. 

Drug Džoni je radio u (za sebe) neuobičajenom tempu. Svega jedan i to "običan album" ("Kad fazani lete"). Samo deset pesama za dvanaest meseci. Kriza? Ne, dragi naši i dragi Džonijevi, on se sprema jer ga "veliki brat posmatra". Zbog nesređene situacije oko basiste Azra je bila prilično koncertno neaktivna. Za to vreme Džoni je stoički pretrpeo nekoliko gadnih primedbi "da je najveća prevara". Imam utisak da njegovi pobornici nemaju razloga za sekiraciju, već sledeće nedelje Džoni sa Azrom uzvraća udarac. Ploča se zove "Krivo srastanje". 

Treći kandidati za vrh ostali su, tokom 1983, samo pretendenti.

Forsirajući tempo i greške Riblja čorba je sebe dovela u poziciju prezasićenog rastvora tako da se od najnarodnije grupe brzo spustila do nezavidnih stepenika. Predstoji im velika borba za mesto gde su sada neki drugi.

Gitarista Rajko Kojić je snimio maksi singl ("Ne budi me bez razloga"), ali je pitanje koliko će to nekome ili samoj grupi značiti (osim muzičarevoj uvek ambicioznoj sujeti). Pod uslovom da izvuče pouke iz svih stihijskih postupaka Riblja čorba može u 1984. očekivati mnogo. U suprotnom... 






Najprijatnije iznenađenje



Potpisniku ovih redova najprijatnije iznenađenje priredio je zagrebački Film. Iz više razloga. Ko je posle sumorne "Zone sumraka" mogao da očekuje delo poput onoga na ploči "Sva čuda svijeta"? Imam utisak da je po kompletnosti ovo najtipičnija rock-ploča prošle godine. Ona na sebi nosi sve nedoumice, sve strahove, poneku nadu i mnogo onoga što je karakterisalo vazduh koji dišemo i zemlju po kojoj hodamo. Tu ima još nešto, zanimljivo je videti i čuti razrešenje posla u kome jedna bivša producentska zvezda (Piko Stančić) samo učestvuje u snimanju u kome paradom šefuje sadašnji predvodnik (Tini Varga). Ispostavilo se da i to može funkcionisati.

Buldožer je (slučajno ili namerno) imao najbogatiju diskografsku sezonu u svom postojanju. Posle duplog koncertnog albuma ("Ako ste slobodni večeras") pred sam kraj godine pojavio se prvi studijski rad ansambla posle dugo, dugo vremena ("Nevino srce"). Kako će rezultirati (odavno predosećan) kurs "ka širokim masama" ostaje da se vidi uz zaključak: pustite teatar i gegove, Buldožer izuzetno zvuči. Što je zanimljivo, uvek sve bolje.

Dva albuma objavila je i neobična novosadska grupa Balkan. Mada ima onih što u njima vide "lošu kopiju Azre" mislim da je ta procena ishitrena. Taj Leki nije beznačajan, naprotiv. Jedino je šteta što nema gard da se nametne i da te "pesme što na život mirišu" ambicioznije iznese pred sud časti i podvale. Krivo mi je što on uz simpatije prikuplja i dozu sažaljenja. Njegova verzija "nostalgične socijale" pati od patetike, ali odiše toplinom koja me, lično nagoni da Balkan rado slušam kad sam usamljen, tužan i neraspoložen. Kad mi nešto nedostaje.

Jedno od pravih uzbuđenja je ono što nosi Električni orgazam. Taj sastav, naoko polako, ali sigurno, ulazi u prvu ligu. Treba reći: trenutno su vodeći beogradski rock’n’roll bend. Pre tri godine su bili mladalački poletni i jadno zvučali. Vremena se menjaju. Njihov prošlogodišnji album "Les Chansones Populaires" nije korektno dočekan. Pazite, kada UB 40 uzmu stare hitove i prilagode ih svom osećanju onda je to, svi tvrdimo, štos, a kada Orgazam (pre toga!) snimi pesme svoje mladosti onda se to objašnjava "nedostatkom vlastitih razloga". Jednostavno, glupost. Zašto bežati od onoga što ti se sviđa? Hoću da kažem, Orgazam je časno i iskreno postupio. Čujem da će (zbog novonastale situacije sa strujom) ubuduće delovati pod firmom Povremeni Orgazam.

Lačni Franz je snimio "Ne mi dihat za ovratnik", proširio prostore u kojem se sjajno snalazi i osvojio nagradu "Sedam sekretara SKOJ-a". Ploča je dobra (kao i obično), a priznanje značajno. Možda su tu nagradu mogli i ranije da dobiju. Srećom, nisu je ni kasno primili. 







Vodeća domaća koncertna atrakcija



Parni valjak - Ne znam pouzdano, ali verujem kako Aki, Hus i društvo drže da je 1983. jedna od najboljih godina njihove karijere. Albumom "Glavnom ulicom" su potvrdili svoje visoke pozicije, a jesenjom turnejom još jednom objasnili šta to u praksi znači: vodeća domaća koncertna atrakcija. U Valjku Zagreb ima prvu tipično svoju svenarodnu grupu. I to je dobro. 

Prljavo kazalište je napravilo veoma dobru ploču ("Korak od sna"), naročito je zanimljiva B strana, i ponovo poprimilo izgled benda. Sa Davorinom Bogovićem to je ipak druga priča. Dobro je što Houra ume da iznese one terete kojima je bio dočekan kada je krenuo u rock-karijeru.





Atomsko sklonište je postalo i Atomic Shelter. Puno energije i vremena su svesno žrtvovali da nešto naprave u Americi. Tu valja biti strpljiv. Oni, pouzdano, još nisu prodali tih '300.000' ili '200.000' primeraka albuma "Space Generation" (koliko im pripisuju neke ovdašnje novine iz, valjda, rodoljubljivih pobuda), ali je ljudski držati im pesnice u nameri da istraju i, istovremeno, promene malo od svoje, već, turobne "slike u javnosti". Sklonište jeste velika "živa atrakcija" i osim izvesne preobilnosti ništa im se ne može prigovoriti.

Praktično, Divlje jagode na svojoj strani nemaju nikoga osim publike. Čujte, to je i najvažnije. Kritika dobije svojih 50-100 albuma, a živi se od onog što narod kupi. Divlje jagode su za "Motore" našle gotovo 200.000 kupaca i pred tim faktom treba skinuti kapu. Njihovi koncerti, u fahu u kojem deluju, na visokom su nivou i ako uspeju da reše problem pevača oni mogu sa "Čarobnjacima" očekivati dobru 1984. godinu.


Muzika koja traži pažljivije procene



Oliver Mandić, nekako, ovde i ne spada. Radi muziku koja traži suptilnije formulacije i pažljivije procene. Ipak, njegov doprinos sceni je ogroman. Album "Zbog tebe bih tucao kamen" po gotovo svim pitanjima odudara od domaćeg rock-posla. Superiorne kompozicije, besprekorna svirka i sjajna produkcija omogućili su postavljanje standarda preko koga je opasno prelaziti, a ne voditi računa šta se pri tom radi. Ako znamo da Mandić nije dao ni jedan jedini intervju, da nema nastupa na TV, da se nije čak ni slikao - onda su 130.000 prodatih ploča dokaz da publika ipak zna šta vredi. Šteta što ovaj vrstan muzičar i neobičan čovek nije održao planiranu turneju i nije nam pružio šansu da se osvedočimo u koncertnu dimenziju tog autorskog stava. Još nešto, po meni "Zbog tebe bih... " je muzički događaj sezone.




Leb i sol su imali jednu mirnu godinu. Promenili su diskografsku kuću i snimili "Kalabalak" na momente dobru, na momente izuzetnu ploču. Najbolji domaći instrumentalni i korektni vokalni sastav trenutno je u fazi mirovanja (Vlatko i Bodan su u JNA) i imam utisak da nam svima prilično nedostaju.

Vatreni poljubac je, po svemu sudeći, stvar prošlosti. Bili su u igri zahvaljujući jednom (iznova pravljenom) albumu tipa "Najbolje od". Stižu vesti o tome da Mića Vukašinović ima svoju ploču. Zabrinjava njegova ravnodušnost oko drugarice Paldum.

Kerber je naziv niškog sastava koji je proletos pobedio u Subotici. Bez uvrede, kada sam ih prvi put čuo (na koncertu Galije na Tašu u Beogradu) ostao sam zadivljen: goru grupu pre toga nisam čuo! To je, ipak, bio samo prvi utisak. Debi album "Nebo je malo za sve" ima nekih vrlina. Pevač, pre svega, uopšte nije za potcenjivanje.

Iz Niša je i, svima draga, Galija. Ovaj pošteni sastav muku je mučio sa svojim izdavačem i prešao pod okrilje druge kuće. Da li će na novom mestu biti srećan, ostaje da se vidi. Svu ušteđevinu potrošili su na snimanje u Engleskoj. Da li se isplatilo, čućemo.

Laza Ristovski je porastao u Bokija Miloševića domaćeg rocka. Ništa se ne sme desiti bez njegovih klavijatura. Pored izuzetnog angažovanja u niz pogrešnih ploča, stigao je da snimi svoj drugi soloalbum "2/3" i časno ode u vojsku. Mislim da će se pred njega ubrzo nametnuti tegoba: kako od pogrešnih razaznati prave saradnike?


Na veselje onih koji u to veruju



Disciplina kičme je, sudeći po ovacijama, napravila najbolju ploču u ovoj zemlji tokom osamdesetih. Taj "beskompromisni koncept" proglašen za "revolucionaran" u mnogome podseća na neke odavno poznate koncepte iz nekih davnih muzičkih revolucija s tim što su se originali i običnim kupcima više dopadali. Beogradski tandem ima svoj krug prijatelja i bilo bi nepošteno tvrditi da on nije dosledan, na veselje onih koji u to veruju.

Tunel je grupa drugačijih pogleda i pedigrea. Njihov album "Niz tri tamne ulice" vraća se zvuku šezdesetih sa manje ambicija, ali više ljubavi i poštovanja. Kako je to jedna od malobrojnih beogradskih grupa spremna da uvek i svuda svira, njihova prilična popularnost mogla bi da dobije nove kvalitete tokom ove godine.

U ovom nabrajanju zaboravio sam da istaknem grupu U škripcu. Sa dva albuma i koncertnim pristupom od traumatičnog do vrlo dobrog, Delča je svoju ekipu izveo iz zavetrine na brisani prostor i tu odoleo. Bez obzira na neprijatnu "šund etiketu" ploča "O je" ulazi u one koje ćemo još dugo slušati i kad 1983. bude tako davna. Sa nedavno izašlim mini albumom i stilskim i sviračkim pročišćavanjem, Škripac može računati na prvi prodati tiraž od šest cifara. Jednostavno, grupa vam se polako, ali sigurno podvlači pod kožu i stalno vas intrigira na novom nivou. 1983. je bila njihova dobra godina.







Pop događaj godine



Šta ćete sa Idolima? Da li su Piloti bili u pravu kada su pre dve godine pevali: "Ne veruj u idole"? Da li su oni izdajice ili su veličanstveno dosledni u svojoj nedoslednosti? Ako ih ozbiljni francuski časopis izdvaja kao jednu od vodećih evropskih grupa po jednom osnovu, onda je "čokolada zanos" nešto zbog čega bi im se ti isti arbitri, najblaže rečeno, nasmešili u brk. Idoli su promenom kursa dobili najmlađu publiku ali su, sigurno, ostali bez intelektualaca i folera koji su "između redova i stihova" tražili šifre za misteriozne kombinacije koje spajaju boga i sotonu pred oltarom Neotkrivenog. Jasno, Idoli su nešto morali žrtvovati da bi otišli sa mesta na kome ništa osim brze potrošnje nije bilo garantovano. Sad ih valja razumeti ili zaboraviti. 

Zana je sa "Kolenima" napravila fantastičan tiraž i osvojila titulu "pop-događaja 1982". Kraj 83. dočekala je sa personalnim promenama i pločom "Natrag na voz". Nije baš jasno na koji voz se misli, ali je neoboriva činjenica da su "Jabuke i vino" istinski hit. Jedino ostaje da praksa pokaže ima li tu još aduta za rekordne tiraže.

Zamba je derivat Zane. Ambiciozna zamisao nije, što bi rekli majstori termina, "zaživela" u potpunosti. Zašto? Da li zbog toga što sve deluje (u javnosti) malo nategnuto ili zbog toga što Bogdan i njegovi istomišljenici nemaju pravi hit, a imaju pogrešnu poetiku za zvuk kome su okrenuti?

Da se vidi.

Napisao: Petar Popović, obrada: Yugopapir (Rock, januar 1984.)





Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)