Radmila i Ljubomir Ubavkić Pendula: U poseti porodici jugoslovenskog Fernandela (1981)




Pitamo Pendulu, nije li se za ovih trideset godina zamorio, radeći tim tempom, nije li mu sve to dosadilo. Odmahuje glavom i kaže da stalno ima na umu reči jednog svog prijatelja, starog "čarobnjaka" scene:  Glumac je konj koji tegli sve što se na njega natovari

Rekla je tiho, ali odlučno: "Suzana, tamo ćeš sedeti za ručkom" i "prostreljala" svojim upečatljivo lepim crnim očima 12-godišnju kćerku koja se zatim bez reči smestila na maminim prstom naznačenu stolicu. 


Ljubomir Ubavkić Pendula - u srcu dete
Tata se pri tome dobrodušno smeškao, kao što to čini... stiče se utisak za vreme višečasovnog boravka u malom, vrlo ukusno uređenom stanu porodice Ubavkić, u centru Kragujevca... gotovo bez prestanka: i kad se obraća deci, ženi ili majci Zdenki, i kad razgovara s gostima, ili se odaziva na česte telefonske pozive, ili pak s izrazom ozarenog deteta pokazuje svoje automobilčiće, flipere, jedan toki-voki, tranzistore u konzervi kokakole i druge igračke.

Jer, on očigledno nije u stanju da okrene životu drugo lice, osim onog jedinog koje nosi i na pozornici, i pred kamerama, i u stvarnosti - i koje tako nedvosmisleno odražava njegovu druželjubivu, poverljivu i optimističku ličnost.

Kasnije, tokom razgovora, Radmila nam je objasnila kako stoje stvari u njihovoj porodici:

- Peca je u srcu veliko dete, pa i da hoće, ne može da bude strog prema Suzani i Srđanu. Ali sam zato ja "oštrokonđa", dakle, ona koja gunđa, zamera i naređuje, neka vrsta "kaznene ekspedicije". A tu je i baka Zdenka, Pecina mama koja je... gotovo podigla decu i koja ne dozvoljava da se prema njima bude baš mnogo strog.


Treba li Pendulu, kako je Ljubomir Ubavkić nazvan još u ranim gimnazijskim danima, ili Pecu, kako ga najbliži prijatelji zovu, uopšte predstavljati čitaocima?

Treba li dozivati u sećanje one brojne televizijske uloge s kojima je odavno ušao u naše domove, ili je dovoljno samo navesti nazive nekih rado gledanih serija i drama, poput "Levaka", "Naših priredbi", "Građana sela Luga", "Nezaobilaznog Arčibalda", "Molera", "Vrućeg vetra" i mnogih drugih?




Znaju ga i vole hiljade poklonika malog ekrana, a ljubitelji pozorišta i to ne samo oni u Kragujevcu, nego u gotovo svim većim i manjim gradovima Srbije, gledali su ga, i gledaju u "Ožalošćenoj porodici", "Zloj ženi", "Laži i paralaži", "Mister dolaru", "Ivkovoj slavi" i... ko bi nabrojao sve komedije u kojima je igrao i igra ovaj vrstan glumac.

Ali ne samo komedije: oprobao se Pendula i u dramama i za neke "teške i ozbiljne" uloge (pored "smešnih") dobio mnoge nagrade i priznanja, desetak na broju, koje upravo u ovoj godini njegovog jubileja, zaslužuju da budu spomenute - kao bilans rano započetog, tri decenije dugog i još nikako ne i zaokruženog umetničkog rada.

- Kad je reč o nagradama i priznanjima, znate, svi ti naši festivali, recimo, Susret pozorišta Srbije, Dani komedije ili Sterijino pozorje, po pravilu su prilika da se ubere kajmak, a to se obično čini s dramama - kaže Pendula i gotovo doslovno ponavlja one često izgovarane, pomalo gorke reči svih naših komičara: "ozbiljna" pozorišna dela su za reprezentaciju, a komedije, koje, uzgred, pune pozorišnu salu, samo za "domaće potrebe".

Recimo i ovo: svoj širok glumački spektar Pendula je dopunio i pohađanjem čuvene škole pantomime Marsela Marsoa u Parizu, naravno, o trošku pozorišta "Joakim Vujić" u Kragujevcu.


Kad proganja baksuzluk



Peca, Radmila, Suzana i Srđan Ubavkić
- Treba stalno učiti, jer glumačka profesija znači biti đak do penzije - dodaje Pendula i ističe vernost "svojim univerzitetima", svojoj matičnoj "provincijskoj" kući u kojoj je još kao gimnazijalac i statist započeo rad i na čijim će daskama 23. decembra proslaviti 30-godišnji jubilej.

Radmila, i sama ugledna glumica ("bez faha, jer toga u malom pozorištu teško može da bude"), no u ovom razgovoru pomalo (nepravedno) zapostavljena, priča da je njen muž tri puta dobijao ponudu da pređe u Beograd, ali da ga je uvek neka "viša sila" u tome omela.

Pendula se na ovu primedbu smeje i kaže da, doduše, nije sujeveran, ali da je, eto, rođen upravo 13. dana u mesecu, dakle, na "baksuzni datum" i da ga je "neki baksuzluk" proganjao, kad god je trebalo da okrene leđa svom Kragujevcu, gradu u koji je, iz rodne Like, došao s roditeljima kao sedmogodišnji dečak.

Ni Radmila nije Kragujevčanka: rođena je u Kosovskoj Mitrovici, studirala u Beogradu a prvi angažman dobila u somborskom pozorištu, da bi se sasvim slučajno i... gotovo preko noći, obrela u gradu na Lepenici, kao član pozorišta "Joakim Vujić".

- Bila je to sudbina - veli Radmila uz osmeh -  jer ovde sam, eto, upoznala Pecu i udala se za njega... posle četiri meseca zabavljanja!

Sledi opaska mama-Zdenke (po vlastitim rečima "prave kajkavske i ijekavske Kragujevčanke") da je to bila ljubav na prvi pogled i da su se njen sin Braco ("jer on za mene ne može drukčije da se zove") i snaja Rada "prosto našli": ravno 14 godina oni se vole, izvanredno slažu i još bolje dopunjuju.

- Vidite kako su im deca divna i dobra - dodaje ponosna baka i potvrđuje time ono što su i gosti primetili i osetili: u porodici Ubavkić vlada sloga, supružnici se međusobno razumeju i u svemu sarađuju ("ali ponajmanje profesionalno, jer on obično nema vremena za moje predstave", glasi Radina primedba), a 12-godišnjoj Suzani i šest godina mlađem Srđanu posvećuje se velika pažnja.

Posebno pada u oči da su oba deteta nasledila umetničke sklonosti svojih roditelja: Suzana po sluhu "skida" melodije s ploča i reprodukuje ih na klaviru i odličan je imitator Josipe Lisac i Tereze Kesovije, na primer); Srđan svira usnu harmoniku - "melodiju".


Od Ivanjice do Kranja



Partija šaha kod Ubavkića
- Svaki slobodan trenutak provodim s decom i ženom i žalim što tih trenutaka nije više - iskreno će Pendula. -  No, obaveze često dolaze i mimo moje volje.

- Pa, tako u istom danu i po dva puta "skokne" do Beograda na snimanje i vrati se u Kragujevac na predstavu, ili pak iz Ivanjice "trkne" do Kranja - dopunjuje ga Radmila, ali bez trunke gorčine svojstvene ženama čiji muževi više nisu, nego što jesu kod kuće.

Ona tu njegovu punu zaposlenost od sveg srca podržava, jer zna: kad je neko popularan i voljen, kad je izgradio blistavu karijeru, on pripada i drugima.

Publici koja želi i... ima prava da ga često, i što češće, gleda.

Pitamo Pendulu, nije li se za ovih trideset godina zamorio, radeći tim tempom, nije li mu sve to dosadilo.

Odmahuje glavom i kaže da stalno ima na umu reči jednog svog prijatelja, starog "čarobnjaka" scene:

- Glumac je konj koji tegli sve što se na njega natovari.

Ubavkići u Šumaricama
- Tako i ja - dodaje, uz ponovljeno priznanje da bi ipak voleo da je malo manje obaveza a više vremena za zabavu i hobije.

Opet se, naravno, smeje onim svojim širokim, blagim osmehom i propraća smeh ponekom grimasom... tek da se ne zaboravlja da je komičar i pantomimičar.

I da nas možda podseti da ovo predstavljanje porodice Ubavkić treba završiti nečim vedrim, smešnim.


Pa, recimo onda, kako je Ljubomir Braco postao Pendula?

Šapućući na času francuskog jezika drugu, doslovno je pročitao reč "le pendule" (klatno na časovniku), što je ovaj, grešnik, tako i izgovorio.

Profesor je onda rekao šaptaču:

"E, baš si ti pravi pendula!" 

Nije tada ni slutio da će to jednog dana biti prepoznatiljiv, popularan nadimak - neka nam bude dopušteno jedno poređenje - jugoslovenskog Fernandela. 

Zabeležila: Nada Mijatović, snimio: Vojin Kaćurić, obrada: Yugopapir (Nada, oktobar 1981.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)