Nezaboravna noć poznatih u Skadarliji 1970: Ana Karić, Branko Pešić, Radomir Stević i Eva Ras...



Pa čujte, ovakav način uveseljavanja, ovaj štimung Zagreb nema. Način života, tradicija, sve je to drukčije kod nas. Ljudi u Zagrebu se ne mogu tako opustiti i bez ograde veseliti kao što to znaju beoradske kolege. Ali ja se ovdje divno osjećam samo kao gost. Ne bih pristala da živim u Beogradu, jer ako postoji najtipičnija Zagrepčanka onda sam to ja - Ana Karić

To što se događalo u beogradskoj Skadarliji u noći između 30. i 31. januara ući će u hroniku o kafančetu "Kod tri šešira" kao najtopliji doživljaj svih onih kojima je umetničko gnezdo prvi dom i onih koji su bili pozvani sa namerom da udahnu od one boemske atmosfere koja je decenijama davala ton svemu onome što je pretpostavljalo korak napred.

Po dvorištu se širio izazovni miris jagnjetine i prasetine sa ražnja.

Špalir ogromnih sveća po ogradi davao je čitavoj okolini svečan izgled.

Dragačevski trubači su glasnom muzikom dočekivali svakog gosta iz grupe poznatih ličnosti, radoznala masa je skakutala na mrazu, pljeskajući svojim ljubimcima.

Među prvima došla je Ana Karić u pratnji Branka Pleše.

Za njima se pojavila usamljena Olivera Marković, a posle nje Bora Todorović.

Kada je naišao Jovan Janićijević Janaćko sa ženom, Dragačevci su udarili tuš, masa je aplaudirala i odmah zatim su se razlegli zvuci one Burduševe "Odlazi, odlazi, moja draga ljubljena... ", našta je Janaćko prišao šefu orkestra i zagrlio ga.




Kiro dobošar, u crvenom fesu, na ulazu, svakom gostu, u znak dobrodošlice ponudio je bardače sa šljivkom.

Bata Paskaljević je nategao tri puta, uz komentar:

"Što je sigurno-sigurno, ko zna šta će nam podmetnuti unutra".

Sve je bilo predviđeno da se ovo veče dugo pamti.

Čak su i milicioneri bili tu da onemoguće nezvanim gostima da uđu u kafanče "Kod tri šešira" gde su jedva mogli da sednu i oni sa pozivnicama.

Prvi put, u ovolikom broju, na tako malom prostoru bili su svi zajedno: glumci, novinari, pevači, političari, muzičari, slikari.

Prvi put se zajedno pevala ista pesma i prvi put vodili obični razgovori nadeveni sarmama, dosetkama i dobrom kapljicom.

Nismo uspeli od silnog žamora da čujemo ni deseti deo od onoga što je te raspevane večeri tako obilato punilo ovaj topli, zadimljeni kutak.


Jovan Janićijević, popularni Burduš, zajedno sa svojom suprugom Žižom
biva pozdravljen od strane Dragačevaca (foto: Veseli svet)


Obožavam Beograđane, ali volim Zagreb!



Počeli smo lov na poznate ličnosti. Kada se Stole Janković digao sa stola da donese piće za Anu Karić, zauzesmo na prepad njegovu stolicu i zamolismo gošću iz Zagreba da nam kaže nešto o ovoj večeri.

Ana je bila izvanredno raspoložena, možda i zbog toga što ju je sa leve strane zabavljao prvi građanin Beograda Branko Pešić.

- Prijatno, sjajno, uzbudljivo - počela je Ana, unoseći nam se, nasmejana, u lice. - Ali mi je prerano da kažem sve, tek je 23 časa.

- Šta to znači: osim Vas, ne vidimo nikog drugog iz Zagreba? Zar ste vi najkrupnija zverka?

- Niti sam zverka, niti sam najkrupnija. Čak mislim da sam isuviše krhka. Ali počašćena sam što sam u Zagrebu jedina ja dobila poziv da budem gost u klubu poznatih. I drago mi je veoma što imam toliko prijatelja u Beogradu, koji znaju da naprave toplu atmosferu.

- Zar je u Zagrebu hladnije?

- Pa čujte, ovakav način uveseljavanja, ovaj štimung Zagreb nema. Način života, tradicija, sve je to drukčije kod nas. Ljudi u Zagrebu se ne mogu tako opustiti i bez ograde veseliti kao što to znaju beogradske kolege.

Reditelj Stole Janković, Ana Karić, gradonačelnik Beograda Branko Pešić,
Bata Paskaljević i urednik Večernjih Slobodan Glumac (foto: V. svet)

Normalno je da će se mnogi uvrijediti što, pored mene, nisu i oni pozvani, i, koliko mi je žao zbog toga, toliko mi to i laska, jer to znači da su me Beograđani stavili u vrh, i, pravo da vam kažem, upravo se tako u ovom trenutku i osjećam - na vrhu.

- Da li i zato što sedite pored predsednika prestonice?

- Sa Pešićem sam se malo prije upoznala, i ne nalazim da on sedi na višoj stolici nego ostali ovdje. Hoću da kažem još to da ova pažnja beogradskih kolega prema meni predstavlja najveći i najdraži kompliment u mojoj karijeri...

Od raspoložene Ane teško je bilo odvojiti se, ali smo to morali učniti zbog predsednika Pešića, koji je želeo da izmenja sa Anom koju reč prijateljstva, i zbog Stoleta koji je čekao da sedne na svoju stolicu koju smo mu na prepad zauzeli.

No, situacija je nametnula razgovor sa Stoletom.

- Sve je lepo, uzbudljivo i veličanstveno u ovoj noći.

- Veličanstvena je i večera, zar ne?

- Veličanstvena je na primer Ana, a večera je kolosalna. No, šalu na stranu, želim još više ovakvih simpatičnih trenutaka, još više drugarskih večeri kulturnih radnika i stvaralaca, i ne samo sa ciljem da to bude zabava radi zabave, nego da se večeri osmisle, da budu humanističkog karaktera, da to budu priredbe čiji bi prihod išao, recimo, ligi za borbu protiv raka, postradalima, i uopšte ljudima kojima je takva pomoć potrebna...

I drago mi je što sam pokraj Ane Karić, nakon njenog višegodišnjeg ćutanja, a posle mog filma "Rodopolje".

I nadam se da to neće biti moj poslednji film u kome Ana igra...

Popularna glumica je uskočila u dijalog:

- U "Rodopolju" je moja najslabija rola. Danas ne zameram ni režiseru ni sebi. Ali bih htjela nešto ponovo sa Stoletom, i sa Beograđanima uopšte, nešto mnogo bolje, na televiziji ili na filmu. Jer za moju popularnost mogu da zahvalim Beograđanima, a Stoletu posebno.

- Kada biste se preselili u Beograd, postali biste velikomučenica. Vas bi raspeli između televizije, pozorišta i filma.

- Hvala na komplimentu. Ali ja se ovdje divno osjećam samo kao gost. Ne bih pristala da živim u Beogradu, jer ako postoji najtipičnija Zagrepčanka onda sam to ja - Ana Karić. 

Stole Janković je konačno mogao da sedne na svoju stolicu.


Romantični đuveč



Izvlačeći živu glavu iz boja na trpezi, Lado Leskovar sa svojom lepšom polovinom nalete na naše pitanje.

- Ako cenimo ljubav kroz želudac, onda je sarma bila božanstvena, a đuveč romantičan - reče nam simpatični Lado. - Eto, dođe i taj trenutak da umetnici sami sebe zabavljaju, a ne samo publiku.


Lepša od Dobrice Milutinovića



Dobro smo se pomučili dok smo ispod oboda dubokog šešira Eve Ras dospeli do njenog tajanstvenog lica. Pre nego što smo išta mogli da upitamo, Eva nam je istrgnula beležnicu i tipičnim ženskim rukopisom ispisala ove redove:

"Pijem isto vino što je pio i Dobrica Milutinović, ja najbolja među najboljim glumcima, a lepša sam i bolja i od samog Dobrice... Eva Ras."

Radomir Stević-Ras, uvek raspoložena za izlaske Eva Ras, Branko
Pleša i njegova supruga (foto: Veseli svet)

Genijima dopušteno i nemoguće



U potrazi za poznatim ličnostima izgubili smo i Burduša, i Oliveru Marković i Ružicu Sokić. Morali su da odu trbuhom za kruhom u trenutku kada stolovi postadoše stovarište mesa.

Mira Peić i Zafir Hadžimanov su se takmičili u nadpevavanju.

Đorđe Marjanović je bio suviše bled i suviše nervozan. Nismo želeli da ga još više iznerviramo.

Usudili smo se na kraju da se privučemo do beogradskog doajena Branka Pleše, koji nam je vrlo ljubazno i vrlo lagano izdiktirao svoja vrlo lepa osećanja:

- Ako je računati na one koji su prošli ovom Skadarlijom, ako je računati na izuzetke koji su je i u kafanskom stilu osvetlili, tako danas i mi njihovi po profesiji naslednici, gledamo užarenim očima, mislim da treba da se zamislimo ne nad umetnošću koja je nekada prohujala ovim restoranima, nego i nad našim nesposobnostima da boemski kvart doživimo u njihovom vremenu.

Sve prolazi...

Umetnost (posebno umetnost pozorišta) ima danas praktičnije zadatke i siguran sam da ovakav skup treba da bude samo skup svesnih, da odavde iz stare Skadarlije treba da se dignu nove zastave, zastave prisutnosti u savremenom životu, kao što su nekad zastave dignute protiv društva bile delotvorne zastave koje su podigle naše nove generacije.

U tom smislu sam i doživeo skup večeras, i setio se našeg nasleđa, setio se svih onih koji su korak prema društvu i korak protiv društva pokrenuli. 

Ovo veče osećam kao poziv umetnosti i umetnika koji mogu da pripadaju budućnosti. 

Jedino genijima je bilo dopušteno da prekorače ove mere. Kada ih (genija) bude, neka im bude dopušteno!

Nezaboravna noć na Skadarliji ušla je u novi dan još bučnije nego što je počela. Odlazeći iz tog oplemenjenog boemskog kutka, poželeli smo da društvo poznatih organizuje ovakvo jedno veče i za svoje obožavatelje, pa makar i bez šešira.

Zabeležio: S. Drašković, obrada: Yugopapir (Veseli svet, februar 1970.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)