Kako je izgledala YU pop rock 1983. godina (2. deo): Idoli, Katarina II, Xenia, Balašević...



Prema onome što sam čuo (a nisam čuo sve što sam želeo, iz raznih razloga) verujem da sledeće grupe mogu veoma dobro plasirati svoju muziku: Džakarta (uzbuđujuće dobra grupa iz Beograda), Katarina II (takođe iz glavnog grada, pod uslovom da se ne rasturi), Laki Pingvini (njih svi znate, biće zanimljivo utvrditi imaju li dovoljno muzike za album) i Partybreakers (koji dobro zvuče u manjim prostorima)

To je bila, kako god okrenete, neponovljiva godina. Tokom nje sve smo sami na sebi najbolje isprobali: i koliko možemo da napravimo i, još više, koliko možemo da izdržimo. Zato je rezultat nerešen: pobedili smo svi! I oni koji su svirali, i oni što su posredovali i oni koji su sve saslušali. Jer, budimo realni, u sezoni brojnih nelogičnosti, erozija, devalvacija, poremećenosti i strujnih udara imamo li, uopšte, prava da očekujemo bolji rock nego što smo tokom 1983. imali? Čitam, pišu: bilo je nekad mnogo boljih godina. Tačno. Ali se sećam i gorih. Mnogo gorih rock-godina.





Zašto se samo u Sloveniji peva o politici? 



Čuo sam to, ali ja živim u ubeđenju da se o "fenomenu modernog života" bacaju izvesni pogledi u svim delovima Jugoslavije. Politike, doduše ne kao u primerima Pankrta ili Laibacha, bilo je i ima svuda. Samo valja slušati. 

Balašević ima odličnu ploču. Da li ste čuli "Bluz mutne vode" ili "Nikad kao Bane"? 

Da li ste sve razumeli na Šifrerovoj (vrlo slovenačkoj) ploči "Nove pravljice"? 

Mislite li i vi (kao neki drugovi) da je Srđan Marjanović malo preterao sa "Biseje" i svim tim plavim anđelima? 

Postoji i to "Tvrdo srce i velike uši". Na njihovoj ploči ima zanimljiva pesma "Šta da radi ova fota".





Valja reći još nešto: 1983. je bila godina u kojoj su žene snimale. Spisak je dug: dve Biljane, Slađana, Dragana, Moni, Mira, Suzana. Neka svako sebi nađe pobednicu. Za to nemam smisla, a bojim se da bih pogrešio. Ne znam koja je od tih ploča najgora.

Kad smo kod tog pitanja, mislim da nam Xenia ostaje dužna za 1984. Takva grupa mora snimiti bolju ploču.

A šta ćemo sa Točkom? Zgotovio je jedan maksi-singl, a obećao je da će: a) napraviti sastav b) otići u svet c) objaviti knjigu gitaroške teorije. Od svega toga, vrlo malo u životu. Majstor Rade nas bombardovao izjavama koje su često nedostojne njegove gitare.

Od neobičnih izdanja valja izdvojiti prvi album artističkog društva za praćenje muzičkih mena koje deluje pod imenom "Kozmetika". Njihov prvi proboj ostavio je značajan medijski trag.

Postoji ubeđenje da Poslednja igra leptira ne treba da snima ploče. Pogrešno. Oni moraju da snimaju jer pravilno shvataju razloge za snimanje ploča. Njihov koncept može biti poučan za one koji misle da ploče služe da bi se na njima snimio materijal za maltretiranje življa.

Od starijeg i ozbiljnijeg sveta valja spomenuti Mlinareca koji je sa pločom "Pomaknuto" izvršio neka lična pomeranja, Borisa Aranđelovića koji iz profila nije pogodio u željeni centar, Aleksandra Mežeka koji je napravio odličnu pop ploču "Ljubav preko žice", ali koji nije u potpunosti uspeo da se izbori sa jezičkim zavrzlamama.

Od kompilacijskih albuma rado izdvajam "Demo Top 202" pošto se radi o pionirskom izdanju i pruženoj ruci prema svim onim malim grupama koje stoje u velikim redovima pred vratima nemilosrdnih disko-kuća.







I sada dolazimo do prvih ploča... 



Da budem ekspeditivan, koliko je moguće:

Beograd je napravio ploču i srušio sam sebe.

Naya je regirala i u pola posla prsla. Pitanje je koliko će moći da se kasnije šavovi sastave.

Jappa je autor od dara i treći producent po važnosti na domaćoj rock-sceni. Njegov album "Majmuni" nagoveštava dugu i dobru solo-karijeru. 

Zvijezde su sve imitirale, što je šteta. 

Prele je snimio, najzad, ploču. Meni se dopada, a možda sam sentimentalan. 

Goran Kovačević nije uspeo i pored želje da postane prvak sveta. 

D'Boys su ostavili trag bez obzira što su ih mnogi odviše potcenjivali. Zezanje je uspelo. 

Rezervni točak je pokušao. Ti uporni momci moraju još malo pakla da prebace preko glave.

Pivo s ledom je nestalo. Teško je pokrenuti grupu i opstati posle prvog nerazumevania.

Carski rez je objavio album i onda je preko svog šefa prešao na novinske nastupe.

Slomljena stakla su išla na aktuelan trend, ali je to prilično opasno jer ne garantuje dugovečnost. To nikako ne znači da treba prestati već da valja naći svoj stav u svemu.

Griva je vojvođanski heavy metal. Posle 102.000 singlova sa varijacijom na Brenu objavili su album. Kad dođu u šansu pokvariće mnogima posao.

More je zatalasano. Pevačica po imenu Doris zvana Mečka ima neko čudo u sebi.

Metro su pomoravski "čupaj uši smer". Ako se budu rešili balasta "moramo iz inata" postaće prava grupa.

Animatori imaju sjajnu pesmu "Anđeli nas zovu da im skinemo krila" i rešenost da svoju stvar izguraju. Sve zavisi od sledeće ploče.

Du Du A su zastupali pomodarski "plesni fah". Pitanje je koliko to ima budućnost u verziji u kojoj junaci ovog koncepta uživaju.

Čista proza je odviše čekala tu svoju plastiku.

Kontrola leta je dobro prošla sa prvom pločom. Ako, tako i treba.

Slušajte, Bezobrazno zeleno je i bezobrazno, ali ne i zeleno. Ako budu koncertirali, ovo će biti dobra sezona za njih.

Neron je zapalio Rim, hoće li novosadski Neron svojom verzijom popa makar podgrejati ovu zimu? Ili su to planirali za toplije dane?

Karlovački Mali ašov je zanimljiv na svoj način. I oni su predugo čekali svoju šansu. Kad su je dobili nestrpljivo su nafilovali ploču. Valja ih shvatiti.





Nezahvalno je biti u ovom poslu prorok



... Zato je opasno nagađati šta sve može biti iznenađenje tokom predstojeće 1984. godine. 

Mogu li Primitivci iznenaditi? Tačnije, rađa li se nova sarajevska pop-generacija? 

Ima li u Ljubljani još nekog žučnog zvuka? 

Hoće li Vindigo najzad snimiti ploču? 

Šta je sa tim odličnim parom "Pilule protiv stida"

Čuo sam u Sivcu momka po imenu Aleksandar Petrović. Gde je on nestao? 

Da li je Duh Nibor dostojan simpatija koje ga okružuju? 

Ima, znam, na stotine njih koji čekaju svoju šansu. I njih očekujemo! 

Šta da vam poručim? Nikom ništa nije obećano. Borite se. Ako verujete u to što radite, uspećete.





Ko su moji favoriti u 1984?



Prema onome što sam čuo (a nisam čuo sve što sam želeo, iz raznih razloga) verujem da sledeće grupe mogu veoma dobro plasirati svoju muziku: Džakarta (uzbuđujuće dobra grupa iz Beograda), Katarina II (takođe iz glavnog grada, pod uslovom da se ne rasturi), Laki Pingvini (njih svi znate, biće zanimljivo utvrditi imaju li dovoljno muzike za album) i Partybreakers (koji dobro zvuče u manjim prostorima).

Da bi ovi spomenuti i mnogi drugi, koji će tek doći, uspeli potrebni su neki preduslovi.

Pre svega, malo dobre volje i producenti koji neće biti samo Varga, Habić ili Jappa. Našoj sceni fale kreatori u studijima. Kad njih bude više - biće mnogo lakše i bolje. Zato, budimo srećni što imamo i ovo što imamo.

Ako znamo da naša muzika (na opštu žalost) nije uspela da izbaci pravog producenta lidera i pored tolikih ploča, onda imam prava da tvrdim kako mnoge stvari i dalje svoj osnov imaju u slučaju.

Napisao: Petar Popović


Idoli - miljenici francuske rock štampe



Posle bezbroj bezuspešnih pokušaja jugoslovenskog rocka da pređe granice zemlje u kojoj je ponikao, javljaju se prvi nagoveštaji istinskog uspeha. Sudeći po pisanju francuskog časopisa "Aktuel", beogradski VIS "Idoli" nalazi se u samom vrhu evropske muzike. U tradicionalnoj listi najuspešnijih izvođača za proteklu godinu, "Aktuel" Idole stavlja na četvrto mesto, posle grupa Yello, Depeche Mode i Falca

U obrazloženju se o njima kaže:

"Bravo, Jugosloveni! Lokalno obojene niti koje, konačno, nisu u fanki stilu, topli zvuci i nenametljiva melodija: to je prava, autentična muzika, ukusno prošarana zvukom šezdesetih godina koji pleni svojim entuzijazmom. Starovremenski zvuk njihovih instrumenata doprinosi šarmu melodija, pa se čak i čista religiozna melodija spontano pretvara u ća-ća-ća numeru."

Anketa je bila sprovedena na osnovu predloga lista, za koje je zatim svoje glasove dalo desetak muzičkih kritičara iz cele Evrope. Ako je suditi po analizi pojedinih mesta na listi, koju je dao "Aktuel", Idoli sa svojim albumom "Odbrana i poslednji dani" predstavljaju samo izdanak zdrave i bujne rockerske atmosfere koja poslednjih godina vlada u Jugoslaviji, čemu, po rečima francuskog novinara, znatno doprinosi i visok nivo muzičke štampe, "koja se po aktuelnosti i ukupnom kvalitetu u svemu može meriti sa britanskom". 

Nazdravlje!

Zabeležio: S. Aćimović

Prva liga 1983: Yello, Depeche Mode, Falco, Idoli...


Po čemu ću pamtiti 1983. godinu?



Ovo pitanje smo postavili nekolicini mladih ljudi, na neki način povezanih sa rockom, koji su svojim radom protekle godine uspeli bilo da izađu iz anonimnosti, da se potvrde, dobiju i neka društvena priznanja - ljudima koji su imali nekog udela u dešavanjima - uglavnom kulturnim - proteklih trista i kusur dana. I evo šta su nam oni odgovoriti.


Đorđe Dragojlović (Laki pingvini)



Po čemu ću pamtiti prošlu godinu? Sad stvarno ne znam, je l' to treba da bude nešto iz domaće muzike, strane... ? Da, pojavila su se tri dobra albuma kod nas, "Čokolada" Idola, onda ploče Filma, Prljavog kazališta... Što se tiče koncerata, prilično sam razočaran, stvarno nije bilo ništa specijalno vredno, za inostranstvo ne znam, nisam išao tamo na koncerte, ali od ovih ovde stvarno ne znam koji bih mogao da izdvojim. Što se tiče nas.

Pa, 1983. ću zapamtiti po tome što smo počeli da radimo, što nam je nekako krenulo, ne znam više šta da kažem. Uglavnom, tek sledeće godine očekujemo one prave stvari.

A što se tiče sveta... Bilo je par fantastičnih stvari: recimo, ploče Wham, ABC, zatim klasika - Bouvi i ostali, Culture Club... Mada lično mislim da je godina bila dosta loša, da nije bilo nečeg specijalnog, tako da od sledeće očekujem mnogo više.


Dragan Papić



Stvarno ne znam šta da kažem. Možda bi najbolje bilo reći da ću proteklu godinu pamtiti po mraku, kulturnom mraku koji je vladao svuda. Totalan vakuum... I po jogurtu koji sam pre neki dan dobio za vrat na jednom koncertu, da, i to je kulturni događaj.

Meni lično se završila prva godina mog petogodišnjeg plana, sad uglavnom radim tako neke dugoročne stvari... Polako pokušavam da se otkačim od rocka, to mi je sada cilj, da se približim nekoj "fudbalskoj kulturi", postanem komunikativniji, bliži narodu.

Jer, ma šta ljudi mislili, rock nije ni toliko popularan, ni toliko značajan, ako je i uspevao da uđe u mase to su uvek bila neka polovična, osrednja rešenja, ipak vlada neka druga, fudbalska klima i toj kulturi se treba povinovati.

Tako sad pišem, slikam nešto, izbacujem rock i radim druge stvari. Da, možda je pozitivno ovo što se dešava u Sarajevu, sa Elvisom i novim primitivizmom, to je ono što narod u stvari hoće, sad videćemo koliko će cela stvar i uspeti, tu sam radio nešto... Šta da kažem? Uglavnom totalan vakuum, a tako nešto očekujem i u sledećoj godini.





Nebojša Grgić (SKC Beograd) 



Šta je bilo? Dugme na Sajmu, Riblja čorba, totalna prosečnost, skoro ništa... A da, evo po čemu ću je pamtiti: ova energetska kriza (česte restrikcije struje - op. Y.) je dovela do nagle ekspanzije domaćeg filma, bioskopi su puni, ne možeš više kartu da dobiješ!

Što se tiče rock’n’rolla - slabo. Zato očekujem da u 1984. godini ipak nešto krene, protekle dve-tri godine je zaista bio neki vakuum, praznina, i logično je očekivati da će biti nešto bolja situacija, da ljudi malo mućnu glavama, počnu da pišu, i tako...

Tu prvenstveno mislim na rock, nikako na neki tehno-pop i tako te prateće stvari. Jer, prošle godine od grupa koje su se pojavile nešto pozitivno su doneli samo Dorijan Grej, Džakarta, delimično Partybreakers... Ipak očekujem nešto pozitivno od ove godine.


David Albahari



Ja ću prvo malo književnu stranu stvari: dakle, proteklu godinu najpre ću pamtiti po tome što je sazrela nova generacija mladih pripovedača koja će sasvim sigurno doneti nešto novo, novi kvalitet domaće kratke priče.

Zatim, pamtiću je i po tome što je u njoj i definitivno iščezao novi talas naše muzike, što se alternativa, verovatno zbog nedostatka pravih stvaralačkih moći povukla...

I na kraju, pamtiću je kao godinu u kojoj se jedan stari majstor, Bob Dilan vratio, zablistao u punom sjaju i nagovestio još bolje stvari u 1984. godini.

Obrada: Yugopapir (Rock, januar 1984.)


Kraj 2. dela - 1. deo je OVDE



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)